„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 27. фебруар 2010.

Како би Сребреницом да трансформишу Србе

У 999. броју недељника Време - те квислиншке имитације америчког Тајма - од 25. фебруара ове године, објављен је опширан интервју са Врховним Жутником лично. Поред већ стандардних булажњења о бољем животу, ЕУропској будућности, потреби да се великим силама и суседима угоди на штету Срба и Србије и тако даље, тандара-броћ, поткрала су се и два признања везана за резолуцију о Сребреници.

На њих је указао Тадија Нешковић у суботњем коментару на НСПМ. Тадић, наиме, сматра да је резолуција важан корак „у укупној трансформацији нашег друштва у цивилно друштво“, као и да подршка невладиних организација значи да иза ње стоји цело српско друштво. Вреди прочитати Нешковићев текст, и ја овде не намеравам да понављам ствари које су у њему већ апсолвиране. Али бих да додам неколико сопствених запажања.

Прво, „цивилно друштво“ је флоскула. Појам „цивил“ и придев „цивилни“ на српском имају врло ограничено значење, првенствено као антоними од „војник“ и „војни.“ Да је Тадић рекао грађанско друштво, то би још нешто и значило - али није, већ је употребио енглески израз "civil society."

Али то ни на енглеском не значи ништа. Наиме, по већини дефиниција (које су углавном произвољне, типично постмодернистички) под „грађанским друштвом“ се подразумева скуп свих добровољних организација грађана које не спадају у домен државе или тржишта. Не знам зашто тржишта, јер и оно је ваљда засновано на добровољној размени добара и услуга (ако је та размена присилна, онда је већ реч о држави), али онда испада да је „цивилно друштво“ у ствари само - друштво. Само што у класично друштво спадају и црква, породица, задруге, итд. а ово новокомпоновано, „цивилно“ чине разни комитети, иницијативе, одбори, и „боркиње“. Однос између овог патвореног „цивилног“ друштва и оног обичног је нешто као однос између међународног суда правде и хашког трибунала. Једано је аутентично, друго је имитација створена са сврхом да обмане, присили и превари.

Е, у ту имитацију - а из употребе енглеске фразе јасно је одакле му инспирација за њу - Тадић хоће да „трансформише“ Србе. И то помоћу резолуције о Сребреници.

Како? Тако што ће жртве Сребренице прогласити „невино страдалим,“ рецимо. По њему испада да су Срби ушли у Сребреницу, затекли ненаоружане цивиле, и ту их на лицу места побили. Осим што то, дабоме, апсолутно није истина. Како може припадник 28. дивизије „Армије БиХ“ који се с пушком у руци пробијао пут Тузле да буде „невина жртва“? А ако се зна колико је ненаоружаних цивила убијено (стрељано, шта већ), онда нека се то лепо каже. Али тих података напросто нема. Уместо тога, учитава се пропагандна флоскула од „преко осам хиљада мушкараца и дечака“ која се понавља по медијима већ годинама, а има исто онолико везе са истином као прича о 250.000 погинулих Муслимана у целом рату.

Управо на ту митску Сребреницу мисли Врховни Жутник кад каже да је у свету постала „симбол страдања у ратовима деведесетих.“ И он то хоће да призна!? Размислите мало о томе на тренутак. Од једног пропагандног мита прави се симбол за све ратове деведесетих. А зашто тај симбол не би била колона српских избеглица из Крајине, или шиптарска руља која руши манастире у Метохији у марту 2004? Та два догађаја су пуно симптоматичнија за оно што се десило него Сребреница, која у самом босанском рату није имала ама баш никакву улогу. Да је Сребреница била битна руководству Б-Х Муслимана, зар је не би тражили у Дејтону? А нису, већ су тражили Брчко и коридор до Горажда. Тек после рата је од Сребренице направљен симбол и светилиште.

Значи, Врховни Жутник и његова жутократија хоће да заузму наводно високоморални став признавањем пропагандне фантазије која Србе представља као геноцидне злочинце! Како ће то да Србији донесе „углед“ или „регионални кредибилитет“? Ко ће то да воли и поштује Србију ако сама себе прогласи геноцидном? Па ко је овде луд?!

