Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС

Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши.