Геноцид

Данас, на годишњицу очајничког пробоја преосталих логораша из усташке фабрике смрти у Јасеновцу, добро је време да се упитамо зашто Срби ћуте о овом поглављу своје историје. Јесте да сам недавно предложио теорију по којој није у српском карактеру да се позивамо на сажаљење света због огромних жртава које смо претрпели кроз историју (делом зато што смо ваљда научили да то сажаљење и не очекујемо, јер је најчешће изостајало), али једно је када одбијате да лицитирате мртвима - а нешто сасвим друго када им не одајете почаст коју заслужују.

Оно што се десило у НДХ између априла 1941. и априла 1945. апсолутно одговара најстриктнијој дефиницији термина „геноцид“: организовани покушај истребљења једног народа кроз физичку ликвидацију, протеривање и насилну промену идентитета (католичење).

Чињенице су неумољиве: усташки геноцид, усмерен превасходно против Срба, није био копија Хитлеровог истребљивања Јевреја, већ његова претеча. Иако су нацисти убијали Јевреје на територијама под својом контролом и раније, тек је на Конференцији у Ванзеу, јануара 1942, донета одлука да се изврши потпуно истребљење европских Јевреја. Зато не треба да се говори о Јасеновцу као „српском Аушвицу“; Јасеновац је од почетка служио за убијање Срба, док је логор смрти Аушвиц-Биркенау почео са радом у октобру 1941 - дакле, месецима после Јасеновца.

Али баш зато што је усташки геноцид током следећих 45 година био на маргини историје због императива „братства и јединства“ и политичких интереса владајуће номенклатуре у СФРЈ, догодило се да деведесетих Србе оптужују за геноцид над Хрватима, Албанцима, „Бошњацима“, итд. а да се НДХ и усташе некажњено рехабилитују. Због тога што су Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина и остали логори и стратишта имена или непозната просечном Србину или обавијена велом тајне и контроверзе, самопроглашени светски душебрижници, „хуманитарни“ бомбардери и њихове невладничке „боркиње за људска права“ могу да говоре о „геноциду“ у Сребреници или „конц-логорима“ у Омарској или Трнопољу.

Да ли зато што је геноциду био изложен углавном српски народ западно од Дрине и Дунава; или зато што је велики број Срба са тих простора пришао партизанима, који су после ујединили Југославију и у име „братства и јединства“ усташе изједначили са четницима, балистима, хонведима, љотићевцима, итд. (под флоскулом „домаћи издајници“), тек, Јасеновац и остали усташки злочини нису ушли у колективну свест српског народа - насупрот, рецимо, начину на који је холокауст оставио трага на колективну свест Јевреја. Захваљујући томе, Срби су се деведесетих нашли у позицији да их духовни наследници Анте Павелића и хаџи-Амина ал-Хусеинија проглашавају „геноцидним агресорима“ - док су протеривали стотине хиљада Срба из поново „независне“ Хрватске и БиХ.

Данас је у Политици објављен Танјугов текст о усташком геноциду, у којем се наводе имена, датуми и цифре које би сви требало да знају, а многима ће доћи као изненађење. Само се сетите да, док Соња Бисерко тртља по Београду о „великосрпском клерофашизму“ и „Сребреници“, Алојзија Степинца (који је благословио Павелића и његову државу) католичка црква сматра блаженим, а Марко Перковић „Томпсон“ пуни стадионе док пева „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара...“

„Дантеов пакао“

• НДХ је проглашена 10. априла 1941. Обухватала је простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.
• Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.
• Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара.
• Први командант логора је био Вјекослав „Макс“ Лубурић. У говору одржаном 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
• Усташке методе мучења и убијања шокирале су и Немце. Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао је да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом.”
• Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.
• Једино је НДХ имала специјалне логоре за децу. У НДХ је током рата убијено скоро 75 хиљада деце, од којих око 20 хиљада у јасеновачким логорима.
• Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.
• Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.
• У немачком документу до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум, стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.
• Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.
• За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству.
• У марту 1945, Лубурић наређује ликвидацију преосталих логораша и спаљивање логора како би се сакрили трагови злочина. Мушки логораши су 22. и 23. априла организовали пробој из логора, који је преживело само њих 118.

(извор)