Мирољубиво уклањање реметилачког фактора

У интересу бољег разумевања немачког напада на краљевину Југославију у пролеће 1941, прилажем превод релевантних одломака Хитлеровог говора у Рајхстагу, 4. маја 1941, поводом завршетка операција на Балкану. Енглески оригинал се налази у Хитлеровом историјском музеју и претпостављам да је веран немачком оригиналу. Превод и напомене су моји.

Говор почиње Хитлеровом тезом да је за рат у Европи одговорна „англо-француска завера против мира”, која је годинама гледала да њега и наводно мирољубиви Рајх нападне и уништи. Када је завршио са резимирањем кампања у Пољској, Норвешкој и Француској, Хитлер прелази на Балкан:

...Рајх се никада није ни у најмањој мери интересовао за унутрашња питања и територијалне проблеме у овим земљама из било којих себичних разлога.

С друге стране, Рајх се увек трудио да изгради и ојача блиске привредне везе са овим земљама. То није служило само интересима Рајха, већ и интересима ових земаља, у једнакој мери.

Ако су икада два привредна система у пракси употпуњавала једна други, то је случај са балканским државама и Немачком. Немачка је индустријска земља, која захтева храну и сировине. Балканске земље су пољопривредни произвођачи и немају сировина, али су им потребни индустријски производи. Није онда изненађење да је Немачка постала главни пословни партнер балканских држава. Ово је био интерес како Немачке тако и самих балканских народа.

На папиру ово звучи сасвим логично и нормално. У пракси, међутим, Хитлер је замишљао Балкан и исток Европе као колонијални посед Немачке, који би Рајху обезбеђивао сировине и радну снагу. Тај однос може се назвати многим именима, али никако „партнерским”.

Хитлер говор наставља урлањем о „демократијама зараженим Јеврејством" и инсистира да је однос према балканским државама био „партнерски” а не освајачки. Следећи релевантан одломак је рационализација напада на Југославију и Грчку, за који Хитлер (дабоме) тврди да су у ствари криви Енглези, а да се Немачка само бранила:

Дуче није тражио од мене да му помогнем ни једном једином немачком дивизијом. Био је уверен да ће наступањем повољних временских прилика његов став према Грчкој бити успешно закључен (Италија је напала Грчку у октобру 1940 - прев.). И ја сам био тог мишљења.

Концентрација немачких снага зато није била у функцији помоћи Италијанима против Грчке, већ превентивна мера против британских напора да се, под маском пометње коју је изазвао талијанско-грчки рат, потајно утврде на Балкану како би по моделу Солунског фронта из Светског рата могли да утичу на догађаје из тог правца, и понајвише у тај вртлог увуку и друге елементе.

Овај план се заснивао првенствено на две земље, Турској и Југославији. Али ја сам се још од доласка на власт трудио да баш са тим државама успоставим блиску сарадњу.

Београд је у ствари започео Светски рат. Али немачки народ, који је по природи спреман да опрости и заборави, није осећао непријатељство према тој земљи. Турска је била наш савезник у Светском рату. Несрећни исход тог сукоба је и њима био терет колико и нама.

Велики геније који је створио нову Турску је први поставио пример опоравка нашим савезницима, које је срећа у то време напустила а судбина им задала тако тежак ударац. Док је Турска, захваљујући практичном ставу свог руководства, сачувала независност у спровођењу својих циљева, Југославија је постала жртва британских интрига.

Већина вас, поготово моји стари партијски другови, зна какве сам напоре чинио да успоставим разумевање и пријатељске односе Немачке и Југославије. У складу с тим напорима је г. фон Рибентроп, наш министар иностраних дела, послао предлоге југословенској влади који су били до те мере изванредни и поштени да је чак и тадашња југословенска власт била заинтересована за тако блиску сарадњу.

Немачка није имала никакву намеру да започиње рат на Балкану. Штавише, била је наша искрена намера да колико год је могуће допринесемо решењу сукоба са Грчком на начин који би уважавао легитимне жеље Италије.

