„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 05. мај 2011.

Дечак са Сутле

4. маја 1980, умрла је Југославија.

Технички говорећи, умро је „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито, у 88. години живота. Држава коју је створио умрла је с њим, мада многима то тада није било јасно. Тито је био Југославија, апотеоза оног култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обележила 20. век крвљу и огњем.

Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су после тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио наследника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.

Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“. Републичке бирократе које су годинама уживале власт и привилегије (а посебно од од 1974, када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију), плашиле су се Милошевића и као централисте и као Србина. Тек су сахранили једног Тита; нису хтели новог. Нису они тада постали националисти, као одговор на Милошевића - како данас тврде зли језици - већ су само своје властољубље заогрнули лажним родољубљем.

Деценија рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи је некад поносну Југославију свела на шачицу осиромашених, полуцивилизованих држава-наследница којима у различитој мери влада Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа. Све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамерном диктатуром“, чију је оштрицу отупео зуб времена.

Људи се сад сећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“. Проблем је што не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за време Друга Тита. Можда зато што су то свугде била боља времена?

Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо васкрсавање Југославије, уништене 1941. Али у том чину стварања садржана је и клица њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности и митологију „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. По совјетском моделу државе и нације, поделили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Уместо заједничког југословенског идентитета, неговали су етнички атомизам. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине додали су нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане, док је Србија подељена „аутономним покрајинама“ Војводином и Косовом. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у некакве „Косоваре“ током деведесетих је само природна последица Титове етничке политике.

Иронијом судбине, пре 2. свјетског рата КПЈ је заговарала уништење Југославије баш поделом по националним шавовима и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем комунисти су подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941. је дошла као поручена: (тадашњи) савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма два месеца касније, Тито и другови су променили плочу. После су се побринули да нико о томе не проговори: историја је почела 4. јула 1941, а све пре тога је био „мрак угњетавања“.

После рата, кад је цела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је и направио Југославију, али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену поделу. Земљу је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је реч била закон. То што је држао завађене народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, али је и проблематично. Прво, зато што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар да верујемо да неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?

Шта ако јесте? Можда је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је, попут Мадам Помпадур, размишљао: После мене, потоп!

Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сећају Тита и његове оставштине, случајно или намерно несвесни да је највећег сина Кумровца, дечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да је води.

Јер комунисти не верују у рај.

Нема коментара: