НАШ МАЛАПАРТЕ

Кратак осврт на Калајића и Дугу

Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.

Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.

Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.

Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.

Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.

Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?

На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.

Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.

Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.

Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.

Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.

Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.

Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.

Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:

Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.

Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.

Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.

После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.

Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.

Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.

Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.

По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.

Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.