Данас је 1035. дан жутократије.
Јуче је био празник светог мученика Георгија победоносца, Ђурђевдан. Питам се колико се Срба, док су ишли од славе до славе, сетило приче о светом Георгију и аждаји? По предању, житељи града који је терорисала та неман тражили су спас тако што су јој жртвовали децу - све док није наишао Георгије и својим копљем убио аждају. Захвални грађани потражили су спас у Христу, а Георгије је постао светац-заштитник витезова.
У земљи Жутији (некада званој Србија) већ годинама се деца жртвују не чак ни зарад преживљавања, већ чисто због сметње „добром животу“. Као, много коштају (!). Жутократија и невладници, који сањају о Србији без Срба, ту накарадну логику форсирају причама о некој „беби корпи“ - али им, руку на срце, помажу они који својој деци праве капе од девиза и за рођендане доводе стриптизете. Није проблем парада кича, већ какве искривљене вредности тај кич илуструје.
Да ли ико данас макар и сања о копљу којим би се убила аждаја и спасила деца, односно будућност коју жртвујемо, или смо сви опседнути собом и суровом садашњошћу? Не, каже Милан Дамјанац, у овој анестетисаној Жутији сањамо и док смо будни - и то неке мртве, тешке снове. А треба да сањамо о нечему бољем, вели Предраг Јовановић-Прејо, јер ово како јесте, ништа не ваља.
То није више ствар дневне политике; у њој је иначе сасвим довољно да политичар буде за длаку мање кваран од конкуренције, па да се прикаже као честит. Не, овде се ради о принципима, о некој основној линији испод које ништа не би смело да се прихвати ни као нужно зло, а камоли као релативно добро.
Свакога дана пронађе се макар један нови пример да је Андрић био у праву када је говорио о извитопереном здравом разуму као последици дуготрајног злостављања. Чак смо заборавили и историју сопственог страдања, и дозволили да нам се наметне лажирана историја у којој смо ми злостављачи других. Када се тим гнусним лажима неко и супротстави, то углавном остаје незапажено.
Када је ономад стварана самостална књажевина Србија, са све револуционарним Уставом, слобода је била највећа светиња. У време када су у Европи још постојали феудални односи, а у Америци робовласништво (о „просвећеној“ османској царевини да не говоримо), свако ко би ступио на тло Србије постајао би слободан човек. У овој данашњој земљи, која би требало да се зове Жутија јер име Србија не заслужује, слобода је најгори злочин, а врховна вредност је „толеранција“ према поробљивачима - били они инострани или домаћи. Једини који у Жутији уживају икакву слободу су они што Србе и Србију мрзе (како ономад написа Миодраг Зарковић).
Верујем да се Жељко Цвијановић одлучио на несвакидашњи корак отвореног писма читаоцима из чисте фрустрације што нису ни покушали да схвате његову тезу да се у штрајку Томе Николића - шта год и какав год био - налазила прилика да се поентира у борби за слободу.
Поставља се питање да ли људи уопште цене слободу; а ако је цене, зашто се онда за њу не боре, већ изгледа чекају да им је неко донесе на белом коњу (а ни тад им не би био прав)? Чак и донедавни истакнути борци против жутократског преумљења народа у „збир стомака и гениталија“ сада свој јед резервишу за, колико год лицемерну, опозицију. Добро, ваља бити начисто против чега се човек бори - али исто тако и за шта.
Колико год се чинило да тренутно лутамо, нећемо још дуго. Постаје све јасније да је Империја у расулу, да је жутократска политика „ЕУропства без алтернативе“ доживела потпуни крах, а да ће слобода припасти онима који се не плаше да се за њу изборе.