Али, ако се има на уму да резолуција мора да игра улогу у трансформацији Срба у небулозне и ЕУропске грађане, онда постаје јасно зашто се инсистира баш на оваквим идиотизмима. Није ово први пут да жутократе говоре о потреби да Срби постану нешто друго. Сетимо се оног култур-комесара Димитријевића, чије је амнестирање Јасеновца ономад изазвало бурне полемике. И он је говорио о „промени кода“.

Џабе што је петицију против резолуције о Сребреници подржало преко стотину удружења грађана и истински невладиних (тј. оних које не финансирају ни САД ни ЕУ) организација. За Врховног Жутника је једино истинско „друштво“ оно које представљају Соња, Наташа, Борка и Латинка.

Србија се, дакле, глајхшалтује по шаблону невладника. Српско друштво се систематски затире и замењује патвореним ЕУропским. Кључну улогу у свему томе имају жутократе и њихов врховник, а алатка којом то раде је мит о Сребреници.

четвртак, 25. фебруар 2010.

Линколнова мудрост и Франклинов избор

Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“

Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.

Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време - тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију - пардон, међународно војно присуство - и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.

Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине... и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!

Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.

Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не - морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау - пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички - и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.

Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.

Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.

Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.

Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.

субота, 20. фебруар 2010.

Послушници

Слободан Антонић у свом најновијем тексту тражи „велику идеју“ која мотивише бивше Радикале и дабоме, не може да је нађе. Односно, открива да иза свих политичких опција у данашњој Србији стоји мање-више једна те иста идеја:

Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он то боље умети да уради. Свако од њих је пактирао са Империјом како би лакше заузео место супарника и тако све више појачавао њен утицај у Србији.

...Што је најгоре, сваки од наших лидера замишља да ће сам надиграти не само све своје домаће супарнике, него и стране команданте. Они изгледа и даље мисле да је најважнија ствар на свету домоћи се власти и да су у том циљу допуштена сва средства. Укључив и издају.


Тако су Турци освојили Балкан. Тако су Енглези освојили Индију. Тако су западни Европљани освојили скоро цели свет. Увек се нађе неки локални деспот који мисли да може да искористи страну силу у свом личном интересу. Његова „стратешка“ визија досеже до краја свог обора, а ни на памет му не пада да и ти странци имају неки свој интерес, и да у ствари он служи њима, а не они њему.

Могли би, да хоће, да тако размишљају, да нису кварни до сржи а не само глупи, да направе неки „џентлменски споразум“ о минимуму националних интереса. Али неће и не могу, јер нису џентлмени.

Зато и тврдим са толиким поуздањем да неки нови избори неће решити ама баш ништа, пошто се бира из галерије квислинга. Све док се не појави опција да странци не буду господари, политика у Србији ће остати зачаран круг. А та опција уопште није нереална нити фиктивна, већ је свакоме надохват руке.

петак, 19. фебруар 2010.

Побуна очајника

Има она народна пословица, „Сит гладном не верује.“ Тако се некако осећам када ме људи питају како је у Америци (где сам силом прилика већ дужи број година), а онда ми не верују кад им на то описно одговорим. Јер побогу, то што ја причам нема у новинама, нема на телевизији... Дабоме да нема. Оно што читате и гледате је фикција, конструкција креирана у манипулативне сврхе. Ако верујете да је америчка стварност оно што видите у „ријалити“ серијама или холивудским филмовима, није ни чудо што сте поверовали у сиененовштине о ратовима деведесетих, Сребреници, Рачку, итд.

У четвртак, 18. фебруара, један мали авион се забио у канцеларије федералне владе у Тексасу. Пилот је погинуо, један број људи је повређен, зграда је евакуисана. Прво се мислило да је несрећа. А онда се испоставило да је пилот врло намерно извршио самоубиство.