Дуче се није само сложио с тим, већ је дао пуну подршку нашим напорима да Југославију уведемо у заједницу интереса са нашим мирољубивим циљевима. Тако је и постало могуће да се југословенској влади предложи приступање Тројном пакту, који од Југославије није захтевао ништа а нудио је многе погодности.

Тако је 26. марта ове године у Бечу потписан пакт који је југословенској држави нудио најбољу замисливу будућност и могао је да обезбеди мир на Балкану. Верујте ми, господо, тог дана сам напустио лепи град на Дунаву истински срећан, не само зато што је скоро осам година међународне политике награђено, већ и зато што сам веровао да је можда у последњи час немачка интервенција на Балкану постала непотребна.

Све нас је изненадила вест о државном удару, који је извела шачица поткупљених завереника, догађај за који је британски премијер радосно изјавио да је тиме коначно остварио неки успех.

РАЗУМЕЋЕТЕ, ГОСПОДО, ДА САМ ИСТОГ ТРЕНУТКА КАДА САМ ОВО ЧУО ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ ЗА НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ. (урлање у оригиналу - прев.) Овакав однос према немачком Рајху је недопустив. Годинама смо правили споразум који је у интересу друге стране, а онда сазнали да је погажен преко ноћи, а да је одговор на њега било вређање представника немачког Рајха, претње нашем војном аташеу, повреда његовог ађутанта, малтретирање бројних других Немаца, материјална штета, терорисање немачких држављана и уништавање њихових домова.

БОГ ЗНА ДА САМ ЈА ХТЕО МИР. Али не могу а да не браним интересе Рајха оним средствима која су ми, хвала Богу, на располагању. У том тренутку сам спокојно донео одлуку знајући да делујем у складу са Бугарском, која је увек била постојана у својој оданости немачком Рајху, и исто тако оправданим бесом Мађарске.

Оба наша стара савезника из Светског рата морала су да овај чин схвате као провокацију, дело државе која је већ једном запалила читаву Европу и била одговорна за неописива страдања која су потом задесила Немачку, Мађарску и Бугарску. (толико о немачкој помириљивости и пријатељству - прев.)

Наређење које сам издао 27. марта Врховној команди немачке војске ставило је Армију и Авијацију пред велики изазов. Морали су да припреме нову кампању на миг руком...

БЕЗ ПРИЈАТЕЉСКЕ ПОМОЋИ МАЂАРСКЕ И ВЕОМА ЛОЈАЛНОГ СТАВА РУМУНИЈЕ БИЛО БИ ВЕОМА ТЕШКО ДА СЕ МОЈА НАРЕЂЕЊА ИЗВРШЕ У ТАКО КРАТКОМ РОКУ...

Хитлер овде звучи потпуно сумануто. С једне стране, куне се да је осам година предано радио на миру са Југославијом, од које није тражио ама баш ништа, а са друге стране из њега извире мржња према народу одговорном - по њему - за Први светски рат и страдање Немачке, Бугарске, Мађарске... Каже да од Југославије није тражио ама баш ништа, да није планирао интервенцију на Балкану - иако је напад на Грчку већ био испланиран, јер је било јасно да Мусолинијеве трупе нису у стању да се изборе са Грцима. Одакле му онда војска у Аустрији и Мађарској, кад наводно није било планова да пређу преко југословенске територије?

Сетите се да је Хитлер био опседнут реваншизмом за 1. светски рат, до те мере да је рецимо захтевао од Француза да потпишу капитулацију у истом железничком вагону у којем су Немци затражили примирје 1918. У том светлу његове прокламације о мирољубивости, опраштању и толеранцији према Србима могу бити само цинизам и најгоре лицемерје.

Говор се наставља причом о логистици напада на Грчку, где се Југославија помиње само као успутна станица. Хитлер се хвали веома малим бројем погинулих Немаца, великим губицима Енглеза и Грка (које Хитлер описује као храбре борце), и 313.864 заробљених војника и 6.198 официра „чисто српског порекла, без Немаца и неких других група”. Овакву сегрегацију су претходно Немци примењивали само на Јеврејима. Тешко је поверовати да је овакав однос последица искључиво Хитлерове увређености државним ударом 27. марта, а не мржњом према Србима која се вуче још од 1918. Уосталом, из следећег одломка се види шта Хитлер заиста мисли о Србима:

Последице ове кампање су изванредне. Имајући у виду да је мала завереничка банда у Београду поново (опет алузија на 1914. - прев.) била у стању да изазива проблеме у служби интереса ван континента, радикално елиминисање ове опасности значило је уклањање реметилачког елемента из целе Европе.

Важна речна саобраћајница на Дунаву је поново безбедна од саботаже, и саобраћај се већ у потпуности наставио.

Осим мале корекције граница, које су биле нарушене као последица исхода Светског рата Рајх нема посебних територијалних претензија у овој регији. Што се политике тиче, нас само занима очување мира у региону, док у привредном аспекту желимо да остваримо поредак који ће дозволити производњу добара и размену у интересу свих.

Међутим, у складу је са највишом правдом да се у обзир узму и интереси засновани на етнографском, историјским и привредним условима.

У пракси је ова последња реченица преведена у немачку окупацију Баната и дела Србије, мађарско анектирање Бачке и Барање, бугарску анексију јужне и источне Србије и стварање НДХ и Велике Албаније.

Да резимирам: према Хитлеру, за све су криви Енглези; Немачка се само бранила; зли Срби су опет хтели да запале целу Европу и нанесу „неописива страдања” мирољубивим Немцима, Мађарима и Бугарима, баш као 1918; Дунав је требало заштитити од некакве саботаже а немачку част од српског „тероризма”.

Тандара-броћ.

Рајх се „само бранио”...

Ово је веродостојан превод енглеског превода Хитлеровог наређења дана од 6. априла 1941, које је преко радија прочитао министар пропаганде Рајха Јозеф Гебелс. Текст се налази у Хитлеровом историјском музеју.

По свом обичају, Хитлер за све криви велику заверу Черчила и Британије да осујете немачки Рајх у својим „праведним циљевима” успостављања новог поретка у Европи и обезбеђивања „животног простора” (Lebensraum) за Немце. Хитлер све време тврди да су сви походи његове војске легитимна самоодбрана, од Пољске (!) преко Француске (!!) а сад ево и Балкана, где се зли Енглези спремају за нови Солунски фронт а зли српски атентатори су криви што Југославија одбацује његово вечно пријатељство и мобилише војску, која ваљда треба да нападне мирољубиви Рајх... Просудите сами:

Војници Југоисточног Фронта:

Од раног јутра немачки народ у рату је са превратничком владом у Београду. Оставићемо оружје тек када ова банда разбојника буде коначно и одлучно елиминисана а последњи Британац оде са овог дела европског континента. Ови залуђени народи могу за своју ситуацију да захвале Британији, морају да захвале Енглезима, највећим хушкачима на рат свих времена.

Немачки народ улази у ову борбу задовољан у души да су његове вође учиниле све да дође до мирног решења.

Молимо се Богу да води наше војнике на правом путу и благослови их као што је и досад.

У складу са политиком да други воде њене битке, као што је било са Пољском, Британија је опет покушала да Немачку уплете у сукоб за који се надала да ће докрајчити немачки народ једном заувек, добити рат и по могућности уништити немачку Армију.

За само неколико недеља, пре дуго времена, немачки војници Источног фронта су помели Пољску, тај инструмент Британске политике. Деветог априла 1940. Британија је поново покушала да оствари свој циљ нападом на Норвешку, немачко северно крило. У незаборавној борби, немачки војници у Норвешкој елиминисали су Британце за неколико недеља.

Немачки војници су остварили оно што је целом свету изгледало немогуће. Само неколико недеља касније, Черчил је мислио да је настао прави тренутак за напад на немачку регију Рур (ово је ноторна лаж; никаквог напада на Немачку из Француске није било - прев.) преко британских савезника Француске и Белгије. Тако је отпочео победоносни поход наше војске на Западном фронту.

Већ је записано у историји како су немачке армије победиле легије капитализма и плутократије. Кампања на западу је окончана победоносно после 45 дана.

Тада је Черчил концентрисао снагу своје Империје против нашег савезника Италије, у Африци. Сада је опасност отклоњена и на афричком ратишту, сарадњом италијанских и немачких јединица.

Нови циљ британских хушкача рата сада се огледа у плановима скројеним још на почетку сукоба, и само одложеним дивовским победама немачке Армије. Успомена на искрцавање британских трупа у Солуну током првог Светског рата сада је у мрежу британских интрига уплело и малу Грчку.

Више путам сам упозоравао на покушаје британског искрцавања у Југоисточној Европи и рекао да то представља претњу за немачки Рајх. Нажалост, ово упозорење Југославија није испоштовала. Покушао сам надаље, увек стрпљиво, да убедим југословенске лидере да је за поновно успостављање трајног мира и реда унутар Југославије неопходна сарадња са немачким Рајхом.

После дугих напора коначно смо успели да обезбедимо сарадњу Југославије, њеним приступањем Тројном пакту, без да смо од народа Југославије тражили било шта осим да узме учешћа у изградњи новог поретка у Европи. (Шта се тачно под овим подразумева, СС-легије? - прев.)

У том тренутку су злочиначки узурпатори нове београдске власти на себе преузели овлаштења државе, зато што су плаћеници у служби Черчила и Британије. Као што је урадила Пољска, ова нова влада у Београду је одмах мобилисала старе и неспособне у свој састав. У тим околностима био сам присиљен да одмах опозовем немачку народну колонију на територији Југославије.

Делегати и официри немачке амбасаде, радници наших конзулата у Југославији, свакодневно су били изложени понижавајућим нападима. Баш као у Пољској, немачке школе су напали и порушили бандити. Југословени су отели и напали небројене Немце, а неке чак и убили. (Испаде да је Југославија напала Немачку! - прев.)

Надаље, Југославија већ недељама планира општу мобилизацију своје војске у великој тајности. Ово је, дакле, одговор на мој осмогодишњи напор да са југословенским народом обезбедим блиску сарадњу и пријатељство, задатак на којем сам предано радио.

Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и за време Светског рата, Срби су помислили да је дошао прави час за нови атентат на Немачку и њене савезнике. (Овде се први пут спомињу „Срби” а „атентат” је јасна алузија на 1914. - прев.)

Војници Југоистичног фронта: Куцнио је ваш час. Сада ћете да узмете у заштиту интересе немачког Рајха као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Успећете као они и на Југоисточном фронту.

У испуњавању ове своје дужности нећете бити ништа мање храбри од победоносних немачких дивизија које су се на истом балканском тлу бориле 1915. Будите човечни само онда када је непријатељ човечан према вама. На сваку бруталност непријатеља, одговорите на исти начин.

Борба на грчком тлу није против грчког народа, већ против архинепријатеља Енглеза, који поново покушавају да рат прошире на Балкан, као што су покушали пре годину дана у Норвешкој. Из тог разлога, борићемо се раме уз раме са нашим савезницима на Балкану док и последњи Британац не доживи свој Денкерк у Грчкој.

Ко год од Грка подржи ову британску пустоловину, пашће у исти час када и Британци.

Када се немачки војник докаже да је способан да победи Британце на Балкану, у планинама и снегу, онда ће доказати да може да победи Британце у пустињској врелини Африке.

Међутим, наш циљ је само да извојујемо слободу за наш немачки народу и обезбедимо простор за живот немачкој породици.

Сваки немачки војник поново у срцу носи мисли и молитве, сам живот свих Немаца.

(Превод и напомене: Сиви Соко, 6. април 2011.)

О Чедовишту и вербалном деликту

Скандал који се (није) дигао после скупштинске изјаве лидера ЛДП - у којој је политичар „прљавих руку а чисте савести” критиковао министра Јеремића што се састаје са „канибалима по Африци”- само показује сву моралну беду жутократа и невладника.

Чедовиште се сад „вади" - ето, није баш тако мислио, то су били метафорички канибали, мислило се на диктаторе који крше људска права, уосталом рек'о Сиенен да је у Конгу било канибализма - али афрички амбасадори су већ протестовали против нечега што сасвим оправдано разумеју као салонски расизам. Чедовиште и његови сарадници (сетите се Весне Пешић) су годинама показивали како је за њих, онако „просвећене и ЕУропске”, цивилизовани свет само Империја, а све остало су дивљаци и примитивци - почев од Срба, преко Руса, Кинеза, Индијаца, па до Африке. Отуд и његови протести да је погрешно схваћен с правом звуче неуверљиво и лицемерно.

Дабоме, било је илузорно очекивати да жутократија и невладници санкционишу своју узданицу због „говора мржње”. У земљи Србији, коју они свим силама свакодневно трансформишу и реформишу у Жутију, важе различита правила за њих (civilizirane EUropljane) и народ - односно, у преводу на жутски, „примитивне ултранационалистичке десничарске клерофашисте”.

Тако је у Жутији сасвим нормално да жутократе и невладници псују, пљују и вређају неистомишљенике. Када жути медији износе најгнусније лажи, подметачине и клевете (нпр. о Дверима, Војиславу Коштуници, СПЦ, Нашима 1389...) ником ништа. Али кад се емисија Радио-Београда усуди да интервјуише „неподобне" саговорнике из иностранства - укидање по кратком поступку! А сваки попреки поглед упућен Цеци Пешчаник, Бранкици Инсајдер или Чедовишту је ништа мање него геноцидна агресија и злочин против човечности.

Наравоученија овде има напретек: Они којима су пуна уста слободе и демократије не поштују ни једно ни друго. Ко мисли да у Жутији постоји било каква слобода медија, лаже сам себе боље од Б92. Ко мисли да у Жутији постоје закони који важе за све, безгранично је наиван. Борба против жутократије и невладничког терора није могућа кроз институције система, јер су оне потпуно у њиховој служби. Императору је свеједно што му Чедовиште вређа оца, брата, деду - такав какав је, служи сврси: претварању Србије у Жутију.

Међутим, ризикујемо да пропустимо нешто што је у ствари од суштинског значаја. Није трагедија што Јовановић неће бити оптужен за кривично дело говора мржње. А ево зашто. Простаклук, мржња и расизам треба да буду осуђени друштвено, као непожељне појаве. Али ако се од њих направи кривично дело (вербални деликт), онда у таквој земљи нема слободе. Сама идеја забране неподобног мишљења (по критеријима оних који су на власти) управо је темељ онога што Србији раде жутократе и невладници. Ако се у борби против њих послужимо њиховим средствима и усвојимо њихове принципе, онда та борба неће више имати никакву сврху, а евентуална победа биће јалова и бесмислена.

У слободној Србији, излеченој од невладништва и жутице, Чедомир Јовановић ће да иде у затвор због доказане прљавштине која му је на рукама. Биће потпуно неважно шта он мисли каква му је савест.

Демократија без демоса

Енглески посланик у Европском парламенту Данијел Ханан (Daniel Hannan) је један од оних „гласова у дивљини” који говоре истину и када знају да нико неће да их слуша. Ономад је Блеровог наследника Гордона Брауна у брк назвао „девалвираним премијером девалвиране државе”. Пре неки дан, 19. јануара, одржао је следећу лекцију Кетрин Ештон (видео):

Суочена са избором између демократије и над-национализма, Европска унија скоро увек бира ово потоње. То се најјасније види на примеру политике ЕУ према западном Балкану. Тамо одржавамо протекторате у Босни, на Косову, па рекао бих чак и у Македонији, чија је једина сврха да спрече прекрајање граница какво би хтели људи који тамо живе.

Тешко је имати функционалну демократију ако људи немају довољно међусобног поверења да прихвате једни друге на власти. Ако хоћете власт народа и за народ, онда морате имати народ према коме свако има осећај макар некакве припадности.

Другим речима, за демократију је потребан ‘демос’, оно са чиме се идентификујемо кад кажемо ‘ми’. То није једноставно. Становништво може бити измешано, а осећаји припадности подељени. Али наша предрасуда, кад се све узме у обзир, морала би увек да буде на страни националног самоопредељења. Ако одузмете демос из демократије, остаје вам само ‘кратос’, систем насиља који приморава законом на оно што се не усуђује да захтева у име грађанског патриотизма.