„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 28. септембар 2005.

НАШ МАЛАПАРТЕ

Кратак осврт на Калајића и Дугу

Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.

Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.

Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.

Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.

Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.

Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?

На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.

Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.

Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.

Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.

Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.

Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.

Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.

Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:

Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.

Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.

Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.

После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.

Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.

Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.

Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.

По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.

Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.

среда, 7. септембар 2005.

Анатомија мржње

Нова српска политичка мисао је један од ријетких алтернативних гласова колективној хистерији постмодерног етатистичког нихилизма који хара Србијом. Било би добро да им је страница мало читљивија, и да редовно наводе датуме чланака, али као што то код нас често бива, иза донекле незграпног паковања се крије одличан садржај.

Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.

Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.

Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:

  • СФРЈ се распала дјеловањем искључиво дјеловањем унутрашњих актера; вањски фактори су били искључиво невољни, немоћни, а иначе добронамјерни посматрачи. Ријетке примједбе на њихово дјеловање своде се на повремену, благу критику средстава, али су њихови званично прокламовани циљеви морално и политички беспрекорни и не смију се доводити у питање.
  • Сваки покушај другачије интерпретације улоге страних фактора проглашава се теоријом завјере и изразом колективне српске „склоности параноји и самосажаљењу“.
  • Српски национализам је аутохтони и једини битан национализам за распад Југославије. Сви остали се сматрају реактивним. Сваки покушај да се ова теза оспори се осуђује као покушаје релативизације апсолутне српске одговорностиза све конфликте који су довели до распада СФРЈ.
  • Фокусом на неколико специфичних догађаја, намјерно лишених контекста, сукоби и звјерства која су их пропратила се дефинишу као котинуитет српских ратних злочина,увијек као „иницијални и самосврховити акти српског агресора на међународно признате државе“ Хрватску и БиХ.
  • Злочини осталих, ако се уопште и спомињу, сматрају се реактивним и одбрамбеним, и не завређују ни пажњу ни осуду. Одговорност за њих, каже се, у ствари лежи на Србима, који су приморали остале народе да прибјегну и злочинима као непходном средству одбране. Њихови политички циљеви су, дакако, беспрекорни и сасвим у складу са свјетским нормама и процесима.
  • Српска православна црква се кроз Слободана Милошевића „самоконституисала као кључни операционализатор његовог великосрпског државног пројекта“. Али, силаском Милошевића са власти дошло је до још веће „десекуларизације“ односно „клерофашизације“ Србије. Посебно опасно, веле, је дјеловање цркве у Црној Гори и Македонији, које би могло да угрози „легитимне“ тежње црногорских сепаратиста и канонски непризнате македонске цркве.
  • Напад НАТО са прољећа 1999. није био агресија, већ изнуђени покушај добронамјерне међународне заједнице да обори злочиначки режим и оконча његову геноцидну политику; кажу, не само да је та интервенција била неопходна и легитимна, већ је дошла прекасно, и премалом обиму. Тпебало је да се заврши потпуним војним поразом и окупацијом Србије
  • Ad hoc трибунал у Хагу је не само легитимна и респектабилна институција коју искључиво интересује појединачна одговорност за злочине, већ и мјесто „на коме се исписују једине поуздане странице новије политичке историје“ екс-Југославије, чему према сопственом признању огроман допринос дају баш НВО из Србије.
  • Дејтонски споразум је озваничио подјелу БиХ насталу као резултат српске агресије и етничког чишћења, па се зато укидање РС сматра праведном казном за пред Трибуналом пресуђен геноцид над Муслиманима, а ампутација Косова праведним исходом деценијске политике репресије Албанаца. Даље, како би се побиједио великосрпски хегемонизам, потребно је и признање независности Црне Горе, и слично рјешење сваког мањинског питања унутар преостале Србије. Логика распада СФРЈ треба да се примијени на Србију, и све док се Србија не распарча неће бити мира на Балкану.
  • Октобарска револуција 2000. представља неискориштену шансу да се преокрене националистичко-империјалистичка политика Србије. Изузетак представља владавина Зорана Ђинђића, који се сматра про-западним реформатором.
Према томе:
„Свеколиком својој, а напосе новијом историјом, српски народ је потврдио своју инхерентну милитаристичку (29), традиционалистичку, (30) антимодернизацијску, (31) и ирационалистчку (32) вредносну оријентацију и као такав је, упозорава се, непожељан у породици евро-атланстких народа... биће у њу добродошао тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактреног дисциплиновања („денацификација“) и политичко-културалног ресоцијализовања под протекторатом, односно једном врстом колонијалне управе међународне заједнице. (33) Повлашћену улогу у том процесу би требало да имају Сједињене Америчке Државе, као, наглашава се, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима. (34)

Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.