Није, међутим, било реч о неком Мухамеду који је хтео да имитира 11. септембар, већ обичном Американцу. Џо Стек, пилот-самоубица, тог дана је на свом интернет-сајту поставио подуже писмо пуно гнева и очаја према „лоповима“ у власти који су му, вели, обесмислили живот. Стек је потрошио силне паре да се школује као инжињер, само да би гледао како му живот пропада као последица малверзација са војним уговорима, берзом и хипотекама. Рачуновође су му лагале. Адвокати га коштали целе уптеђевине. А на крају свега, порезници су почели да га прогоне што није пријавио „приходе“ за годину када није зарадио ама баш ништа. Гледајући како га систем меље, Стек је полудео, написао манифест од седам страница, сео у авион и постао камиказа.

То, дабоме, не значи да је Стек неки репрезентативни тренд. Већина Американаца даље верује да је њихова земља најбоља, најлепша, најбогатија и све остало нај- на свету. Настављају да раде (док још имају посао), плаћају све веће рачуне, ћуте и трпе. Али све је више људи попут Стека који не могу ментално да изађу на крај са парадоксом система у ком живе, па почну да пуцају по комшијама, рецимо. Да ли се баш у сваком случају ради о ментално поремећеним особама, или су то некад били нормални људи које је у лудило отерало нешто (или неко)?

Овде бих да цитирам коментар једног Американца, аутора књига „Повратак Велике Депресије“ и „Неразумни Атеиста,“ чији блог редовно читам већ годинама:

Нешто је труло у друштву које успева да преобрази паметне, успешне и продуктивне људе у криминалце и (само)убице. Велика је иронија да, што неко више верује у правду и право, што више истински верује да је Америка земља слободе, то ће више бити разочаран када буде присиљен да се суочи са чињеницом да је цели систем параван иза којег се крије потпуно одсуство права и правде у америчком друштву.

Друштво чије су вође довољно глупе да му намерно урушавају темеље не би требало да се чуди када у њему изникну лудаци. Стеков сулуди поступак је само симптом. Далеко мање приметан, а далеко већи проблем су сви они талентовани људи који неће више хтети да стварају, знајући да ће им оно што створе бити одузето. Просто је немогуће да се стабилно и богато друштво састоји искључиво од државних службеника и хорде незапослених на којима почива мала елита финансијера, који у међусобним коцкарским шемама „стварају“ огромно богатство. А ако је могуће, онда морам да признам да не разумем ни логику ни економску теорију које би то подржале.


Стеков поступак је аномалија, али на екстрему тренда који заиста постоји. Што разлика између званичне фантазије и стварности буде све јаснија, за очекивати је да све више Американаца почне да испољава своје незадовољство. Барем од оних који се још труде да буду продуктивни и поштени. Превише их је већ прихватило логику трулежи и окренуло се „сналажењу“ и малверзацијама. Ако могу банкари и државници, што не би и они?

Свака паралела са ситуацијом на нашим просторима је потпуно намерна.

среда, 17. фебруар 2010.

Клопка

Од суботе добијам поруке и телефонске позиве са молбама и захтевима да прокоментаришем тренутне догађаје у Епархији Рашко-Призренској. Свашта се може чути, што у званичним „жутим“ медијима (који подржавају Синод) што из алтернативних изввора који углавном пружају подршку епископу Артемију. Лете оптужбе за лажи, клевете, измишљотине, крађу, разне малверзације, издају, унијаћење, раскол...

Просто као да је неко осмислио целу аферу да би се дискредитовала Црква и уништио њен морални ауторитет. Неко ко се уплашио оних стотина хиљада људи који су у тишини испратили Патријарха Павла. Неко коме је сметала непрестана и неприкосновена борба владике Артемија за опстанак Срба и ослобађање окупираног Косова и Метохије. Неко ко једва чека да уклони и последњу препреку коначној жутификацији Срба.

Све је урађено тако да, ко год на крају испадне у праву, Црква буде на губитку.

Па се ви сад упитајте је ли у питању Божији посао, којим би Црква требала да се бави, или ђавоља работа.

понедељак, 15. фебруар 2010.

Још једном о Муји дављенику

Већ сам објаснио свој став да Србијом владају глупи и зли квислинзи. Комбинацијом лажи, уцена, куповине и силе успели су скоро све у земљи да ставе под своју контролу - што, у земљи која је са козметичким променама сачувала комунистичко уређење и две деценије после његовог наводног колапса, и није било толико тешко. Уосталом, жутократе су идејни наследници некадашње Партије, чију су србофобију попили са мајчиним млеком и школским ужинама.

Скоро већ десет година траје њихово кречење Србије у жуто, чувено „кување жаба“ - постепено, полагано, где свако непочинство преседанима утире пут за следеће. А народ прича како би ето било лепо да има мало више шаргарепе него штапа, и стриже ушима попут магарца каквим га праве.

Прво су преузели власт, али нас није било брига јер нисмо били на власти. Онда су преузели привреду, али нас није било брига јер смо били без посла. Затим су преузели војску, али нас није било брига зато што војску нисмо хтели да служимо. Па су онда преузели полицију, али нас није било брига јер ко још воли пандуре? Потом су преузели новине, али нас није било брига за та безвезна пискарала. Па судове, али нас опет није било брига јер ко је још икад истерао правду на суду? Кад је дошао ред на Цркву, смо сви већ постали неверници. Или верници у некакво ЕУропско жуто-црнило, шта ли.

И шта сад? Ко ће сада да нас спасава? Руси, веле магарци. Дабоме, немају Руси преча посла него да ваде незахвалној и неопасуљеној марви кестење из ватре. Лепо веле амбасадори (Рогозин и Лавров), не могу они бити већи Срби од Срба. Али греше. Већ јесу.

Пада ми на памет један босански виц апсолутно примерен ситуацији. Једном сам га већ објавио на овим страницама, али понављање је мајка знања, је ли. Па да поновимо градиво:

Дође поплава, и сви бјеже, а Мујо хода улицом, вода му око стопала. Вели му комшија Суљо: „Мујо болан, хајде с нама, удавићеш се. Ево имам мјеста у колима, дођи.“
Одговара Мујо: „Јок, Суљо, ја вјерујем Алаху џелешануху, он ће мене од овог харама и кијамета спасит’.“
Суљо слегне раменима, уђе у кола и одвезе се.
Надолази вода, ето је Муји до кољена, кад ето Хасе у чамцу, весла. „Хајде Мујо, унилази у чамац, да спасимо главе!“
„Јок ја, Хасо, мене ће Алах џелешануху од овог кијамета спасит’. Само ти иди.“
И Хасо оде.
Вода још надолази, ето је Муји до рамена, он и даље преврће теспих и учи. Надлеће хеликоптер, а из њега се дере Ибро: „Мујоооо! Унилази у хеликоптер, не буди хајван, удавићеш се!“
„Јок, Ибро, мене ће Алах џелешануху спасит’ од овог кијамета.“
Хеликоптер оде. Мујо се удави.
Ето њега пред Алаха, и сав љут пита: „Алаху џелешануху, милостиви и највећи господару, што ме ниси спасио кад сам ти се ја стално молио и клањао и учио?"
Вели Алах: „Како нисам, Мујо!? Јесам ли ти прво послао Суљу с колима? Па Хасу са чамцем? Па Ибру са хеликоптером? Ко ти је крив што ме ниси ниједном послушао!“
И пошаље Мују правац у џехенем.

среда, 10. фебруар 2010.

Кроћење непокорних квислинга?

Прошле недеље су САД, Британија, Немачка, Француска и Италија упутиле Србији (нимало) дипломатску ноту у којој захтевају од министра Јеремића да „охлади“ реторику око Косова и уздржи се од „авантуристичких акција“ после пресуде МСП. У њој пише:

„До сада смо толерисали агресивну српску реторику поводом Косова, јер смо веровали да ће проласком времена то питање бити скинуто са дневног реда. Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике. Ништа од тога изгледа није случај, а Косово остаје важно политичко питање у Србији.“


Дневни лист Прес писао је јутрос о овоме, али је као извор идентификовао „сајт waz.euobserver.com.“ То јесте технички тачно, али се не ради о баш било каквом сајту. Иза њега стоји медијски конгломерат WAZ, који поседује половину деоница Политике и већину новосадског Дневника. Аутор чланка је Жељко Пантелић, онај исти који је 8. фебруара упозоравао на „велику илузију“ Србије о уласку у ЕУ.

