Лице и наличје жуте „правде”

Није тајна да иза жутократског режима стоје стручњаци за маркетинг - како пословни тако и политички. Пошто апсолутна власт апсолутно квари, тај маркетинг је одавно престао да буде суптилан, па чак и пропаганда, и претворио се у обичне лажи. Народу Србије лаже се безобзирно и непрестано, од јутра до мрака.

Истога дана када је извештај Дика Мартија усвојен у Савету Европе, та пропаганди вична власт у Београду објавила је пресуду учесницима у тучи у којој је погинуо француски навијач Татон. Вест дана у Београду није био Мартијев извештај, већ пресуда „фашистичким хулиганима”. Случајно? Нипошто.

Жутом Београду Мартијев извештај не одговара. Таман су осмислили како да предају битку за окупирану покрајину, баш као што су и обећали „пријатељима” на Западу, када се појавио тамо неки Швајцарац и обелоданио прљави веш „ослободилаца” независне Косовије. Па како ће сада Друг Бота да разговара о свему осим статуса са „легитимно изабраним представницима” НДК?

Нека се нико не прави луд па каже да је судство независно и да своје пресуде доноси и објављује самостално. Онако као је „реформисано” под Другом Ботом, то апсолутно није случај. Сваки процес је политички, свака пресуда је пропаганда. Тако је и са овом.

Четири дана раније, девет припадника „ОВК” из такозване „Гњиланске групе”, осуђено је за убиства најмање 32 лица на укупно 101 годину затвора. Жртве су свирепо мучене, а потом раскомадане и оскрнављене. Дотле је 15 учесника туче у којој је страдао Татон - на први поглед убиство из нехата, а нешто нисам чуо да је истрага доказала другачије - добило укупно 240 година робије.

Ето, дакле, још једног примера оне ЕУропске правде коју сам спомињао недавно. За намерно мучњењ, убијање и касапљење Срба казна је далеко мања него за убиство из нехата једнога странца.

Уредништво Видовдана је направило рачуницу, упоређујући пресуде, по којој један француски живот вреди 80 српских. Кажу, Ботина „република Србија” тако се приближила пракси нацистичких окупатора да стрељају 100 Срба за једног Немца. Драматично - али не баш сасвим тачно.

Постоји и друга страна медаље. Из висине казне и датума пресуде јасно је да жутократија користи страдалог Татона у политичко-пропагандне сврхе. Али имајте на уму да те злоупотребе не би могло да буде да Татон није убијен.

Детаље Татоновог случаја не знам. Свашта се говорило и писало по медијима, али како да верујем доказаним лажовима? Али чак и у најгорем случају, да је Татон испровоцирао тучу, не могу да верујем да ико може да помисли како је заслужио да га убију. То је оно што ми смета у целом том случају - потпуно одсуство хришћанског поштовања према човеку који је страдао као гост у Србији. Знам да су за то делимично криве жутократе, па чак и сами Французи (који су дизали дреку око „дивљих” Срба пред финале Дејвис купа, мада им није на крају помогло). Али чињеница да је Татонова смрт злоупотребљена не значи да је он некакав злотвор. Опет кажем, чак и да је он први ударио, то што му се десило није било поштено, није било витешки, и не може и не сме да се сакрива под скуте патриотизма.

Када сам у прошлонедељном „Оку Соколовом” уврстио текст Миодрага Зарковића о политичким затвореницима Ботине Србије, пропратио сам га следећим коментаром:

Слагао се неко са њиховим циљевима или средствима или не, ако нам је стало до правде за себе морамо да је тражимо и за њих. И за свакога. У супротном, пристајемо на жутократски поглед на свет, у којем је „нашима” дозвољено све, а „онима тамо” ништа. Па онда живот проводимо у стремљењу да се из „оних тамо” пребацимо у „наше”, што - и кад је могуће - захтева душеубилачка непочинства.

Не познајем опус Младена Обрадовића и Образа довољно да о њима судим; добро обавештени антижутократски извори ме уверавају да су многи њихови ставови не само погрешни већ и погубни по нашу борбу за слободу и народни препород. Да ли то значи да би требало да ликујем што Обрадовић чами у Ботином затвору? Нипошто. Али исто тако не значи да од Обрадовића треба да правим хероја, само зато што чами у затвору. Ово на први поглед може да звучи као цепидлачење, али ако мало боље размислите, видећете да се ради о нечему суштинском.

Ако жутократе злоупотребљавају Татонову смрт, то не значи да та смрт противницима жутократије треба да служи на част. Напротив. Ако су жутократе некога утамничиле без оптужнице, то не значи да је тај неко аутоматски херој, али значи да је жутократија репресивни режим којем што пре треба да дође крај. А само зато што је жутократски суд утамничио девет шиптарских терориста, не значи да већ сутра-прекосутра Друг Бота неће да их помилује и пусти, као знак добре воље Хашиму Тачију.

Зато није тачна процена Видовдана да за жутократе српски живот вреди сто пута мање од француског или немачког. Показали су небројено пута да за њих српски живот не вреди ама баш ништа.