Ратка Младића час налазе, час траже, час хапсе, час са њим преговарају (све зависи ко и како пушта "информацију"). Шта год да се деси у наредних пар дана, Срби и Србија од тога никакве користи имати неће.
Ако Младић буде ухапшен и изручен, зли језици Запада ће очас да прокоментаришу како ето, они већ годинама говоре да званични Београд зна где је Младић, али га штити, и сад га предаје из чисто политичких разлога, а не неке преданости демократији, Хашкој правди или чему већ. Ако до хапшења не дође, ти исти зли језици ће опет да урличу како Србија не испуњава своје обавезе и како треба на њу да се још више удара. Како год се окрене, њима иде на руку, а Србији не.
Колаборатори тврде да ће, ако се Младић не ухапси и изручи, ЕУ прекинути преговоре са Београдом. Па нека прекине. Шта је то ЕУ урадила за Србију, и шта нуди Србији? Кренимо редом.
ЕУ је одговорна за одлуку Бадентерове комисије која је 1991 "пресудила" да су административне границе република неприкосновене државне границе (осим кад је реч о Србији, дабоме), и прогласила да се Југославија распала сама од себе, а не сепаратизмом Словеније, Хрватске и БиХ - дајући тиме државама које су се илегално отцепиле од СФРЈ пуна права на својину СФРЈ (а на шта су Досманлије пристале споразумима од сукцесији пре пар година). ЕУ је одговорна и за накарадну "уставну повељу" која је за непуне три године постојања само огадила заједнички живот грађанима Србије, а ничим није спречила сепаратизам цетињске хунте Мила Ђукановића. Штавише, сад та иста ЕУ измишља нека нова референдумска правила за Црну Гору, скројена како би цетињској хунти створила покриће за отцепљење. Човек који је практично министар спољних послова ЕУ, Хавијер Солана, је председавао агресијом НАТО на Србију и Црну Гору 1999. Да ли ишта од овога звучи као препорука?
Шта ЕУ нуди Србији? Тренутно Унија не прихвата нове чланице, јер једва да може да "свари" оних десет које је прогутала претпрошле године. Земље ЕУ кубуре са великим стопама незапослености, инфлацијом, верским и етничким нередима (Холандија, Француска, Данска), "белом кугом" и старењем домородачког становништва, итд. Само кандидатура за ЕУ, а камоли чланство, обавезује земљу да уведе хиљаде, ако не и десетине хиљада нових закона и прописа. Не само да примена тих прописа има своју цену, већ је великих број тих «европских» закона сулуд. На пример, јесте ли знали да је истински камамбер, француски сир прављен од непастеризованог млека, илегалан у ЕУ? Него шта. Иста је ствар са одређеним врстама кобасица у Италији. А енглески свињари морају да купују лопте прописане величине и састава како би се њихове свиње играле и биле срећне. Ако се доследно буду поштовали прописи ЕУ, сва храна у Србији ће ускоро бити ван закона. Шта ће онда Србија да једе, «интеграције» на жару?
Бриселски левијатан, изграђен на пост-модерним, пост-националним, пост-логичним, пост-верским и социјалним тековинама смртоносне филозофије свемоћне државе која је од 20. века направила највећу кланицу човечанства, је у ствари препорођени Совјетски савез, пресвучен сомотом и са много бољом рекламом. Уверење да је «ЕУССР» некако неизбежна судбина Србије не разликује се од марксистичке историјске дијалектике. Није случајно да су најљући адвокати «европских интеграција» управо лучоноше «друге Србије» са марксистичким педигреом.
Причали су Србији да ће санкције, претње и уцене престати када се ухапси и изручи Милошевић. Па ето нису. Нису престале ни изручењем других глава, нити ће престати хапшењем Младића, или Радована Караџића. Ако уцене и претње постижу жељене резултате, зашто од њиох одустати? Само сулуда постмодерна «логика» није у стању да види ту очигледну истину.
Професионални увлакачи Европи (и Америци) лапрдају како би хапшење Младића поправило позицију Србије у преговорима о Косову. Тандара-броћ. Званични Лондон и Вашингтон су јасно и гласно рекли да је независно, Албанско Косово једино за њих прихватљиво решење. То изјављује и намесник «међународне заједнице» Јесен-Петерсен, а слаже се и већина западних новинара. Могу Срби да траже у званичним изјавама професионалних лажова неки обрт речи који би значио да можда није тако, али то само значи да су у стању сами себе да лажу боље него ико на свету. Као «надокнада» за отимачину Косова нуди се... шта? Обећање уласка у ЕУ, на неко куково лето? Али, зар то опет не зависи од хапшења Младића, Караџића, краљевића Марка или кога већ Хашка инквизиција оптужи за планетарни геноцид србонацистичких агресора, уз острашћене урлике «друге Србије»?!
Разумео бих, ето, да Београд тражи улазак у ЕУ у замену за Косово. Издају, безумље и апсурд на страну, то би макар имало обрисе неке реал-политичке рачунице. Уместо тога, Драшковић по Бриселу преклиње да се не прекидају преговори, а министри бивши и садашњи (не зна се разлика) по Србији кукају да без хапшења Младића, Караџића - и кога год још Инквизитори тражили сутра - Србији нема спаса. А ја опет мислим да јој пре нема спаса кад је воде волови, који баш као теглећа марва реагују само инстинктивно, на мотку и репу. Па још кад од мотке помисле да је репа, и уживају кад их туку...
Ако тако размишља и народ који их је, макар у теорији, изабрао за владаре, онда и заслужује да уђе у ЕУССР, и да на сопственој кожи осети постмодерни социјал-етатизам, у коме ће им бити исто као сад – само много горе.
петак, 24. фебруар 2006.
понедељак, 13. фебруар 2006.
13. звјездица
У јуну 1992. године, дванаест беба је умрло у бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника за инкубаторе. Само једна је преживјела, али са озбиљним посљедицама. Сљедећих 13 година је мала Слађана Кобас водила борбу за живот против рака. Прије два дана је стигла вијест да је ту борбу изгубила.
О бањалучкој трагедији остала је пјесма, упућена свјетским душебрижницима који су били и остали слијепи на српску патњу:
"Дванаест звјездица, ноћас пало је
с неба на ваш длан, цијењени господине.
Дванаест звјездица, ноћас пало је,
шта су скривиле, цијењени господине?"
Бањалучких звјездица сада је тринаест. А власти које тврде да представљају - између осталих - и њихове ојађене родитеље данас говоре како је "интеграција" са господом крвавих руку од рата у БиХ, "Олује" и Косова врхунска политичка и друштвена аспирација, којој нема алтернативе.
Реците то помореној дјеци, цијењени господине.
О бањалучкој трагедији остала је пјесма, упућена свјетским душебрижницима који су били и остали слијепи на српску патњу:
"Дванаест звјездица, ноћас пало је
с неба на ваш длан, цијењени господине.
Дванаест звјездица, ноћас пало је,
шта су скривиле, цијењени господине?"
Бањалучких звјездица сада је тринаест. А власти које тврде да представљају - између осталих - и њихове ојађене родитеље данас говоре како је "интеграција" са господом крвавих руку од рата у БиХ, "Олује" и Косова врхунска политичка и друштвена аспирација, којој нема алтернативе.
Реците то помореној дјеци, цијењени господине.
четвртак, 9. фебруар 2006.
Брутална константа
Поводом Сумње више нема, Данијел пише:
Одговор на питање "зашто Србе?" може се наћи у мемоарима разних светских политиканата који су се бавили Балканом у протеклих 15 година. Строб Талбот, у предговору за мемора Џона Нориса из МКГ (ICG) отворено каже да је Србија била једина која се одупирала походу НАТО на Исток, и да је као таква морала да буде уништена као пример.
Зашто се таква политика наставља? Па лепо кажу ти исти људи да мора да се "заврши посао" отпочет деведесетих. Ако садашње власти и невласти у Србији хоће да тај процес убрзају и олакшају предајом и продајом, тим боље, је ли.
Најчешће се за то наводи "нацистичка логика", у којој се Срби и Србија пореде се Немцима и Немачком после 2. светског рата, и "последицама" које морају да сносе за своја злодела. То поређење је не само гнусно и увредљиво, већ и апсолутно нетачно. Иронија је тим већа што је Талботова логика кажњавања Србије због пркоса Империји идентична логици Адолфа Хитлера за напад на Југославију у априлу 1941. Па кад се мало боље погледају мапе нацистичке поделе Југославије, виде се обриси садашње "реалности" коју су бомбама и резолуцијама створиле ЕУ и САД. Па ко је онда нациста, и ко је одговоран за шта?
Многи су поверовали у службену пропаганду да је за све био крив само и искључиво Милошевић, како би се предајом њега као жртвеног јарца ослободили беса Империје. Протеклих пет година је доказало без икакве сумње да је то била лаж, у коју су неки веровали из убеђења а неки јер је била довољно заводљива.
Не кажем ово зато што сам Србин, већ зато што логички размишљам: једина константа у понашању тзв. међународне заједнице у протеклих 15 година, од цепања Југославије и "мировних трупа" које то нису биле, до "хуманитарног бомбардовања" и "мирољубиве окупације," је његов изразито анрисрпски карактер. Сваки принцип, свака ситуација, сваки преседан може да се изврне тако да Срби нису у праву. Ако неко може да ми покаже да то није тачно, нека изволи.
Коментари су добродошли.
..hteo bih u isto vreme da ti postavim pitanje koje jos uvek niko ne uspeva da odgovori: zasto protiv srba? Sta je to sto jos uvek Zapad trazi u istrebljivanju Srbije kao drzave i njeno suzavanje u oblast beogradskog pasaluka? ... Ono sto nisam uspeo jos da shvatim je kada ce sva ova manipulacija i protivsrpsko raspolozenje da prestane. Sta jos hoce? I zasto je u interesu svetskih sila ... da uniste Srbiju umesto da je kupe kao sto su uradili sa svim ostalim drzavama bivse Jugoslavije, a sto bi sa sadasnjom vladom bilo dosta jednostavno?