Када су новинари Преса покушали да потврде садржај ноте, дочекала их је или тишина или врдање. У МИП-у Србије „немају коментар“. Британци неће да коментаришу „информације неименованих извора.“ Французи „нису упознати о наводној дипломатској ноти,“ а Американци и Италијани су ћутали. Тек је портпарол немачке амбасаде, Марко Чадеж, изјавио да та дипломатска нота „не постоји“ и да су самим тим сви наводи у њој „измишљени.“

Да ли баш? И који?

Је ли то случајно спонзори „независне државе Косово“ нису сматрали да је „агресивна“ (чуј ово!) реторика параван како би се Тадић представио као патриота, а питање Косова скинуло са дневног реда? Зар процес пред МСП није само дизање прашине?

Шта је то жутократија урадила да одбрани Косово? Ништа. А делима је признавала наметнуто стање, од небулоза о „шест тачака“ којих се ЕУЛЕКС држао таман колико УНМИК и КФОР резолуције 1244, до пристајања да безвизни режим не важи за становнике Косова, чиме се фактички и признала „независност“ те окупиране територије.

Чињеница да се сви „праве Енглези“ када је о постојању и садржају депеше реч - осим немачког портпарола, који вероватно није добио инструкције па се „залетео“ да коментарише ствари које су далеко изнад његових ингеренција - указује да ту ипак има нечега. Чак и да наведена депеша не постоји, да је новинар WAZ-а све измислио (а колико је то вероватно?), власти земаља које су је наводно потписале - спонзори „НДК“ - заиста мисле све што је горе наведено.

Питање које се онда поставља је ко су „наши партнери у Београду“ ако се не ради о Јеремићу? „Патриотски“ имиџ министра новијег је датума; они мало бољег памћења сетиће се да је својевремено баш Јеремић, и тада Тадићев посилни, роварио мимо владе и државе у тајним преговорима са Западом и причао приватно по амбасадама да је Косово изгубљено, али да то некако треба да се „прода“ народу у Србији.

Постоји, дабоме, теоретска могућност да су и Тадић и Јеремић овде здрави и прави, и да играју једну опасну двоструку игру тако што обмањују Запад причом да ће да умире Србе, док истовремено раде на томе да одбране српске интересе... Али колико је то заиста вероватно? Сви квислинзи лажу себи да је оно што раде у ствари добро за народ, и да ће то једног дана народ да схвати. И сви мали локални послушници верују да управо они манипулишу великим силама, које ето у свом незнању и наивности у ствари раде за њихов рачун. Да су у заблуди сведоче судбине безбројних америчких „партнера“, на пример шаха Резе Пахлавија, вијетнамског председника Дијема, генерала Норијеге, Садама Хусеина... Ко ту, дакле, кога „ради“?

Неко би још и могао да поверује како Јеремић (тј. Тадић) вешто обмањује Запад, да није апсолутно поразних видљивих резултата Тадићеве политике у самој Србији, од неимаштине до скандалозног предлога скупштинске резолуције која би цели српски народ и државу обележила као геноцидне.

Зато мислим да је депеша сасвим аутентична. Остаје онда да видимо зашто је изнесена у јавност - да ли је то новинар WAZ-а пустио самоинцијативно, или иза тога стоји немачки конгломерат, а у том случају да ли се ради само о конгломерату или о политичким структурама које службено поричу да депеша постоји? У психолошком рату - а у таквом рату се налазимо - о свему мора да се размишља, и ништа не сме да се узима здраво за готово.

Ево, рецимо, могућа је варијанта да депеша постоји, да је послата на знање само Јеремићу, а да је пуштена у јавност како би се Јеремићу одсекла одступница, и на његово место довео неко послушнији. Што не мора да значи да је Јеремић некакав патриота, већ само да није довољно послушан за квислинга по мери Запада.

Спонзорима НДК и ауторима оваквих депеша „партнерима у Београду“ вероватно не ваља нико сем Соње, Наташе или Чеде. Па сад нек’ буде квислинг, ко мисли да може.

субота, 06. фебруар 2010.

Непристојни предлог

Када сам пре десетак дана коментарисао теледириговану „резолуцију“, мислио сам да ће Врховни Жутник просто да је прогура кроз скупштинску процедуру, без обзира шта ко рекао. Истина је, међутим, још гора. Наиме, тзв. опозиција је поднела сопствени предлог резолуције, који омогућава да жутократе постигну тачно оно што им је заповеђено, а да за то не буду криви.

Ево шта пише, између осталог, у Декларацији коју је Скупштини упутила ДСС:

Народна скупштина Републике Србије најодлучније осуђује злочине који су током грађанског рата на простору бивше СФРЈ почињени према припадницима других народа. Од суштинске је важности да при осуди злочина не правимо разлику по месту злочина или на основу вере и националности невиних жртава. Отуда и наша недвосмислена осуда злочина почињеног у Сребреници.


Али шта се то десило у Сребреници? ДСС не каже. Оно што каже Изетбеговићев режим је: геноцид, осам (девет, дванаест?) хиљада цивила, које је плански и систематски по наређењу Ратка Младића и Радована Караџића убила Војска РС. Ту причу причају и НАТО, Стејт Департмент, институције ЕУ... Ово о „геноциду“ вели и Хашка Инквизиција (а МСП је у својој чувеној пресуди из 2007 то узео здраво за готово), али се у њеним документима исто тако каже да нема поузданих података колико је људи убијено, како, или где. Али нема везе, то је свеједно геноцид. А западним медијима је свеједно, они пишу детаљне фантазије и веле да је то био највећи злочин после Хитлера.

Па шта онда ДСС подразумева под „злочином почињеним у Сребреници“? Јер, ово горе наведено је садржај који се у ту фразу константно учитава, без обзира што за ту причу нема никаквих доказа или упоришта у стварности. Како могу да се „недвосмислено“ осуђују небулозе?

„Починиоци ратних злочина су појединци, и као појединци морају одговарати за почињене злочине“, каже се даље у Декларацији. Откад? Једини идентификовани појединац који је директно учествовао у наводном геноциду, Дражен Ердемовић, живи некажњено негде на Западу под новим именом. Тај нови живот је добио као награду за своје минхаузеновски немогуће сведочење о стрељању Муслимана, крунски „доказ“ за причу о сребреничком „геноциду“. Толико о појединцима.

За то време, скоро сви Срби у Хагу су оптужени по командној одговорности или за учешће у наводној завери („удружени злочиначки подухват“). Не суди се људима који су наводно пуцали, већ пуковницима, генералима, министрима, председницима. У Хагу се суди Србима као народу и Србији као држави. Али ДСС то не сме или неће да каже, па пилатовски пере руке причом о појединачној одговорности - као и сви други који Србијом управљају као намесници од петооктобарског пуча наовамо. Осим ЛДП-а, који отворено и са одушевљењем пропагира тезу српске колективне кривице.

Кад смо већ код ЛДП и те невладничке екипе, има у Декларацији ДСС и ово:

Народна скупштина Републике Србије сматра да је неопходно образовати независну институцију која би се бавила сабирањем и откривањем чињеница о ратним злочинима почињеним на простору некадашње Југославије.


Ако скупштина оснива неку институцију, онда она није „независна“. Институције по дефиницији зависе од онога ко их финансира. Та прича о некаквој независној комисији за ратне злочине је малтене од речи до речи предлог „невладиних“ организација предвођених Соњом Бисерко и Наташом Кандић од пре неколико месеци. Нема сумње ко би водио ту „независну“ и „невладину“ институцију. Да је ово стајало у предлогу ЛДП, не бих се чудио, али ДСС?

Све то скупа ме подсећа на један виц, који уопште није смешан. Наиме, на неком пријему богатих и моћних, прилази један човек једној жени и вели, „Много сте лепи. Волео бих да спавам са вама. Платићу вам милион долара.“
„Баш милион!“, каже жена, треперећи од комплимента. „Па добро.“
Човек вади двадесетицу и каже, „Важи, идемо.“
„Али господине,“ сада ће жена увређено, „то није милион. Шта ви мислите, да сам ја курва?“
„Око тога смо се већ сложили,“ хладно ће човек. „Сад само разговарамо о цени.“

Сама дискусија о теледригованој резолуцији о ратним злочинима (па и „злочину почињеном у Сребреници“) је непристојан предлог. Овој јадној и бедној опозицији у Србији то очигледно није јасно. И онда се чудимо што власт ради све што јој се прохте. Или што јој је наређено, свеједно.

