„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 24. март 2014.

Дан када се све променило

У раним вечерњим сатима 24. марта 1999. године, Сједињене Америчке Државе и њихови вазали окупљени у војни савез НАТО почели су агресију на Савезну Републику Југославију.
Београд, 1999-03-24
Операција „Савезничка Сила“ (не „Милосрдни Анђео“) није имала одобрење УН и представљала је отворено кршење како повеље НАТО, тако и устава САД. Западни медији, дабоме, то нису ни споменули, већ су верно преносили пропаганду НАТО како „војна акција“ има за циљ да наметне „мировни план“ из Рамбујеа - срамотни ултиматум какав историја последњи пут бележи у јулу 1914, и тада упућен Србији. Тек неколико дана касније, када је постало јасно да се Београд неће предати после прве бомбе, променили су причу у заустављање „хуманитарне катастрофе“, коју су касније прогласили за „геноцид“.

Седамдесет и осам дана трајао је напад. Бомбама и ракетама из ваздуха придружио се копнени напад из Албаније, али без успеха. У Албанију су послати и хеликоптери „Апач“, али никада нису полетели. Званично, због „несрећа“ са далеководима. Незванично, због успешне акције југословенске авијације.

Сличне проблеме агресор је имао и са пропагандним ратом, па су бомбардовали зграду РТС. Истину нису зауставили - пионири интернет новинарства наставили су да је шаљу у свет - али су покушали да је удаве у мору лажи. У томе им је помагала „слободна и независна“ штампа на Западу - толико слободна, независна и објективна да се после сазнало како је ЦИА имала надзорнике у редакцији Си-ен-ена, а дописник Би-би-сија постао је нови портпарол НАТО после пензионисања злогласног Џејмија Шеја.

Тешко је рећи, на први поглед, која је највећа лаж НАТО. Да ли прича о „агресији“ Србије на сопствену територију, или „геноциду“ над Шиптарима, оличеном у фантомском плану „Поткова“? Или је то, пак, прича о „победи“ НАТО, која је кумановско примирје једноставно представила као безусловну капитулацију и омогућила терористима да на окупираним Косову и Метохији раде шта им је воља?

Рат је, вреди се сетити, стао тек када је НАТО одустао од три кључна захтева из Рамбујеа - референдума о независном албанском Косову, НАТО окупацији покрајине, и праву НАТО да располаже целом територијом СРЈ. Уместо тога, руски изасланик Черномирдин и „неутрални“ Финац (у ствари агент НАТО, тада и касније) Ахтисари представили су компромис: УН ће гарантовати суверенитет СРЈ и Србије и надзирати НАТО окупацију Косова и Метохије, у којој ће учествовати и Русија. Убрзо се испоставило да је тај договор био тројански коњ; како га је Империја испоштовала, већ знамо. Могли смо, уосталом, да питамо Индијанце.

Оно што се ретко ко усуђује да каже данас, у ментално и физички окупираној Србији, је да је агресија НАТО била неправедна и противзаконита, све и да се НАТО током ње понашао анђеоски. А није. За 78 дана рата, НАТО је убио 2544 цивила (од тога 88 деце) и 1031 војника; ранио око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено. (извор) НАТО медији и данас говоре од „10.000 убијених албанских цивила“, насумичној бројци која никада није документована или доказана.

Овај злочин против мира утро је пут за лажне револуције, па онда крсташке ратове за демократију, па онда џихад за Империју... све у режији оних који су сами себе убедили да је историја готова, а да су они крунисани за господаре реалности и људских судбина.

И данас мисле да су победници. Југославија је укинута 2003, сметало им је чак и име. Од окупиране покрајине је 2008. проглашена „Независна Држава Косова“, коју данас Београд фактички признаје, а тражи се да то уради и формално. У Приштини је подигнут велики позлаћени споменик Билу Клинтону, императору „ослободиоцу“, а код Урошевца (преименованог у Феризај) огромна војна база Бондстил. Немачка војска поново може да ратује по свету, по први пут после 1945. А у Србији је уведена апсолутна диктатура квислиншког култа, који „чини све што може“ да земљу уништи и на сваки начин понизи.

Али у својој безграничној охолости, самозвани западни господари света превидели су нешто. Прва бомба бачена на Београд учинила је што деценија политичког и економског силовања није успела - разбила је илузије Русије о Западу. Август 2008. био је упозорење, али нису хтели да га чују. Септембар 2013 био је друго упозорење, али су се и на њега оглушили. Онда је дошао март 2014, и повратак историје.

Русија није заборавила. Русија није опростила. А нешто ми говори да је Запад тек почео да плаћа цену за све агресије, лажи, преврате, и погроме којима су тако „задужили“ свет.

(Исправка: напад НАТО почео је у раним вечерњим сатима. У Америци је тада било рано послеподне.)

1 коментар:

Eddy Lane је рекао...

Najbolji tekst na temu godisnjice agresije. Daleko najbolji !