Одговор на питање "зашто Србе?" може се наћи у мемоарима разних светских политиканата који су се бавили Балканом у протеклих 15 година. Строб Талбот, у предговору за мемора Џона Нориса из МКГ (ICG) отворено каже да је Србија била једина која се одупирала походу НАТО на Исток, и да је као таква морала да буде уништена као пример.
Зашто се таква политика наставља? Па лепо кажу ти исти људи да мора да се "заврши посао" отпочет деведесетих. Ако садашње власти и невласти у Србији хоће да тај процес убрзају и олакшају предајом и продајом, тим боље, је ли.
Најчешће се за то наводи "нацистичка логика", у којој се Срби и Србија пореде се Немцима и Немачком после 2. светског рата, и "последицама" које морају да сносе за своја злодела. То поређење је не само гнусно и увредљиво, већ и апсолутно нетачно. Иронија је тим већа што је Талботова логика кажњавања Србије због пркоса Империји идентична логици Адолфа Хитлера за напад на Југославију у априлу 1941. Па кад се мало боље погледају мапе нацистичке поделе Југославије, виде се обриси садашње "реалности" коју су бомбама и резолуцијама створиле ЕУ и САД. Па ко је онда нациста, и ко је одговоран за шта?
Многи су поверовали у службену пропаганду да је за све био крив само и искључиво Милошевић, како би се предајом њега као жртвеног јарца ослободили беса Империје. Протеклих пет година је доказало без икакве сумње да је то била лаж, у коју су неки веровали из убеђења а неки јер је била довољно заводљива.
Не кажем ово зато што сам Србин, већ зато што логички размишљам: једина константа у понашању тзв. међународне заједнице у протеклих 15 година, од цепања Југославије и "мировних трупа" које то нису биле, до "хуманитарног бомбардовања" и "мирољубиве окупације," је његов изразито анрисрпски карактер. Сваки принцип, свака ситуација, сваки преседан може да се изврне тако да Срби нису у праву. Ако неко може да ми покаже да то није тачно, нека изволи.
Коментари су добродошли.
четвртак, 2. фебруар 2006.
Стварни фашисти
Питајте било којег становника САД колико политичких странака делује у овој земљи, и рећи ће вам - две, дабоме: Демократе и Републиканци, левица и десница, либерали и конзервативци, напредни и реакционари. Мада у стварности у Америци постоји више партија, покрета и идеологија, „мејнстрим“ политика се своди на овај манихејски дуализам, у коме су „наши“ анђели а „они други“ сотоне. И нуди вам се избор између ове две стране; треће нема.
Донедавно сам сматрао да је овај ред величина последица америчког изборног система, где победник добија све, па на политичкој сцени нема места за више од два кандидата, чисто математички говорећи. Примећујем, међутим, да и у другим „демократским“ државама преовладава овај страначки дуализам. У земљама са пропорционалним парламентарним системом постоји мало више варијетета у скупштинама, али и ту се намећу две водеће струје, и наставља се космичка борба између „левице“ и „деснице“.
У ствари је све то скупа бесмислено. За шта се залажу и тзв. левичари и тзв. десничари? За јаку државу која би се бринула о својим поданицима кроз контролу привреде, здравства, образовања, науке, културе, спорта... Нема људске радиности у којој држава нема улогу; нема производа људског стваралаштва, од класа пшенице до детета, на које држава не полаже право. Било да су за или против абортуса, узимају за право да о томе одлучује држава. Било да су за „права на рад“ или „права на зараду“, о привреди одлучује држава, а не приватна лица која се њом баве. Бенито Мусолини, који је у младости био социјалиста, дестиловао је у свом фашистичком манифесту тежње и левице и деснице у једноставан слоган:
Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato.
„Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе“. (1925)
Левица види државу као извор права, обавеза, закона, морала; десница опет сматра (бар декларативно) да је држава чувар богомданих права, у чему има готово неограничен мандат да их крши. Први поглед је изопачен, други апсурдан. Али колико се год разликују у детаљима (и због тога се гложе), слажу се у идолопоклонству држави.
Какве сад то везе има са Србијом или Босном? Има, итекакве. И у БиХ и у Србији се потенцира разлика између „либерализма“ и „национализма“ као манихејским супротностима. Либерали су у тој причи демократски, левичари, напредни социјалисти, поборници људских права, социјалне правде (!) и бољег живота кроз глобализам, док су „националисти“ у улози десничара, реакционарних мрачних сила прошлости који су против мира, просперитета, права и правде, и понајвише „интеграција“, светог грала мондијалиста.
Деценије марксистичко-лењинистичко-кардељевске индоктринације немају ама баш никакву улогу у стварању ове перцепције, уверавају нас дојучерашњи партијски секретари. Они који су још до пре коју годину клањали на олтару Интернационале, сада су перјанице „демократије“; нису пресвукли убеђења, већ само реторику – у правој традицији моралног релативизма добрих Бољшевика, где је све дозвољено зарад тријумфа Револуције, а власт постаје сама себи сврха. Раније сам ове људе звао Јакобинцима и Људскоправашима, али сад мислим да им најбоље пристаје термин „Демобољшевици“. Потогово зато што су њихови наводно „десничарски“ противници сличнији Мењшевицима него руским царистима.
