Вели Павловић:
"Караџићева ратна политика повезана је са местима патње, туге, смрти и разарања - Мањача, Сребреница, Жепа, "алеја снајпера" и крвави редови за хлеб на улицама Сарајева...
Први председник Републике Српске... био је један од главних архитеката босанског рата раних деведесетих - највећег и најкрвавијег сукоба у Европи после 1945 - и сматра се за његовог најлукавијег и најупорнијег џелата."
Ово све звучи као мање-више типична пропаганда на Западу, осим што је мало "зачињенија" спомињањем реда за хлеб у Сарајеву и Мањаче. Такозване "логоре смрти" о којима се толико писало 1992. сада више мало ко спомиње - не зато што су заборавили, већ зато што и врапци на грани знају да је то била измишљотина и да више не пије воде. Али Павловићу то не смета. Идемо даље:
"Временом је (Караџићево) име постало синоним за многе друге ствари. Прво, да међународна заједница није довољно вољна да делује одлучно у одбрани правде и принципа одговорности. Друго, за међународну изолацију Србије зато што се сматрало да власти штите Караџића..."
Осим што то апсолутно није тачно, јер су и хашка Инквизиција и остали експоненти тзв. међународне заједници тврдили за Ратка Младића да се крије у Србији уз помоћ власти. За Караџића се мислило да је негде у БиХ. Али шта има везе, Караџић, Младић, ко зна разлику - један геноцидни Србин к'о и други, је ли.
Занимљиво је што Павловић, иако предаје на канадском универзитету, није способан да исправно напише имена државника о којима говори. Тако се Оли Рен пише по Вуку, а не на енглеском (Olli Rehn), а Ангела Меркел постаје "Angela Markel". Што је још горе, нико од уредника Едмонтон Журнала није сматрао за сходно да га исправи...
Али да не дангубим на таквим детаљима, сад долазимо до најбитнијег дела Павловићевог досад прилично просечног есеја, где он покушава да објасни значај Караџићевог хапшења на српску политичку сцену и односе са ЕУ. Вели да је "кооперативност" Београда по овом питању посебно значајна у светлу "недавног кавгаџијског понашања према независности Косова," и да "функционери ЕУ виде овај догађај као корак у процесу чишћења Србије од национализма." Али, наставља:
Може поштено да се каже да је тај ентузијазам промашен. Заснива се на погрешној претпоставци да је Караџић, уз Милошевића, створио великосрпски национализам. Том логиком се долази до закључка да ће Караџићево хапшење да на неки начин маргинализује национализам.
Проблем је у томе да Милошевић и Караџић, и многи други националисти у региону, нису били творци већ резултат национализма. Као што смо видели после пада Милошевића, у Србији се није променило много. У садашњој коалиционој влади седи СПС.
Да би се поразио национализам у бившој Југославији, потребан је много већи напор међународне заједнице и регионалних и локалних политичких чинилаца. Караџићево хапшење ће можда помоћи да се порази национализам, али није сребрни метак којим ће се проблем решити.
Караџићеве присталице критикују власти због попуштања притисцима извана. Говоре о срамоти и гнушању и о неспособности Србије да заштити своје истинске хероије. Најрадикалнији траже од Тадића да часно изврши самоубиство.
Било би наивно и неодговорно мислити да националистичке странке у Србији нису политички јаке. Имајући у обзиру историју политичких атентата у региону, постоји потреба за опрезом према према политичкој десници. За њих је Караџићево хапшење увреда, и биће потребно деловање међународних политичких фактора да умири узбуђене политичке духове. Власти ЕУ и амерички Стејт департмент требало би да појачају подршку садашњој влади, како би спречили њен пад.
Значи, "великосрпски национализам" је проблем већи од самог Милошевића или Караџића (што је, гле чуда, теза Наташе Кандић, Чедиста, Чанколизаца и остале невладничке братије на Сорошевом платном списку) а Тадићу прети опасност од десничара... Све то због скандирања "Спаси Србију и убиј се, Борисе"?
У закључку свог коментара, Павловић потврђује склоност хиперболи:
"Када преостала два лидера оптужена за ратне злочине - Ратко Младић и Горан Хаџић - дођу пред суд, тек онда ће се моћи говорити о некој катарзи и помирењу у бившој Југославији. Тек онда ће моћи бити речи о изградњи демократије у региону."
А је ли ту демократију треба да граде они који су Србију бомбардовали 1999. у име "ослободилачке војске" Косова? Будући да се управо и једино они проглашавају за "међународну заједницу", то се ваљда подразумева. Каквог ли цинизма...
Ово је у ствари један сасвим бледуњав и бљутав пропагандни текст, састављен углавном од рециклираних пропагандних флоскула и излизаних метафора. Да га је написао неки западни политичар или новинарчић, не би ми се ни појавио на радару. Али пошто га је написао човек српског имена и презимена, који још притом предаје савремену историју и културу јужних Славена на једном канадском универзитету, онда овакво трабуњање има далеко већи ефекат.
На западу је сасвим нормално да човек не критикује "своје" - осим и једино уколико особа која критикује није припадних "угњетачке" групе (Американци европског порекла, рецимо), у ком случају показује своју цивилизованост и еманципованост тако што на "своје" сипа дрвље и камење или чак пориче да тај идентитет уопште и постоји. По таквом шаблону се понашају разноразни мондијалистички интелектуалци у самој Србији; то је наслеђе Титовог времена, када је српство било нешто чега се "нормалан" човек морао стидети. Али ево, такви су стигли и до канадске степе.
Да не бих грешио душу погрешним оптужбама, потражио сам мало више информација о Павловићу. На сајту Еурозин (Eurozine), који објављује есеје типа "Мултикултурализам и либерална демократија," Павловић се наводи као "специјалиста за културну и политичку историју јужних Славена у двадесетом веку," преводилац поезије и аутор неколико књига, објављених што у Подгорици, што у Новом Пазару.
И онда на Амазону нађем ово: "Балкански Аншлус: Анексација Црне Горе и стварање заједничке државе Јужних Славена". Децембар 2007, издање универзитета Пурдју. У кратком опису се вели да је закључак књиге "да Црну Гору Србија није ослободила већ окупирала на крају 1. светског рата, ускраћујући црногорском народу право на самоопредељење." И притом се користи термин "аншлус" - који је одомаћен за Хитлерову анексацију Аустрије 1938. Не само да Павловић представља Србе као окупаторе, већ их пореди са Хитлером!
Немам појма одакле је Срђа Павловић. Можда из Подгорице, можда из Новог Пазара, можда из, рецимо, Смедеревске Паланке. Није битно. Име му је српско, и због њега га вероватно пажљивије слушају на Западу него да се зове, рецимо, Газменд Гаши или Шефкет Муслимџић. Одакле год да је, Павловић је очигледно мондијалиста - Србин који се стиди сопственог идентитета - и то још са симпатијама према "дукљанском" покрету (чији је најновији производ "држава" Мила Ђукановића).
Е сад, слобода мишљења је људско право, па и кад се испољава кроз мржњу према Србима. Али када се неко тиме бави професионално, у новинама и часописима? Да сам ја на универзитету у Едмонтону, питао бих се шта то слушају моји студенти који мисле да студирају славистику...
Нема коментара:
Постави коментар