Око Соколово, бр. 108
Разлози за мало кашњење овог издања „Ока“ су вишеструки - делимично сметње које је изазвало рушење Новог Стандарда и Стања Ствари, делимично графички редизајн Сокола и његовог „брата“ на енглеском, а делимично и све чешћи ангажман на РТ, како би се понудио какав-такав одговор на бујицу лажи империјалних медија од које би чак и Pešćanik поцрвенео од стида.
Зашто је рушен Нови Стандард, објашњава Жељко Цвијановић. О срамоти од „новинарства“ у земљи Жутији пише Јелена Бркић. Нажалост, окупација је готово потпуна, а иде и фарса од избора која све то треба да и озваничи.
Кад оно, Украјина. Ако вести које, искривљене кроз мрачну призму изопачених жутих медија, стижу са североистока звуче невероватно познато, то је зато што јесу. Све је ово већ виђено на нашим просторима, вели Александар Павић - од лажних снајпериста, преко пуча и преврата, до напрасног открића „суверенитета и интегритета“ чим је на власт постављен Империји близак режим. Све смо ово већ гледали деведесетих, завршно са петим октобром.
Проблем (Империје, дабоме) је што Руси - за разлику од Жутних, некадашњих Срба - неће да буду Швабе у дотираном филму. Поготово што управо они имају највеће заслуге за победу над нацизмом, који данас у Украјини (и осталим деловима Европе, па и код нас) повампирује Атлантска Империја. Која, уосталом, никад и није била гадљива на нацизам, бар кад је могла да га контролише (или мислила да може).
Али ђаво први сам себи напакости. Да су бандеристи (украјински пандан усташама) могли да сачекају још мало, Украјина би им пала у руке као трула крушка. Пре седам дана је председник Јанукович, невољан да се силом бори против мајданшчине, потписао предају коју су му предложили ЕУропски изасланици. Тада је Бранко Жујовић писао о лекцијама ЕУропског подаништва за Србију.
Иако Жујовићеви закључци и даље важе, околности на којима су били засновани прегазили су догађаји: кад је његов текст објављен, смеђекошуљаши „Десног сектора“ већ су организовали пуч у Кијеву. Јанукович је избегао у Русију, а пучисти су силом и терором натерали скупштину да законом забрани руски језик и укине забрану фашистичке иконографије. На то је реаговао исток и југ Украјине, који се већ 25 година „преумљава“ да не буду Руси и православни већ некакви поунијаћени „Украјинци“ по шаблону бандериста. (Рекох да ово треба да звучи познато...)
Сада половина земље - и већи део привреде, морске обале и свега што вреди - неће да има ништа са галицијским фашистима који су окупирали Кијев. Украјинска морнарица истиче руске заставе, руска војска патролира Кримом (где легитимно има базу), а из Империје вриште да „зликовац Путин“ спрема „агресију на демократску Украјину“ - али немају одговор на то осим празних претњи. Блефирају са паром седмица. О овој партији реалполитике детаљније пише Душан Пророковић,
Жељко Цвијановић на примеру Украјине види немогућност да се од подаништва Бриселу и Вашингтону одустане мирним путем. Док Милан Дамјанац сагледава потпуни морални банкрот Империје, и извлачи наравоученије од Руса: „није важно колико си пута пао, већ колико си пута устао“.
Као неко ко је и сам падао и устајао, Рајко Васић говори из искуства кад нуди 198 тачака за отпор „обојеним превратима“ (и за добру власт уопште). Можда и у напору да сопствену странку наговори да многе од тих тачака примени, што пре то боље.
Можемо ли да устанемо? Можемо ли да изађемо из каљуге безнађа и бешчашћа? Можемо ли да се ослободимо, сами или уз пријатељску помоћ? Ја верујем да можемо. Да не верујем, не бих ни покретао нити бих настављао да одржавам „Сокола“.
А будући да ово читате, мислим да верујете и ви.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Зашто је рушен Нови Стандард, објашњава Жељко Цвијановић. О срамоти од „новинарства“ у земљи Жутији пише Јелена Бркић. Нажалост, окупација је готово потпуна, а иде и фарса од избора која све то треба да и озваничи.
Кад оно, Украјина. Ако вести које, искривљене кроз мрачну призму изопачених жутих медија, стижу са североистока звуче невероватно познато, то је зато што јесу. Све је ово већ виђено на нашим просторима, вели Александар Павић - од лажних снајпериста, преко пуча и преврата, до напрасног открића „суверенитета и интегритета“ чим је на власт постављен Империји близак режим. Све смо ово већ гледали деведесетих, завршно са петим октобром.
Проблем (Империје, дабоме) је што Руси - за разлику од Жутних, некадашњих Срба - неће да буду Швабе у дотираном филму. Поготово што управо они имају највеће заслуге за победу над нацизмом, који данас у Украјини (и осталим деловима Европе, па и код нас) повампирује Атлантска Империја. Која, уосталом, никад и није била гадљива на нацизам, бар кад је могла да га контролише (или мислила да може).
Али ђаво први сам себи напакости. Да су бандеристи (украјински пандан усташама) могли да сачекају још мало, Украјина би им пала у руке као трула крушка. Пре седам дана је председник Јанукович, невољан да се силом бори против мајданшчине, потписао предају коју су му предложили ЕУропски изасланици. Тада је Бранко Жујовић писао о лекцијама ЕУропског подаништва за Србију.
Иако Жујовићеви закључци и даље важе, околности на којима су били засновани прегазили су догађаји: кад је његов текст објављен, смеђекошуљаши „Десног сектора“ већ су организовали пуч у Кијеву. Јанукович је избегао у Русију, а пучисти су силом и терором натерали скупштину да законом забрани руски језик и укине забрану фашистичке иконографије. На то је реаговао исток и југ Украјине, који се већ 25 година „преумљава“ да не буду Руси и православни већ некакви поунијаћени „Украјинци“ по шаблону бандериста. (Рекох да ово треба да звучи познато...)
Сада половина земље - и већи део привреде, морске обале и свега што вреди - неће да има ништа са галицијским фашистима који су окупирали Кијев. Украјинска морнарица истиче руске заставе, руска војска патролира Кримом (где легитимно има базу), а из Империје вриште да „зликовац Путин“ спрема „агресију на демократску Украјину“ - али немају одговор на то осим празних претњи. Блефирају са паром седмица. О овој партији реалполитике детаљније пише Душан Пророковић,
Жељко Цвијановић на примеру Украјине види немогућност да се од подаништва Бриселу и Вашингтону одустане мирним путем. Док Милан Дамјанац сагледава потпуни морални банкрот Империје, и извлачи наравоученије од Руса: „није важно колико си пута пао, већ колико си пута устао“.
Као неко ко је и сам падао и устајао, Рајко Васић говори из искуства кад нуди 198 тачака за отпор „обојеним превратима“ (и за добру власт уопште). Можда и у напору да сопствену странку наговори да многе од тих тачака примени, што пре то боље.
Можемо ли да устанемо? Можемо ли да изађемо из каљуге безнађа и бешчашћа? Можемо ли да се ослободимо, сами или уз пријатељску помоћ? Ја верујем да можемо. Да не верујем, не бих ни покретао нити бих настављао да одржавам „Сокола“.
А будући да ово читате, мислим да верујете и ви.
Нема коментара:
Постави коментар