Повод за све ово је „расправа“ коју је пренела НСПМ између два политолога у листу Данас (иначе водећем гласилу демобољшевизма), о национализму. Упрошћено – ко хоће, нека чита целу расправу – Ненад Даковић тврди да нема доброг национализма и да је национална идеја извор злочина, док Слободан Дивјак одговара да то није толерантан став и да патриотизам може да буде позитиван уколико се односи на државу, а не на народ.
Дивјак се све време упиње да успостави кредо међу демобољшевицима, тако што експлицитно подржава улазак у ЕУ (свете „интеграције“), толеранцију, људска права... Узалуд. За Даковића су аргументи, па и само постојање Дивјака и других неистомишљеника, неопростива јерес. Саму НСПМ демобољшевици, иронично несвесни идеолошког преклопа, зову „Нова српска фашистичка мисао“.
Дође ми да кажем „ма пусти Данас, какве новине таква и расправа!“ Али плашим се да политичка и медијска доминација демобољшевика и њихових наивних мењшевичких критичара иде много даље. Срби нема где не могу да чују како је „интеграција“ једина алтернатива, како су улазак у ЕУ и НАТО неприкосновени државни интерес, како је једини начин да се изађе из „мрака“ санкција, блокаде и рата да се премаше стандарди Запада у толеранцији, људским правима и демократији. Мондијалистичка утопија која се продаје народу неминовно ће да постане кошмар.
Они који бране садашњу владу чудом се чуде зашто демобољшевици дижу толико дреку на њих, а поготово на Војислава Коштуницу, кад је овај учинио више да Србију приближи раљама ЕУ од њиховог свеца Зорана Ђинђића-Бонапарте. У томе и јесте трик – што се Чедисти више деру, то је Воја већи мондијалиста. Зашто да престану? Чак је и Томислав Николић, вођа демобољшевицима омражених Радикала, изјавио ономад да је за европске интеграције. Толико о радикалском „фашизму“.
Судећи по овој квази-„расправи“, али и по мноштву других написа по српским новинама и часописима које стижу до Америке, чини ми се да су Срби већ „интегрисани“ у најважнији аспект постмодерног света: усвојили смо лажни политички дуализам, и сада се са остатком света клањамо на олтару свемоћне државе како ју је артикулисао Мусолини. А оне који одбијају Мусолинијев поглед на државу, називају фашистима.
Зар је онда чудо да нам је онако како нам је?
Донедавно сам сматрао да је овај ред величина последица америчког изборног система, где победник добија све, па на политичкој сцени нема места за више од два кандидата, чисто математички говорећи. Примећујем, међутим, да и у другим „демократским“ државама преовладава овај страначки дуализам. У земљама са пропорционалним парламентарним системом постоји мало више варијетета у скупштинама, али и ту се намећу две водеће струје, и наставља се космичка борба између „левице“ и „деснице“.
У ствари је све то скупа бесмислено. За шта се залажу и тзв. левичари и тзв. десничари? За јаку државу која би се бринула о својим поданицима кроз контролу привреде, здравства, образовања, науке, културе, спорта... Нема људске радиности у којој држава нема улогу; нема производа људског стваралаштва, од класа пшенице до детета, на које држава не полаже право. Било да су за или против абортуса, узимају за право да о томе одлучује држава. Било да су за „права на рад“ или „права на зараду“, о привреди одлучује држава, а не приватна лица која се њом баве. Бенито Мусолини, који је у младости био социјалиста, дестиловао је у свом фашистичком манифесту тежње и левице и деснице у једноставан слоган:
Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato.
„Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе“. (1925)
Левица види државу као извор права, обавеза, закона, морала; десница опет сматра (бар декларативно) да је држава чувар богомданих права, у чему има готово неограничен мандат да их крши. Први поглед је изопачен, други апсурдан. Али колико се год разликују у детаљима (и због тога се гложе), слажу се у идолопоклонству држави.
Какве сад то везе има са Србијом или Босном? Има, итекакве. И у БиХ и у Србији се потенцира разлика између „либерализма“ и „национализма“ као манихејским супротностима. Либерали су у тој причи демократски, левичари, напредни социјалисти, поборници људских права, социјалне правде (!) и бољег живота кроз глобализам, док су „националисти“ у улози десничара, реакционарних мрачних сила прошлости који су против мира, просперитета, права и правде, и понајвише „интеграција“, светог грала мондијалиста.
Деценије марксистичко-лењинистичко-кардељевске индоктринације немају ама баш никакву улогу у стварању ове перцепције, уверавају нас дојучерашњи партијски секретари. Они који су још до пре коју годину клањали на олтару Интернационале, сада су перјанице „демократије“; нису пресвукли убеђења, већ само реторику – у правој традицији моралног релативизма добрих Бољшевика, где је све дозвољено зарад тријумфа Револуције, а власт постаје сама себи сврха. Раније сам ове људе звао Јакобинцима и Људскоправашима, али сад мислим да им најбоље пристаје термин „Демобољшевици“. Потогово зато што су њихови наводно „десничарски“ противници сличнији Мењшевицима него руским царистима.
Повод за све ово је „расправа“ коју је пренела НСПМ између два политолога у листу Данас (иначе водећем гласилу демобољшевизма), о национализму. Упрошћено – ко хоће, нека чита целу расправу – Ненад Даковић тврди да нема доброг национализма и да је национална идеја извор злочина, док Слободан Дивјак одговара да то није толерантан став и да патриотизам може да буде позитиван уколико се односи на државу, а не на народ.
Дивјак се све време упиње да успостави кредо међу демобољшевицима, тако што експлицитно подржава улазак у ЕУ (свете „интеграције“), толеранцију, људска права... Узалуд. За Даковића су аргументи, па и само постојање Дивјака и других неистомишљеника, неопростива јерес. Саму НСПМ демобољшевици, иронично несвесни идеолошког преклопа, зову „Нова српска фашистичка мисао“.
Дође ми да кажем „ма пусти Данас, какве новине таква и расправа!“ Али плашим се да политичка и медијска доминација демобољшевика и њихових наивних мењшевичких критичара иде много даље. Срби нема где не могу да чују како је „интеграција“ једина алтернатива, како су улазак у ЕУ и НАТО неприкосновени државни интерес, како је једини начин да се изађе из „мрака“ санкција, блокаде и рата да се премаше стандарди Запада у толеранцији, људским правима и демократији. Мондијалистичка утопија која се продаје народу неминовно ће да постане кошмар.
Они који бране садашњу владу чудом се чуде зашто демобољшевици дижу толико дреку на њих, а поготово на Војислава Коштуницу, кад је овај учинио више да Србију приближи раљама ЕУ од њиховог свеца Зорана Ђинђића-Бонапарте. У томе и јесте трик – што се Чедисти више деру, то је Воја већи мондијалиста. Зашто да престану? Чак је и Томислав Николић, вођа демобољшевицима омражених Радикала, изјавио ономад да је за европске интеграције. Толико о радикалском „фашизму“.
Судећи по овој квази-„расправи“, али и по мноштву других написа по српским новинама и часописима које стижу до Америке, чини ми се да су Срби већ „интегрисани“ у најважнији аспект постмодерног света: усвојили смо лажни политички дуализам, и сада се са остатком света клањамо на олтару свемоћне државе како ју је артикулисао Мусолини. А оне који одбијају Мусолинијев поглед на државу, називају фашистима.
Зар је онда чудо да нам је онако како нам је?
субота, 28. јануар 2006.
Пркос и понос
"Наш мандат долази од народа Канаде, а не од америчког амабасадора."
Овим речима је нови канадски премијер, Стивен Харпер, прокоментарисао недавну нимало дипломатску изјаву америчког изасланика у Отави, на изненађење светске штампе. Легат Империје је изгледа имао промедбе на канадске намере да војним ледоломцима патролира арктиком, и у правој традицији америчке бахатости одлучио да суседима са Великог Белог Севера очита лекцију. Штампа је, опет, по свему судећи прихватила здраво за готово оптужбе либералног премијера Пола Мартина током предизборне кампање да су Харпер и Торијевци наклоњени Америци, па је Харперова изјава дошла као "изненадни плотун" (Фајненшел Тајмс) према Вашингтону.
Ево о чему се ради. Харпер је поносни Канађанин, а важан део канадског идентитета је да они нису Американци. Са десет пута мањом популацијом од осионог јужног суседа (30 милиона наспрам триста), концентрисаном претежно дуж границе (јер је све северно од тога ненастаљиво, мада пуно природних богатстава), Канада сваки дан мора да живи са чињеницом да је "први комшија" светске Империје.
Мартинови Либерали су били против рата у Ираку (претходна либерална влада је подржала агресију НАТО на СРЈ 1999, само да се зна) и Бушовог сулудог плана противракетне одбране (који је ем скуп, ем не ради), али су на домађем терену водили социјалистичку политику, са високим порезима, централизованом влашћу и "друштвеним инжињерингом" (бракови за хомосексуалце, "мулти-културализам", итд.). Традиционални либерални естаблишмент је махом из Онтарија (Квебек углавном држи франкофонски сепаратистички Блок Кебекуа); садашњу победу Торијеваца су омогућили незадовољни становници западних провинција (Манитоба, Саскачеван, Алберта - одакле је и Харпер), који би да зауздају друштвени инжињеринг, смање порезе и ограниче централну владу. "Про-амерички" отклон Торијеваца је релативан; Либерали се противе Вашингтону више из идеолошких него из државно-политичких разлога.
Отуд и Харперов коментар о мандату. Ни он ни Торијевци изгледа немају намеру да буду било чије марионете. Вашингтон, који гледа на остатак света само као на слуге или жртве, сада зна на чему стоји са тобоже "про-америчком" владом у Отави.
Нажалост, пошто нити једном владајућем политичару у Србији не би пало на памет да изјави нешто слично - знајући вероватно да њихов мандат и долази од америчког амбасадора, а не од народа Србије - Вашингтон зна и на чему стоји са Београдом. И сходно томе се и понаша.
