„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 13. април 2006.

Злочин против здраве памети

Прошлонедељни НИН пише како се пред Народном скупштином Србије налази предлог закона о равноправности полова. Јер, као што врло добро знамо, ни небо није плаво ни вода мокра док се о томе не донесе закон.

"Равноправност" у политичком жаргону не значи једнакост права, већ посебна права за одређену категорију поданика државе. Ево како та "равноправност изгледа" у пракси:

"после усвајања закона, сваки орган, управа, институција, па чак и приватна фирма (подвукао СС) морати да има тридесед одсто жена на радним местима. Савет за равноправност полова већ постоји, те ће њему и скупштинском Одбору за равноправност сви поменути морати да подносе извештаје о равноправном третману полова преко својих координатора за равноправност. Сваки огран власти и свака партија мораће, такође, за потпредседника да има бар једну жену."

Јесам ли ја луд, или је ово апсолутни идиотизам? Прво, ко даје Скупштини право да диктира приватним предузећима кога да запошљавају? Знам да такви прописи постоје, и тврдим да је управо то један од разлога што Србија, са толиким привредним потенцијалима, тавори у сиромаштву. Држава, као, зна боље од сваког предузетника како да води посао, запошљава, продаје, купује, испоручује... па зашто онда држава не руководи целокупном привредом, и елиминише приватне предузетнике? Па покушала је, и тај се експеримент звао СССР. Идемо даље.

Зашто само 30%? Чак ни творци овог закона не верују у "равноправност" жена, када им одређују квоту упола мању од њихове заступљености у становништву. Имбецилно. Логика налаже да се за било који посао изабере најспособнија особа, била она мушко или женско. Ко се не руководи таквом логиком, бар у приватном сектору, убрзо банкротира јер је неспособан бизнисмен. У државном сектору је то мало другачије; тамо се траже подобни, а не способни, јер не постоји мерило способности када је сам посао бесмислен (а државни послови то по природи јесу).

Ево шта ће бити последице доношења оваквог закона: Државне службе ће или да запосле маргинално способне жене да попуне квоту, или да се прошире додатним радним местима на која би запослиле "квоташице." И у једном и у другом случају, квалитет државне службе, већ очајан, постаће још гори. Приватна предузећа немају тај избор - број запослених ограничен је зарадом, а не приливом пореског плена - и мораће да замене неке од својих кадрова женама. Да су могли да нађу способне жене, зар то не би урадили већ одавно? "Најлепше" од свега је што се уводи посао комесара ("координатора") за равноправност. Ето прилике да се запосле све те силне "квоташице"!

Ево још једног интересантног питања. Пошто Србија још није укинула универзалну војну обавезу, да ли то значи да ће Војска СЦГ морати да запошљава (тј. регрутује) тридесет посто свог кадра међу женама? Мислим да то борци и "боркиње" за "равноправност" нису имали у виду.

Ово "боркиње" се односи на планирано силовање језика које би пратило закон. Добар део чланка у НИН-у се бави том темом, од "боркиња" до "судиница," "посланица" и сличних накарадних творевина, тако елегантно имплементираних у Хравтској. Али искрено говорећи, силовање језика је у свему овоме најмањи проблем. Суштина приче је да овај сулуди покушај друштвеног инжињеринга, не толико увезен колико опонашан са Запада, а под маском "људских права" и "толеранције" дабоме, ствара још једну карику у оковима који спутавају Србију.

Паметним и способним женама није потребна квота, нити насилна "равноправност," нити државна бирократија која ће још више хлеба да отима од уста деце у Србији. Једва чекам да неко каже Лепосави како није могла да дође до изражаја док није постала "равноправна" овим дебилним законом.

Уместо да жене које вређа рекламна кампања за цигарете, цитирана на крају чланка ("Смоташ, креснеш, запалиш - типично мушки") не купују те цигарете - што би дало сигнал произвођачу да је направио лош маркетинг - политичари, "социолози културе" и слични паразити праве "национални план" који хоће и школске програме да "саобразе националној интенцији да би се свест променила."

Накарадну англификацију очекујем од сподоба типа Петра Луковића, који убацивањем енглеских малапропизама у своје бљувотине хоће да створи утисак како је паметан, образован и "модеран." Пошто живим међу људима који (углавном) говоре енглески, јасно ми је шта би "национална интенција" требало да значи: народна намера. Неће тако да кажу, пошто је таква фраза очигледна флоскула.

Докле ће, међутим, народ Србије - како мушки тако и женски - да толерише овакво злостављање, физичко и ментално, од стране "друштвених инжињера," да пасивно посматра како га користе као заморче и у име небулозних појмова типа "демократије," "људских права" и "модернизма," губи слободу, достојанство, живот и имовину?

Ово није закон, ово је злочин против здраве памети.

2 коментара:

revolucijakojatece је рекао...

Ovaj ti je tekst dobar, da li bi ga mogli negde prensti na neki sajt ili forume.

Pozdrav od revolucijakojatece@yahoo.com

Gray Falcon је рекао...

Сви текстови са овог блога могу да се слободно цитирају на другим сајтовима и форумима, с тим што би био основни ред да се наведе извор и адреса.