Ми само желимо да мислите као ми...

Вероватно се многи сећају „Малих прича о великој љубави“, легендарног (и последњег предратног) албума „Забрањеног Пушења“ (1989). Не знам колико се тада говорило и знало о „невладином“ сектору на подручју почивше СФРЈ, али, Неле се, по обичају, и овде показао као „прогнозер“ првог реда. Песма „Пклатови“:

Postoji jedna dimenzija nepoznata čovjeku.
Prostor između svjetlosti i sјеnke, između nauke i praznoverja.
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije.
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi.

Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak.
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat'
Nisi više znao ko je čovjek, a ko je Pklat.

Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:

Procena je sledeca: na narednim izborima za parlament Srbije proamerickim politickim snagama na cijem celu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentarnu vecinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojacavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politicka klima u kojoj ce se biracko telo opredeljivati ne po logici glasanja „za“ neku politicku opciju nego „protiv“, ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekundarne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za ocekivati je da ce se na udaru NVO pojaviti Socijalisticka partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguce je i Nova Srbija, delimocno SPO ili njegovi otcepljeni delovi.

Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:

1. Radi promene politickog sistema, komunisticke organizacije, neposredno ali i uz pomoc razlicitih udruženja, sindikata i medija, negirali su demokratski karakter politickog sistema višestranacke parlamentarne demokratije. Sa stanovišta svoje ideologije prvi na udaru bio je izborni sistem koji je prikazivan kao lažni izraz demokratije i politickih prava. Izbori su nazivani farsom; bili su i pre njihovog održavanja vec prikazivani kao namešteni, stvar dogovora politicke i vlasnicke elite, a jedina mogucnost za popravljanje politickog sistema je revolucionarni, nasilni društveni preobražaj posle koga ce biti ustavnovljena jednopartijska diktatura i nacionalizacija imovine. Oružanoj pobuni prethodile su demonstracije, štrajkovi, ulicni sukobi itd. Spoljnopoliticki cilj bio je ulazak revolucionarno preobražene zemlje u savez sa SSSR-om, što je podrazumevalo politicku podredenost Moskvi, ekonomski i vojni savez sa prvom zemljom sovjeta.

Posle prvih višestranackih izbora u Srbiji, i poraza proamerickih politickih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj kradi. Ta prica se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obucavane na Zapadu za pracenje izbornog postupka budu ukljucene kao kontrolori na izborima.

Kada se u dva navrata izborna krada dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krade kojom je poništena izborna pobeda predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proamericke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krada bila ocigledna.

Kako je višestranacki sistem parlamentarne demokratije u Srbiji vec postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proamerickih i prozapadnoevropskih politickih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000.godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrdena.

Instaliranjem DOS-a, zapocela je realizacija politickih ciljeva postavljenih van Srbije: politicka, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednacavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima politicke, ekonomske i vojne moci. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slucaju sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svojevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slucaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.

Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;

I na kraju – kako treba da bude uredena Srbija da bi NVO bile zadovoljne?

U politickom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politicki i medijski dobro kontrolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od cega ce se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo ce biti skoncetrisano u vecim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veci od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu vecinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slucaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksicki približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homoseksualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glavna turisticka atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operacije» pod okriljem SAD.

I, naravno – na celu Srbije treba da budu ako ne Kandicka, Vuco, Biserko a onda oni politicari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu.

За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:

Ovo nije kraj priče o Pklatovima...
Oni žive skriveni duboko u nama i čekaju svoj trenutak...

И то је то. Ако већ није касно...