среда, 03. фебруар 2010.

Комесар незналица

Свима у Србији је досад већ увелико позната дубина „љубави“ коју комесар ЕУ Јелко Кацин осећа према тој земљи и народу који живи у њој. Не прође ни дан-два а да се Кацин поводом нечега не огласи. Мисли, ваљда, друг Јелко да су сви Срби жељни његових мудровања исто колико и екипа „Пешчаника“.

Тако Дојче веле јавља, а преноси Бета, да је Кацин данас критиковао Вука Јеремића због изјаве да је у процесу европске интеграције Србије „лопта пребачена у двориште ЕУ“, поручивши му да се „не ради о фудбалу, већ о будућности Србије.“

Ономад се друг Јелко обраћао посланицима у Скупштини Србије на албанском и мађарском - да покаже како је прави просвећени мултикултистички ЕУропљанин, шта ли? Ваљда је зато његова Словенија једна од најхомогенијих дежела у ЕУ, где се примењује апартхејд према Ромима а неподобни напросто бришу из државних књига...

Елем, чисто сумњам да Кацин говори мађарски или албански - пре ће бити да је научио израз-два, тек да може да провоцира београдске парламентарце. Али ваљда има неко елементарно познавање енглеског, иначе не би могао да функционише у ЕУрократији. Па ме зато чуди што је овако реаговао на један потпуно безазлени идиом, који је Јеремић вероватно научио током својих студија у Британији и Америци. Наиме, „the ball is in your court“ нема везе ни са фудбалом ни са двориштем, већ представља енглеску верзију израза „сада сте ви на потезу“.

Шта онда из овога може да се закључи, осим да друг Јелко слабо дивани енглески? Можда му зато и није позната америчка верзија наше пословице „ћутање је злато,“ која гласи отприлике овако: „боље да ћутиш и да мисле да си глуп, него да проговориш и покажеш да су у праву“. (Better to remain silent and be thought stupid, than to open your mouth and remove all doubt.)

Упркос свом незнању, друг Јелко прича ли прича. Јер ето, он је ЕУрократа, комесар за Србију, силна нека фаца у Бриселу. Ем што га тако нама редовно представљају поданички медији, ем што се он тако представља и сам.

А мој покојни деда Херцеговац је за такве имао народну мудрост: „Што већи сељак, то тежи кромпир.“

понедељак, 01. фебруар 2010.

Сива Дама и ја

Пита један читалац, јесам ли икада покушао да продрем у велике медије на западу, нпр. Њујорк Тајмс?

Мој контакт са Њујорк Тајмсом своди се на повремено превођење за неке њихове сараднике у Сарајеву током рата, и десетак писама која сам слао крајем деведесетих да протестујем против најцрње пропаганде на страницама тих новина. Када ниједно од тих писама - а била су пажљиво срочена да задовоље критерије редакције - није објављено, одустао сам од јалове работе и окренуо се алтернативним медијима.

На интернету је Antiwar.com једнак „Сивој дами“ (како Тајмс овде зову). Чак штавише, Antiwar.com је у стању да се финансира, док је Њујорк Тајмс у огромним губицима и дуговима. Да све буде још горе, Тајмс у самој Америци више не ужива богзнакакав углед, поготово после афера са новинарима који су ухваћени у најгорим лажима и измишљотинама (нпр. Џејсон Блер и Џудит Милер). Мото тих новина, All the news that's fit to print, годинама је тумачен као „све вести које вредe да се штампају“, а сада га често исмевају као „све вести подобне за штампу“.

У сваком случају, тешко је очекивати да на страницама новина које су награђиване за антисрпску пропаганду осване ишта што се тој пропаганди противи. Дакле, у Њујорк Тајмсу нема места за мене - баш као ни у жутократским медијима у Србији, или рецимо у сарајевском „Дневном Авазу“. Исто важи и за друге медије америчког мејнстрима, попут Вашингтон Поста или Си-ен-ена. Али нит' је то нека велика штета, нит' се ја због тога узбуђујем.