Рат није ни престајао

Колега Владимир Трапара пише данас о сукобу Запада и Русије. Не ради се, вели он, о новом „хладном рату“, већ најновијој фази конфликта који траје већ више од једног века - са повременим тактичким престројавањима типа 2. светског рата, када је то било у заједничком интересу.

Ја бих ишао чак и даље: амерички однос према Русији је само наставак британске русофобије. (У ствари, амерички поглед на свет је само мутација британског империјализма, о чему сам писао прошлог месеца.) А британски однос према Русији је опет само етапа у дугом сукобу одметнутог западног хришћанства са Православљем. Тако да би се могло рећи да овај рат не траје тек сто, већ скоро хиљаду година.


Цитирам овде Трапарин закључак, јер - достојно имену његовог блога - заиста распакује суштину сукоба између Москве (и њеним ставовима наклоњеног слободног света) с једне стране и САД (и њима потчињених земаља које себе називају „међународном заједницом“ ) са друге:

Onaj ko krene u neisprovociranu agresiju, šta god da su mu motivi i kako god sebe pravdao, zapravo je pokretač sukoba, samim tim i snosi relativno najviše odgovornosti za njegovo izbijanje. Ako stvari ovako postavimo, onda se slažem da je Hitlerova Nemačka, upravo kao neisprovocirani agresor, glavni krivac za izbijanje Drugog svetskog rata. Zamolio bih onda i druge da se slože da su po istom principu Sjedinjene Države krivac za produžavanje rusko-američkog hladnog rata i posle Hladnog rata.

Jer, šta je jednostrano proširenje NATO na istok, usmereno na bezbednosno isključenje i strateško zaokruživanje Rusije, šta je nastojanje da se izgradnjom protivraketnog štita uprkos protivljenju Rusije stekne nuklearna prednost, šta je kršenje međunarodnog prava bombardovanjem Srbije i priznavanjem nezavisnosti Kosova, te intervenisanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, rušenje režima na postsovjetskom prostoru i šire (među kojima su neki demokratski izabrani) i nametanje marionetskih vlasti, kao i priprema sličnog scenarija za Rusiju sa ciljem da se ona liši mogućnosti da igra ulogu velike sile na međunarodnoj sceni, vodi nezavisnu spoljnu politiku, bude slobodna da samostalno raspolaže svojim resursima i bira vrednosti koje će baštiniti, šta je sve to, ako nije – neisprovocirana agresija Sjedinjenih Država na Rusiju?

Sa druge strane, potezi Rusije za to vreme su uglavnom defanzivni – ona je prinuđena da formira svoj vojni i ekonomski savez, da odgovori trkom u naoružanju, da katkad i sama vojno interveniše protiv nekog suseda ili jednostrano prizna nečiju nezavisnost (u slučaju Krima, pripoji teritoriju sebi) – sve samo da bi se odbranila od pomenute ofanzive SAD i njihovih sledbenika. U svom istorijskom govoru povodom prisajedinjenja Krima, ruski predsednik Putin je to obrazložio jednom rečenicom: „Nas konstantno pokušavaju da sateraju u ćošak, zato što imamo nezavisnu poziciju, zato što je branimo…“

Naravno, druga strana se služi upornim izvrtanjem činjenica. Američki predsednik Obama izjavljuje kako je „Rusija regionalna sila koja preti svojim neposrednim susedima, ne iz snage, već iz slabosti“, a pritom propušta da doda kako je Amerika globalna sila koja preti državama na drugom kraju sveta, takođe iz slabosti – u situaciji kada njena nadmoć nad ostalim silama sve više relativno opada. Takođe, on kaže da i SAD vrše uticaj na svoje susede, ali da „uglavnom ne moraju da ih napadnu da bi imale snažne odnose saradnje s njima“.

Uglavnom, SAD su pre 15 godina napale moju zemlju, hiljadama kilometara udaljenu, da bi sa njom uspostavile „snažne odnose saradnje“. Da li opstanak ovako bahate i agresivne politike najjače svetske sile uprkos relativnom opadanju njene moći treba da pripišemo karakteru elita koje donose odluke u Vašingtonu, ili da ga izvedemo iz dubljeg istorijski ukorenjenog identiteta ove zemlje, već je složenije pitanje. U svakom slučaju, hladni rat Rusije i SAD je tu sve vreme i nikada nije ni prestajao....

Šta će biti ishod dugog rusko-američkog hladnog rata, jako je teško prognozirati. Ostaje makar da se nadamo da će ona strana koja je za njega odgovornija iz ukrajinske krize izvući pouku da – dalje neće moći.