Овим речима је нови канадски премијер, Стивен Харпер, прокоментарисао недавну нимало дипломатску изјаву америчког изасланика у Отави, на изненађење светске штампе. Легат Империје је изгледа имао промедбе на канадске намере да војним ледоломцима патролира арктиком, и у правој традицији америчке бахатости одлучио да суседима са Великог Белог Севера очита лекцију. Штампа је, опет, по свему судећи прихватила здраво за готово оптужбе либералног премијера Пола Мартина током предизборне кампање да су Харпер и Торијевци наклоњени Америци, па је Харперова изјава дошла као "изненадни плотун" (Фајненшел Тајмс) према Вашингтону.
Ево о чему се ради. Харпер је поносни Канађанин, а важан део канадског идентитета је да они нису Американци. Са десет пута мањом популацијом од осионог јужног суседа (30 милиона наспрам триста), концентрисаном претежно дуж границе (јер је све северно од тога ненастаљиво, мада пуно природних богатстава), Канада сваки дан мора да живи са чињеницом да је "први комшија" светске Империје.
Мартинови Либерали су били против рата у Ираку (претходна либерална влада је подржала агресију НАТО на СРЈ 1999, само да се зна) и Бушовог сулудог плана противракетне одбране (који је ем скуп, ем не ради), али су на домађем терену водили социјалистичку политику, са високим порезима, централизованом влашћу и "друштвеним инжињерингом" (бракови за хомосексуалце, "мулти-културализам", итд.). Традиционални либерални естаблишмент је махом из Онтарија (Квебек углавном држи франкофонски сепаратистички Блок Кебекуа); садашњу победу Торијеваца су омогућили незадовољни становници западних провинција (Манитоба, Саскачеван, Алберта - одакле је и Харпер), који би да зауздају друштвени инжињеринг, смање порезе и ограниче централну владу. "Про-амерички" отклон Торијеваца је релативан; Либерали се противе Вашингтону више из идеолошких него из државно-политичких разлога.
Отуд и Харперов коментар о мандату. Ни он ни Торијевци изгледа немају намеру да буду било чије марионете. Вашингтон, који гледа на остатак света само као на слуге или жртве, сада зна на чему стоји са тобоже "про-америчком" владом у Отави.
Нажалост, пошто нити једном владајућем политичару у Србији не би пало на памет да изјави нешто слично - знајући вероватно да њихов мандат и долази од америчког амбасадора, а не од народа Србије - Вашингтон зна и на чему стоји са Београдом. И сходно томе се и понаша.
уторак, 10. јануар 2006.
среда, 21. децембар 2005.
Сумње више нема
Избор Мартија Ахтисарија за предводника "преговора" о судбини окупираног Косова требало је да буде сигнал за узбуну свакоме у Србији ко је још био нормалан. Овај Финац не само што је био један од "преговарача" заслужних за Кумановски споразум, који је НАТО одмах почео да третира као безусловну предају, већ је убрзо после тога постао члан одбора Међународне кризне групе, скупа са генералом Веслијем Кларком. Чак и без Кларка, МКГ је заслужила репутацију србомрзачког поборника империјалне интервенције на Балкану. У мају ове године је њену платформу за Балкан (независно албанско Косово, унитарна БиХ и независна Црна Гора) и званично усвојио режим Буша Млађег.
Имајући све то на уму, не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када "преговори" о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја (под еуфемизмом "међународне заједнице") не намерава да Косово буде албанско? Наравно, пошто Империја жели да задржи контролу над Албанцима, тај процес неће бити ни лак, ни директан, ни брз. Али намера је јасна као дан.
Сам Ахтисари је јуче понудио још један наговештај, кад је новинарима у Приштини изјавио да види могућност економски самоодрживог Косова. "Мислим да у будућности постоји могућност за самоодрживи економски развој," цитира Ахтисарија Ројтерс. Косово има богате природне ресурсе, и "сви хоће да створе услове да се они експлоатишу на прави начин."
Ово је толико јасно само по себи да је даљи коментар сувишан. Потребно је, међутим, да се преиспита "логика" слабоумних квислинга у Београду, који уместо да своју аргументацију о Косову заснивају на принципу суверенитета, територијалног интегритета и међународног права несувисло трабуњају о "очувању стабилности" и "угрожавању демократије" и немогућности Косова да буде економски самоодрживо.
Ахтисари је управо негирао овај последњи аргумент, док су прва два сама по себи испразна, заснована на флоскулама. "Стабилност" и "демократија" значе шта год Империја каже да значе. Зашто би сваки извештај о Косову спомињао да су Албанци 90-постотна већина, ако не да се створи утисак како је њихов захтев за независно Косово демократски (пошто је, је ли, демократија воља већине)? А што се стабилности тиче... ко то прети насиљем и крвопролићем ако се њиховим захтевима не удовољи, Албанци или Срби? Дакле, спречавање албанског дивљања је у интересу стабилности много више него фер третман Срба.
Ахтисаријев коментар о експлоатацији Косова требало би да буде чаша хладне воде у лице свима који имају бар једну функционалну мождану ћелију о намерама "међународне заједнице". Сада би требало да се пронађе начин да се те намере осујете.
