„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 29. август 2012.

Абхазија, Осетија, Русија и Империја

Крајем августа 2008, пошто је претходно неутралисала грузијску војску, Москва је признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе. Тада је овај догађај тумачен као велики пораз за Србију, мада је време показало да су у праву били они коју су тврдили супротно.

Руска војска у Ј. Осетији, август 2008 (Википедија)
У тексту који сам тада написао за Antiwar.com, мотиве Москве сам приписао ситуацији створеној успостављањем жутократије у Србији. Пошто је то претило да обесмисли руску критику понашања Империја на Косову, Москва је покушала да са Вашингтоном комуницира на другачији начин. И мада тај покушај није успео, четири године касније чини ми се да су у Москви из тога извукли наравоученије:
Позивањем на косовски преседан, Русија је де факто напустила моралне висове с којих је критиковала агресију НАТО на Балкану и признала да се поредак у свету тренутно заснива на опасној доктрини „сила Бога не моли“ и „шта прође, прође“. Вашингтон и Брисел се већ годинама воде тим „принципима“, мада не увек са жељеним резултатима. Изазов хегемонији Атлантске Империје био је утолико јачи што су нове силе попут Русије, Индије и Кине инсистирале на спровођењу међународног права док су га његови замозвани евроатлантски заштитници кршили на све стране. Шта је онда Москва добила напуштањем принципа суверенитета? Тренутно на ово питање нема одговора...

Сасвим је могуће да су Медведев и Путин одлучили да наставак подршке Србији нема смисла ако су власти у Београду одлучне да постану слуге Америке. Зашто да Русији буде стало до Косова, ако Србији није? Могуће је и да су практични Руси схватили како њихови аргументи о Косову не могу да промене ситуацију на терену, углавном зато што Империја нема намере да слуша разум. Ради се ипак о менталитету „стварања реалности“ силом, проглашавања самовоље за закон и простог игнорисања руских примедби, јер иза њих не стоји сила.

Одговор Москве је био да и сама почне силом да ствара реалност, и то у региону где Русија има топове а НАТО само речи. Али ако су Медведев и Путин мислили да ће овим одржати лекцију Империји, преварили су се. У потпуности предан саможивој псеудологици, Вашингтон је потпуно неспособан да види свет, или себе, туђим очима. Чак ни погрешно поређење Осетије са Косовом није наишло на разумевање. Логиком Вашингтона, Косово је било праведно зато што се радило о америчкој интервенцији, а Осетија - будући руска интервенција - никако то не може да буде!

Тешко је, можда чак немогуће, споразумети се с неким ко је до те мере опседнут фризирањем утисака да му спознаја стварности потпуно измиче. У свету-иза-огледала Атлантске Империје, бомбардовање Србије било је хуманитарно, инвазија Ирака одбрамбена, окупација Авганистана демократска, а отимачина Косова законита - док је ограничена руска интервенција да се Осети одбране од грузијског етничког чишћења „агресија“ достојна Стаљина или Хитлера.

Медведев и Путин нису анђели - али они никад нису ни претендовали на такав статус, за разлику од америчких Императора. То лудило је заједничка црта и Буша и Обаме и Мекејна. Њима је у ствари сасвим свеједно шта Русија ради - шта год било ко, осим Америке (и њених послушника, односно „савезника“) ради је по дефиницији зло. Питање је да ли су у Москви овога свесни. И шта ће се десити кад постану.
(28. август 2008.)

четвртак, 23. август 2012.

Сто година ближе

Јутрос је окупаторска мисија НАТО опет насрнула на народ код Зубиног Потока. Сведоци веле да су са упереним пушкама звали Србе на мегдан „кад су тако храбри“. Мисле, ваљда, на резултате америчке анкете обелодањене пре неки дан? Само, не знам зашто траже демонстрацију храбрости од људи који ненаоружани пркосе тенковима и до зуба наоружаним оклопницима. Ваљда је то јасно само по себи...

РТС (via Васељенска ТВ)
Или је можда њиховог команданта, немачког генерала Древса, заболела оцена Дојче-пресе агентуре да је био мање успешан од свог претходника и имењака, Билера? Додуше, није ми јасно шта је то Билер постигао осим што је упропастио брак и са собом из Косовистана повео љубавницу... али о томе ДПА не прича, а ни медији у Србији. Жутник Бота више није на власти, али жута штампа ето остаде.

Било како било, Древсова замена стиже тек 7. септембра. Опет Немац, дабоме. У чињеници да окупатори из итекако недавне историје сада „заводе мир“ против народа који су својевремено најзверскије убијали - а у корист народа који им је у том злочину био савезник - борци и боркиње за људска права и слободу, како на Западу тако и у Жутограду, не виде ништа накарадно, ненормално или вредно примедбе. Баве се некаквим „панкеркама“ које две године неће моћи да скрнаве цркве, оргијају по музејима или злостављају пилиће по супермаркетима. Трагедија, баш. Уосталом, знате ли да је 2. светски рат дријевна повијест!? Осим кад треба да се прича о стогодишњој тиранији Срба над Албанцима за коју је, ретроактивно шта ли, крив Милошевић...

Али не очајавајте. Прво, зато што овом демонстрацијом силе Империја само подвлачи своју слабост. Да су толико свемоћни каквим се приказују, не би морали да на голоруки народ насрћу оклопницима. Него, свесни своје немоћи, покушавају да га савладају безнађем.

Имајте на уму и да су то људи који су заборавили сопствену историју и одрекли се властитог идентитета. Нису због тога ништа срећнији, али их додатно иритира што постоје људи који то нису учинили - а због тога нису несрећни. Напротив. 

Пре неки дан сам прочитао путопис једног Американца. Пол Фортијер Џонс се звао, из Тексаса. Дошао је у Србију у пролеће 1915, да помогне америчкој медицинској мисији (која је стигла прекасно, за разлику од рецимо руске) у борби против епидемије тифуса. Ту га је затекла Макензенова офанзива, и био је сведок и учесник повлачења до Албаније. Успео је некако да преживи и докопа се Италије, где је наставио да прати трагедију Плаве Гробнице. Крајем 1915, на питање својих домаћина у Риму да ли Срби сматрају да вреди даље да се боре, одговорио је овако:

Сетио сам се тада једне тмурне, промрзле зоре код Призрена, када сам крај друма наишао на једног човека. Лежао је, рањен, на блатњавој и иструлелој сламарици, под рушевинама старе шупе, уз бедну ватру која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског, па смо причали о обичним стварима, како је и ред у очајним временима.

Негде у близини грмели су српски и непријатељски топови, у живахном двобоју. „Колико су далеко топови?“ упитах, очекујући одговор по српском обичају: „пола сата“ или „сат“. Рањеник се међутим придиже, погледа у даљину иза мене, и одговори: „Можда сто година ближе него пре четири недеље, али не ближе од сто година!“

Не ближе од сто година, ако ико од Срба преживи да их отера. А шта је сто година народу који није изгубио своју сопственост кроз петсто година робовања?

„Не мисле на цену“, одговорио сам домаћину. „Нису такав народ. Имају само борбу и наду“.
Ево, скоро сто година касније, опет су нам за вратом швапски топови. И опет нам ништа није преостало осим борбе и наде. Али кад то имамо, и кад све изгледа изгубљено ништа у ствари није. Окупатори то итекако добро знају. Отуд и ова демонстрација силе. Да заварају страх.

петак, 17. август 2012.

„Коћекога-изам“

„Лењин живи и живеће“
Владимир Иљич Уљанов, познатији историји као Лењин, својевремено је дефинисао основно питање политике као „ко ће кога.“ Односно, ако је политика сила - а јесте - онда је њему као марксисти и материјалисти било битно само ко користи ту силу, и против кога.

Данас Совјетски савез, који је умногоме био отеловљење Лењинове политичке теорије, на Западу осуђују као у потпуности зао, репресиван, окрутан, итд. Али баш је на том истом Западу „ко ће кога“ постало стуб политике. Иронично, зар не?

Најновији пример је случај „панкерки“ вулгарног имена које су инцидентом у Храму Христа Спаситеља наводно браниле слободу говора у Русији и протестовале против „репресије“ Владимира Путина. Пре тога су биле део „уметничког колектива“ чија се „креативност“ манифестовала цртањем полног органа на мосту у Петрограду и организовањем оргија у једном музеју. Дабоме, све док је њихова „уметност“ усмерена против традиције, вере, нације и културе - а у корист Империје, глобализма и људскоправашке уравниловке Запада - оне су мученице и хероји.

Али да су којим случајем свој перформанс извеле рецимо у Националној катедрали у Вашингтону (или некој од џамија у предграђима), „молећи“ атоналним гроктањем Бога да их ослободи „ђавола Обаме“? На њих би прво послали специјалце. Биле би затворене у неком тајном казамату, скинуте до гола у празним самицама (тако је мучен Бредли Менинг, осумњичен за предају дипломатских депеша Викиликсу), а судили би им тајни трибунали за тероризам и говор мржње. Јер није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме.

Недавно је обелодањен извештај америчког министарства иностраних дела о верским слободама широм света. На страну што није јасно ко је то дао Америци за право да суди другим земљама о верским слободама, у извештају је критикована наводно репресивна Србија, док је Тачистан проглашен слободним и толерантним. Иако се у Србији толерише (а не би требало) агресивни фанатизам Муамера Зукорлића, рецимо (до те мере да се М.З. кандидовао за председника), док у Тачистану спале, минирају, оскрнаве или поруше преко 150 православних храмова и ником ништа. Опет, важно је ко (Шиптари, који у очима Стејт Департмента не могу да ураде ама баш ништа за осуду) ће кога (Србе, који у тим истим очима не могу да ураде ништа што није за осуду).

Наводно је „податке“ за тај извештај доставила мрежа „невладиних“ организација у Србији, тј. професионалних нарикача које о трошку америчких пореских обвезника кукају о угрожености „људских права“ у земљама где живе - мислећи при томе само на права својих господара и њихових штићеника, јер остали (нпр. Срби или Руси) за њих нису људи. Србију већ ево дванаест година „усрећују“ такви невладници. Извукавши наравоученије из српског примера - кад већ Срби неће - Руси су недавно донели закон по којем су организације које се финансирају из иностранства обавезне да се пријаве као страни агенти. Дабоме, на Западу се око тога дигла велика дрека, иако је наведени закон готово идентичан америчком пропису (FARA) који важи још од давне 1938.

Три примера, три различите ствари, а принцип исти. Проблем је што се моћ расуђивања на Западу (па и у Србији) до те мере искривила деценијама смишљеног испирања мозга, да људи више нису у стању да појме најосновнију логику, већ само понављају да смо „ми“ другачији од „њих“ па да зато када „ми“ нешто радимо то није ни грех ни злочин...

Ова појава је својевремено описана као „хотентотски морал“, али то није сасвим фер према сиротим Хотентотима. Наиме, они ништа друго никада нису ни знали, док смо и ми и лењи нео-лењинисти на Западу имали вишевековну цивилизацију и философију која је почивала на објективном моралу и апсолутним вредностима. Данас, међутим, и Атлантска Империја и ЕУропска унија функционишу по правилима која не би била страна путнику кроз Османско царство пре сто педесет година.

А шта је са нама?

Често несвесни да нам непријатељ намеће контекст, реагујемо на „ко ће кога“ простом заменом теза, симпатишући непријатеље наших непријатеља. Тако имате гротеске да неки Срби подржавају нпр. Хезболах јер се ови боре против Израела, који је, је ли, савезник Империје... Погрешно да погрешније не може бити, као што је још давно објаснио један колега. Или случај да неки Срби своје незадовољство изражавају имитацијама западног расизма. Када се свако неслагање тера на маргину, онда на тој маргини нису превише фини, и прижељкују освету уместо правде.

Добро рече недавно Томас Флеминг, да „неопагански национализам“ има погубан утицај на морални оквир духовно слабих људи. А неопагански је управо по томе што се ослања на „ко ће кога“, тј. на релативни морал зависно од тога да ли се односи на „нас“ или „њих“.

Ђаво је у детаљима, је ли. Образ нисам бранио зато што се слажем или не слажем с њиховим ставовима, већ зато што је образложење за њихову забрану било чисти лењинизам. Био сам и остао против прихватања вербалног деликта као легитимног оружја у рату идеја. Зашто? Зато што преузимањем метода непријатеља, преузимамо и морал на којима су оне засноване. А то онда престаје да буде отпор и постаје предаја. Јер ако победимо тако што ћемо постати оно против чега смо се борили... ко је ту онда стварни победник?

субота, 04. август 2012.

Нечастиви пир

Годишњицу Туђмановог блицкрига, у којем је нестала Република Српска Крајина, у Хрватској славе као државни празник. У најбољој традицији тисућљетне културе, прво су од Совјета украли идеју о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротној страни, а онда су од Американаца преузели идеју „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушају Томпсона и славе изгон Срба.

Чак је и Хашка инквизиција, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историје, прогласила „Олују“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужују једни друге за издају, предају и продају. Неки обећавају освету, заборављајући да Срби певају Богу правде. Прича се о некаквој нормализацији односа у „региону“, тако по ко зна који пут жртвујући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ која то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности је објавио интервју са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватској. Не могу данас да пронађем оригинал - и пре него што је пожутео, ГЈ је имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената је једноставно нестало. Али имам одломак који сам тада превео и објавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:
„Хрватска је имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуацију са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да је у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него је уништена и њихова имовина [...] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља [...] Етничким чишћењем у Хрватској били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватској, установио сам да је 124.000 Срба протерано из места где није било борби, и да је њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко није убијен или је нестао.“
У тексту се спомиње да је на попису 2001. у Хрватској било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика је резултат систематске политике да се једна етнорелигијска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновој дефиницији геноцида.

„Олуја“ је била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раније. У оба наврата, остварен је уз подршку освајачке силе са стране - силе овоземаљске, која није признавала ничији закон до сопственог топуза. „Олуја“ је представљала победу злочина - не само Туђманове Павелићевске идеје о етнички чистој повијесној Хрватској, већ и империјалне тезе да масовно убијање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч је о најгорем моралном релативизму, који ћете наћи свугде где се оспорава постојање Бога и Његове правде.

Није случајно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, је ли) оптужио наводни мит о „небеској Србији“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога. Овде бих цитирао Свето Писмо:
И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоје, само ако се мени поклониш.“
(Матеј, 4:8-9)
Паметнима доста.

Историја је пуна прича о фаустовским нагодбама које доносе привремену корист, а дуготрајну несрећу. Империја је две деценије харала светом у намери да све народе примора на покорност, па јој то није пошло за руком. Није успела чак ни Србe да покори, а највише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима који не сањају снове о планетарној хегемонији.

Хрватска је протерала Србе, али је земља на којој су они живели и данас јалова. Иако је била и остала веран савезник Империје, није била бомбардована или под санкцијама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска је данас у економској, социјалној и идентитетској кризи, чак и више него Србија. И док неки у Србији хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), ја лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивној патолошкој мржњи према свему што је српско. Поготово зато што су многи најватренији Хрвати у ствари пореклом Срби којима је „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да је таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очајавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

четвртак, 02. август 2012.

Деловање непријатеља

У данашњем интернет издању Албукерки Журнала нашао се текст готово потпуно заснован на саопштењу за јавност Националне гарде Новог Мексика (америчке савезне државе која се граничи са „старим“ Мексиком), у којем се вели да ће три војника Гарде ускоро да приме одликовање „Пурпурно срце“ за „рањавање током деловања непријатеља на Косову 27. септембра 2011. године“.

Колико се ја сећам, 27. септембра прошле године су амерички војници пуцали на ненаоружане Србе. Али у верзији АЖ, који цитира сопствени извештај из децембра 2011: „новомексикански војници су спречили руљу Срба да пробије гранични прелаз и можда убије групу немачких војника у саставу НАТО“.

детаљ из документарца „Тежина ланаца“
Одакле да се почне? Прво, није то био никакав „гранични прелаз“, већ административни прелаз између (окупиране српске покрајине) Косова и (остатка) Србије. Оно јесте да САД (па самим тим и Њу Мексико) верују како је Косовистан независна држава и труде се да у то убеде остатак света, али професионални новинар би барем споменуо да око тог питања постоје бар неке разлике.

Друго, оно што АЖ и новомексиканци зову „руља Срба“ били су ненаоружани цивили, док су немачки војници имали оружје, оклоп и тенкове. Ко је коме ту био претња? Али пошто не може да буде херојске приче ако се каже да су „наши момци“ пуцали по голоруком народу чију земљу окупирају, онда су ове незгодне чињенице изостављене.

Сетићете се да је тада КФОР тврдио да је неколико њихових припадника повређено, али за то нису понудили никакве доказе, док су рањавања Срба бојевом муницијом забележена фотографијама и видео-снимцима. Али по објашњењу АЖ: „Пурпурно срце се додељује члановима оружаних снага САД који у борби задобију ране од стране ратног оруђа у рукама непријатеља“.

Не каже се, дабоме, која су то „ратна оруђа“ наводно употребљена против Новомексиканаца. Али приметићете да се орден односи на „борбу“ против „непријатеља“. Дакле, по признању Националне гарде Њу Мексика, Срби на Косову су непријатељ, док КФОР у ствари није мировна, већ борбена мисија. А циљ те мисије, судећи по понашању КФОРа, је да доврши етничко чишћење Срба отпочето јуна 1999, и тиме створи 100% албанску „независну државу Косово“. Шиптари су тога итекако свесни. Срби на Косову такође. Али у остатку Србије, судећи по изјавама новог председника, изгледа нису.

У завршници текста, АЖ парафразира прошлогодишњу изјаву тадашњег команданта Гарде, генералмајора Монтоје, да су „војни руководиоци САД широм света“ (!) похвалили Новомексиканце што су „зауставили могући нови рат на Косову решавањем конфликта без смртоносне силе“.

Уф. Прво се намерно пуцање по голоруком народу представља као спилберговско спасавање гефрајтера Грубера, да би у верзији генерала Монтоје постало „заустављање могућег новог рата“! Некад сам се чудио како америчке власти и војска могу да доносе одлуке које просто одишу идиотизмом. Сад кад ми је постало јасно да су изгубили ама баш сваки додир са стварношћу, више се не чудим.

Само бих питао генерала Монтоју, па и лење новинаре АЖ: ако бојева муниција није „смртоносна сила“, шта онда јесте? Можда голоруки Срби?