Сенка „културног“ мучитеља

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за „културну деконтаминацију“ у Невлади.

У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве „доминистра“ Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, „патриоте“ попут Борке Павичевић и њених „суборкиња“ познатих нам већ имена „раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.“

Обратите пажњу на ту фразу: „промени одређени код“.

Шта Димитријевић, односно „патриоте“ које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, „цивилизираније“, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана „уметности“ усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве:

„Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за 'Метеорску кишу' Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.“

Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни „другосрбијанац“ а познаје све „кул“ људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.

Камо среће да је његово „мењање кода“ ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.

Јуче је у Вашингтону отворена изложба „О нормалности: уметност у Србији 1989-2001“, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...

„...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и 'помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе', баш исто као и 'комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године', баш исто као и 'саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности', итд, итд. (Антонић)“

Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:



Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису.

Зато мислим да Антонић греши када каже да „хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим 'реформама' свега и свачега коначно оставе на миру.“

Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, „непромењених“ и непрепрограмираних) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што „реформатори“ и „репрограмери“ то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.

Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још?

Историја чека одговор.