Имајући све то на уму, не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када "преговори" о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја (под еуфемизмом "међународне заједнице") не намерава да Косово буде албанско? Наравно, пошто Империја жели да задржи контролу над Албанцима, тај процес неће бити ни лак, ни директан, ни брз. Али намера је јасна као дан.
Сам Ахтисари је јуче понудио још један наговештај, кад је новинарима у Приштини изјавио да види могућност економски самоодрживог Косова. "Мислим да у будућности постоји могућност за самоодрживи економски развој," цитира Ахтисарија Ројтерс. Косово има богате природне ресурсе, и "сви хоће да створе услове да се они експлоатишу на прави начин."
Ово је толико јасно само по себи да је даљи коментар сувишан. Потребно је, међутим, да се преиспита "логика" слабоумних квислинга у Београду, који уместо да своју аргументацију о Косову заснивају на принципу суверенитета, територијалног интегритета и међународног права несувисло трабуњају о "очувању стабилности" и "угрожавању демократије" и немогућности Косова да буде економски самоодрживо.
Ахтисари је управо негирао овај последњи аргумент, док су прва два сама по себи испразна, заснована на флоскулама. "Стабилност" и "демократија" значе шта год Империја каже да значе. Зашто би сваки извештај о Косову спомињао да су Албанци 90-постотна већина, ако не да се створи утисак како је њихов захтев за независно Косово демократски (пошто је, је ли, демократија воља већине)? А што се стабилности тиче... ко то прети насиљем и крвопролићем ако се њиховим захтевима не удовољи, Албанци или Срби? Дакле, спречавање албанског дивљања је у интересу стабилности много више него фер третман Срба.
Ахтисаријев коментар о експлоатацији Косова требало би да буде чаша хладне воде у лице свима који имају бар једну функционалну мождану ћелију о намерама "међународне заједнице". Сада би требало да се пронађе начин да се те намере осујете.
петак, 9. децембар 2005.
Раздвојеност
Просто је невјероватно до које мјере је савремена држава испрала људске мозгове, да се неке ствари које би требало да су логичне sui generis сматрају неприхватљивим. Једна од њих је слобода удруживања – што подразумијева и слободу раздруживања.
Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).
Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.
Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.
То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.
На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.
Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...
И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.
Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).
Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.
Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.
То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.
На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.
Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Вјероватно највећа жеља човјечанства, осим секса, је да избјегне различитост. Људи углавном не подносе једни друге. И ја то поштујем. Различитост само ствара проблеме. Размислите. Да ли стари хоће да су међу младима? Не. А млади са старима? Радије би се отровали. Десничари и љевичари не би да су на пушкомет близу, мада десничарима то толико не смета, јер они углавном имају пушке. Јужњаци и Јенкији се срдачно презиру, осим послије два-три пива, кад престају да буду срдачни. Град и село се међусобно мрзе. И тако даље и томе слично.
Ако погледате мало свијет, видјећете да проблеми настају тамо гдје се једна врста различитости преклапа са другом. У веселом Паризу (који је вејероватно мање од пола весео) сјеверни Африканци пале имовину Француза. Франкофонски Канађани не подносе остатак Канаде. Хутсији и Тутуи [намјерно! прев.] у Бурундију или гдје већ се кољу мачетама. Индуси и Муслимани се макљају у Кашмиру. Није мудро ни кад да се навијачи супарничких спортских тимова нађу превише близу, поготово кад су обогаћени етанолом...
Сврха "заједништва" је да на најмање три начина совјетизује земљу. Прво, како би натјерала људе да се мијешају иако то не желе, држава мора да донесе на стотине или чак хиљаде глупих закона, чију ће примјену да надгледају тупоглаве и неспособне бирократе.
Друго, обавезно мијешање ствара страх од доушника. Пошто се различите групе међусобно не подносе, држава спомињање те чињенице забрањује законом. Јер, ако дозволите људима да буду искрени, настала би општа макљажа. Зато пази шта говориш, јер Служба све сазна...
Треће, дух „интеграције“ за посљедицу има кастрирано новинарство. Новине које по закону морају да унајме квоту педера, црнаца, жена, или кога већ, самим тим губе способност да их критикују. Цензура не мора да се намеће, већ долази сама по себи. Кад 85% нечег одвратног раде људи као твој шеф или колега, не можеш баш то да кажеш. Зато новинари пишу политички подобан отпад.
Моје искрено мишљење је да би нам било боље кад бисмо имали новине које би држале искључиво хомогене групе, од комуниста који пјевају Интернационалу и лаптоп-бомбардерске деснице, до расистичких памфлета Дејвида Дјука и Ала Шарптона. Онда би се сви међусобно гложили у таквој атмосфери били присиљени да говоре истину. Хомогене редакције производе разнолике медије. Разнолике редакције, управо супротно.
Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...
И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.
