Свеопшти суноврат земље некада зване Србија наставио се и ове недеље, фарсичном посетом службеника министарства иностраних (!) послова Борка Стефановића одметничком режиму у окупираној Приштини. О чему је Сироти Борко (како га прозва Ана Радмиловић) све разговарао још увек није познато. Шиптарски медији су нарочито истакли да су на столу пред њим равноправно стајале заставе Србије и Независне Државе Косова. За то време, активисти покрета Албина Куртија и Коче Данаја за свеалбанско уједињење насилно су протестовали на улицама Приштине. Демократски.
Добро каже Драгомир Анђелковић, на делу је „Тадићева доктрина“ пузећег признања НДК. Али од посебног значаја је изјава Ивице Дачића, тренутног министра полиције, а иначе млађег партнера у жутократској коалицији, да би он најрадије поделио Косово. Шта би урадио Ивица да му се неко преко ноћи усели у кућу и прогласи је својом? Да ли би сматрао да је „најреалније решење“ да се узурпација призна уз „поделу“ ту и тамо неке собе?
И док Дачић тако пева серенаду окупаторима у Приштини, процес одвајања северне српске покрајине (тог атавизма претходног времена) прелази на фудбалски терен. Отпора из Београда нема - а како да га буде, када је носилац „војвођанерског“ пројекта управо шеф покрајинске Демократске странке? Зар неко мисли да Пајтић ово ради мимо Друга Боте? Ово је, дабоме, још један доказ да је Бота ил' зачаран ил' чипован - али то је сад већ сасвим академско питање. Много је важније оно што у својој анализи ове најновије жуте подвале истиче Жељко Цвијановић: „ова беда од српске јавности, и медијске и политичке, увек ће у већини подржати онога ко се бори против Србије него онога ко се бори за њу“.
То је проблем. Већ неко време цитирам једну Андрићеву опаску, ону о неспособности народа да разликује сопствену корист од очигледне штете и добро од зла. Не може за слободу да се бори неко ко не зна шта слобода уопште значи. Отуд жутократама и иде свашта од руке, пошто су све учинили да нико не разуме слободу, а сви разумеју „у се, на се и пода се“.
Ево вам један лакмус-тест. Које наравоученије извлачите из случаја Светлане Васовић-Мекина, дописнице Политике из Словеније, која је добила отказ (баш као и њен супруг, један од уредника љубљанског Дневника) због обелодањивања империјалних инструкција Љубљани како да се понаша поводом проглашења НДК? (Овај случај је недавно у Печату документовао Никола Врзић) Ако сте помислили „Не треба се замерити моћнима“, изволите, ред за жутократију је тамо лево. Ако вам је, пак, пало на памет да од наводне цивилизације, слободе и демократије у Словенији и обећаној нам ЕУропској унији овде нема ни Ц, С или Д, а онда за вас још има наде.
Када је прошлог месеца Томислав Николић штрајковао глађу да би изнудио изборе, на Жељка Цвијановића се осуло дрвље и камење што је подржао тај чин као део борбе за слободу. Слично се десило и када је то исто урадио на случају Милијане Балетић, новинарке РТС из деведесетих, коју и данас прогањају легије невладника и режим. Некима и даље није јасно да то не значи да Цвијановић гаји симпатије према било Томи било Милијани (подвукао С.С.):
„Али тек је одбрана Балетићеве огољена одбрана слободе; зато је она данас наш однос према нама самима. И зато се над овим прогоном толико ћути. А, кад ћутимо док јој ти лишајеви неслободе не дају да раде, тада знамо да неслобода није кад нам је отму, неслобода је тек када престанемо да тражимо да нам је врате. Неслобода нису они, већ наше ћутање“.
Али ето, лакше је псовати и ниподаштавати човека који се усуђује да пружи отпор жутократији, па још анонимно у коментарима, него сам узети метафорички калашњиков и кренути у борбу против силе и неправде.
Жутократе су до те мере изгубиле додир са стварношћу да ево себи деле признања како су „Најевропљани“ (а шта то тачно значи, описује до болних детаља Милан Дамјанац), односно нај-послушници Брисела. Још само да уведу и признање „Најатлантиста“, које ће да награђује послушништво Вашингтону...
Пре неки дан, отварајући музејску изложбу заставе која је 9. маја 1945. истакнута на рушевинама Хитлеровог Рајхстага - и тиме постала симбол победе СССР у том рату - председник Русије Димитриј Медведев је изјавио: „Без патриотизма, држава пропада. Претвара се у отирач за ноге, и други ће је управо тако и користити“.
Ако жутократе хоће да буду отирачи за бриселску и вашингтонску чизму, то је њихово право - али у неком секс-клубу на том фамозном западу, о свом трошку и на својој кожи. Да од целе земље и народа праве своју мазохистичку оргију, то је већ превише.
Али шта да се ради? За слободу се бори сваком речју и гестом, почев од себе па даље. Ко очекује да му је неко други донесе, неће је дочекати. Колико год ми је мука од невладничко-жутократског испирања мозга које врши Пешчаник, мото који притом користе (и не заслужују) у ствари има смисла: „Ако вам је добро, онда ништа“.
