О управљању утисцима

Управљање утисцима

(Стање Ствари, 27. април 2014)

Атлантска Империја – политички ентитет који чине САД, НАТО и ЕУ – заснива се на опсени, на „управљању утисцима“, стварању виртуелне стварности која би у главама њених становника требало да замени ону истинску. У тој виртуелној стварности, Империја значи благостање, сви проблеми нестају призивањем магичних фраза попут „слободе“ и „демократије“, а свако ко се усуди да то оспори постаје „назадан“ и „екстремиста.“

Кључ за стварање и одржавање ове опсене су медији – „слободни и независни“ под контролом пет-шест мега-корпорација повезаних са владајућим гарнитурама. За време агресије на Југославију 1999. године, у редакцијама Си-ен-ена били су „саветници“ ЦИА-а за психолошко ратовање; данас они више нису ни потребни – медији су до те мере усвојили властодржачки поглед на свет.

Када су у тај систем одлучили да силом утерају и Србе, прво су створили „слободне и независне“ медије, за које су платили (мимо своје воље, као и обично) њихови порески обвезници. По рецепту „ред забаве, ред пропаганде,“ империјални медији придобили су јавност, која би се окретала њима за „сервисне информације“ и холивудске лимунаде, несвесна да се тиме увлачи у свет управљача утисцима. Пар година таквог програмирања било је довољно да припреми терен за Жути Октобар – а онда је наступила друга фаза медијске кампање: „преумљавање“ народа.

За пропагандну обраду уопште није потребно да се народу намећу погрешни одговори; довољно је да се, условним рефлексом, јавност научи да поставља погрешна питања. Таблоидизација новина и телевизије, „ријалити“ програми, режирани интервјуи и „сучељавања“, све то је усмерено искључиво да произведе емотивни, а искључи разумски, одговор у јавности.

Притом се веома плански урушавају домаћа култура и национални идентитет. Увезени забавни програм првенствено је про-западна пропаганда. Скоро сви садржаји су на латиници. Рекламе, којих је све више, углавном су за увезене производе – и нису чак ни аутохтоне, већ се (лоше) преводе са страних оригинала. То понекад има смешне последице, када рекламе психолошки калибриране за западну публику наиђу на другачију реакцију код српске. Али упорним понављањем, оне намећу вештачке и стране обрасце понашања, размишљања, па чак и извитопереног говора (на основу рогобатних превода).

По узору на моделе преписане од Империје, форсира се краткорочно размишљање, а руши се било какав континуитет догађаја. Историја почиње од јуче, или чак од сутра. Живи се у тренутку, а емоције се обрађују редом хедонизма – који треба да убеди јавност да је „у се, на се и пода се“ једино што вреди у животу – па онда редом очаја, који поручује да нико не може да промени постојеће стање, да је подаништво Империји неизбежно, да је свака борба узалудна и штетна.

Тако се јавност, било у Империји или у Србији, држи у омамљеном стању путем медијских наркотика. Људи су свесни да им је живот узурпиран и обесмишљен, али им се стално говори да је то нормално и да ништа не могу да учине да се томе супротставе. Уместо стварности, нуди им се вештачка визија меда и млека који, ето, само што нису - и флоскуле попут „демократије“ и „напретка“ и живота „као сав нормалан свет“ из реклама. Тиме се јавност систематски, циљано и намерно претвара у становнике земље Ждерача Лотоса, из Хомерове „Одисеје.“