Тек да се зна.

четвртак, 1. септембар 2005.

Демократија, дабоме

Још откако су штићеници америчких псеудовладиних организација, скупљени с коца и конопца да сруше Слободана Милошевића у томе и успели октобра 2000. године, Србија проживљава једну врсту политичког „реалити шоуа“ најгоре врсте. Политички опортунисти, жељни моћи и власти, лишени икаквих скрупула, „ослобођени“ од етике, морала и обзира подршком Империје и експлоатацијом народног незадовољства стањем за које је окривљен искључиво Милошевић, „Досманлије“ (како им је нимало одмилоште тепао Коста Чавошки док се Глас Јавности још усуђивао да објави његове коментаре) су ослободиле своје најпримитивније страсти.

И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква. Прве две година ДОС-а су протекле у покушајима Зорана Ђинђића да за себе осигура апсолутну власт, попут великог везира Изногуда из Удерзовог стрипа (познатог читаоцима Политикиног Забавника) и реши се мрског ривала Коштунице. Кад му је то коначно пошло за руком, постао је жртва фаталног тровања експлозивом убрзаним оловом. Они који тврде да „сви знају“ ко је то урадио и зашто, пуким су тек случајем највише добили тим атентатом, заводеђи у Србији ванредно стање, хапсећи политичке и друге ривале, и цензуришући медије. Док је Коштуница стајао по страни, његови дојучерашњи савезници су демонстрирали сву вулгарност Политичког Куплераја Србија. Кад је 17 глава владајуће аждаје почело да се отворено међусобно гризе, оно неизбежно није морало дуго да се чека, па је на изборима у децембру 2003. стављена тачка на ДОС. Бар се тако чинило.

Ал' не лези враже... И после ДОС-а, ДОС. Србија се ратосиљала Живковића, Мићићке, Батића, Протића, Кораћа, Јовановића (бар на власти) и осталих вајних Досманлија, али је добила Драшковића. Лоша трговина. А што је још горе, није се решила шарлатана типа Веље Илића и убитачних квази-стручњаци Г17 Плус. Пљачка Србије је настављена, све у име демократије и евро-атлантских интеграција.

А о каквој демократији се ради? Једина права дефиниција подразумева владавину народа већинским гласањем. А овде ни народа - ни гласања. Изгледа да је некима то, после пет година, коначно постало јасно. Вели Србољуб Богдановић у данашњем НИН-у ("Криза легитимитета"):

Најгора је чињеница што Србијом управљају и пресудне одлуке доносе политичари који не морају да се брину шта ће рећи бирачи јер бираче углавном и немају.

Вук Драшковић тако несметано спроводи концепт спољње политике у складу са сопственим виђењима, неометан од власти у Србији, којима формално не полаже рачуне, а ни од оних у тзв. Државној заједници, јер та скупштина пркатично и не постоји. Г17 Плус је читав политички стил изградио као експертска група, као група политичких технократа, али узима себи право да се меша у питања која су тако мало ствар експертског тумачења, као што је питање заједнице између Србије и Црне Горе. Са три одсто бирача, Млађан Динкић је спреман да проузрокује политичку кризу ако не добије неограничену контролу над трошењем новца у Војсци СЦГ, уверен да је он тај који зна најбоље и други легитимитет му не треба. Шта рећи о Велимиру Илићу, за којег, додуше, новине пишу да га је премијер оценио као најуспешнијег министра, али би се успешан министар можда могао наћи и у некој партији која је изнад нивоа статистичке грешке.

Једног јутра можемо се пробудити у земљи без Косова, без Црне Горе, без војске, вез устава и без новца и питаћемо се – ко је за то крив?

Људи за које нико није гласао.