Босанска тужба и потраживање милијарди од Србије као надокнаде за претрпљени геноцид, агресију и ратну штету, а пред међународним судом правде у Хагу концидирала је са смрћу Слободана Милошевића и изненадним окончањем поступка који се против њега водио у суседној установи. У недостатку виђенијих (српских) оптуженика у хашким клупама, очекује се да ће пажња медија добрим делом бити преусмерена ка овом ‘другом’ хашком суду.
Да ће овде бити наплаћен изостанак пресуде Милошевићу, експресно су нас уверили правни експерти опште праксе из CIJ. Пресуда у корист босанске стране је много изгледнија, тврде они, него ли у криминалном поступку какав је вођен против Милошевића, јер је доказни стандард знатно мањи. Остаје нејасно како је то познато експерту, будући да је ово први случај у коме једна држава тужи другу за геноцид и да, стога, не постоји правни преседан.
Босанска (читај Муслиманско-бошњачка) тужба датира из 1993 године и сасвим је у складу са ондашњим, садашњим и будућим виктимизацијским митом који је овај народ, уз подршку водећих светских медија заглупљивања, изградио себи у славу.
Са друге стране апсолутно не чуди, чак трагикомично засмејава, српска уводна реч одбране, изговорена из уста извесног Радослава Стојановића. Дотични је, наиме, Босанцима претио нужним помирењем (архива, 9 март 2006), ваљда у духу српске мазохистичко-двадесетовековне традиције авнојевског формата. Овакво очигледно демонстрирање националних карактеристика би билo превише и за једног Дворниковића. Босански размажени нарцис и српски нужни мазохиста.
Други члан тима одбране, Тибор Варади, министар правде под Панићем, у поседу је двојног, српског и мађарског држављанства, које је стекао ’92 године, напустивши Србију зарад катедре у Будимпешти. Ако се обистине жеље неких америчких конгресмена и војвођанских политичара, Варади би могао да учествује и у спору Мађари vs. Србија, с тиме што би овога пута могао да бира за кога ће да игра.
Нема коментара:
Постави коментар