Игре без граница
Да није гротескно, било би духовито: Карла Дел Понте доноси добре вести српској јавности... Равно епизоди "Симпсонових" из неке од бољих сезона. То што ће "генерал" Готовина бити, колико сутра, пуштен да се брани са слободе (као и његове арбанашке колеге Љимај и Муслију) никога од дежурних шамана "сарадње са Хашким трибуналом у српском националном интересу" неће натерати ни да поцрвени, чим прође рунда аха-видите-како-праведни-Хаг-поштено-суди еуфорије. Због тога и нећу трошити време (како своје тако ни евентуалних читалаца) на вест дана.
Користим прилику да подсетим на један други осми децембар...
Џон Ленон (Ливерпул, 1940 - Њујорк, 1980)
I'll probably be popped off by some loony - Ленонов одговор на питање, крајем 1960-их, какву смрт очекује
На данашњи дан, пре двадесет пет година, бивши фронтмен Битлса, Џон Ленон, погођен је са четири револверска хица, на улазу у зграду Дакота, крај њујоршког Централ Парка, у којој је живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном. Услед губитка велике количине крви, преминуо је исте ноћи, у болници "Рузвелт". Убица Марк Дејвид Чепмен је, након злочина, мирно сачекао полицију читајући Селинџеров "Ловац у ражи".
Ове чињенице су познате, вероватно, свима који су икад чули за Ленона. О значају Битлса, Ленона као јединствене личности историје рокенрола (па и прошлог века у целини), контроверзи око значаја и симболике "највећег бенда икад", односа на релацији Ленон-Макартни, улоге Јоко у целој причи... написане су, сигурно, на десетине хиљада страна а биће тога још. Не на овом блогу и не од овог аутора, додуше... Нећу се бавити ни питањем да ли је Ленонов убица био психотични љубитељ Холдена Колфилда, или су и Надлежне Службе имале свој удео у причи. Нећу, јер не знам одговор. Има ли туча Ленона и Стјуарта Сатклифа везе са смрћу овог другог? Не знам.
Мотив за писање овог малог подсећања је КРАЈЊЕ личан и субјективан. Нисам, наиме, никад доживљавао Битлсе у оквирима задатих координата и бесмислених образаца медијског новоговора, попут највеће рокенрол-атракције у историји, бенда који је променио историју модерне културе, визионара новог времена, групе која је сахранила рокенрол или ичег сличног. Драге воље остављам дежурним историчарима рокенрола (ретко иритантна групација, поготово у домаће-провинцијалној верзији жудње за Нормалним Светом) и увек будним теоретичарима поп-културе да промишљају и дефинишу колико им драго. За мене Битлси значе музику уз коју сам растао (пар деценија после битлманије, наравно) и у којој сам препознавао аутентичну снагу раног рокенрола, (у то доба још увек) живе новокомпоноване енергије из пасивних крајева западне хемисфере, аутентичне народске културе на заласку, а убрзо ДЕФИНИТИВНО смождене и поражене злослутним маршем Врлог Новог Света који данас живимо... Има тога и код Битлса (и код Ленона у пост-Битлс фази). Иако тога тада, вероватно, и нису били свесни, уз њихове акорде завршено је једно време. Упркос перфидној (и застрашујуће актуелној и после четврт века) приредби постхумног проглашавања ливерпулског мангупа за савезника и идеолога данашњих хуманитарних интервенциониста, Џон је - и то му, упркос свему, треба признати - на време схватио погубност и бесмисао сврставања на страну екипе која га је користила као свој бренд.
Разлика између њих и њихових очева је само у томе што ови неће да чекају двадесет година, него хоће све и хоће одмах - говорио је Апдајков јунак Скитер. Према томе, колико год да сам (и политички и естетски) тврдоглаво привржен старијој и неозбиљној фази Битлса, а на штету музички зрелог (gimme a break!) дангубљења уз ситар из, је ли, озбиљног периода њихове каријере, сигуран сам да би Џон био истински згрожен да је доживео да постане инспирација фарсичним ратоборним либералима с краја миленијума. Али, сви те воле кад си два метра под земљом, рече једном јунак овог осврта.
Дакле, уместо пригодних цитата из приглупе агитпроп-песмице Imagine, ево једне изашле право из рокабили-капута (на сву срећу, тада још увек политички неосвешћених) пост-тинејџера Џона и Пола. Година 1963, албум Please, Please Me, млади аутори Ленон и Макартни који само желе да постану "нови Гофин и Кинг"... Песма Misery:
Слушати гласно, као и читав албум. Времеплов води правац у Бољу Прошлост.
Користим прилику да подсетим на један други осми децембар...
Џон Ленон (Ливерпул, 1940 - Њујорк, 1980)
I'll probably be popped off by some loony - Ленонов одговор на питање, крајем 1960-их, какву смрт очекује
На данашњи дан, пре двадесет пет година, бивши фронтмен Битлса, Џон Ленон, погођен је са четири револверска хица, на улазу у зграду Дакота, крај њујоршког Централ Парка, у којој је живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном. Услед губитка велике количине крви, преминуо је исте ноћи, у болници "Рузвелт". Убица Марк Дејвид Чепмен је, након злочина, мирно сачекао полицију читајући Селинџеров "Ловац у ражи".
Ове чињенице су познате, вероватно, свима који су икад чули за Ленона. О значају Битлса, Ленона као јединствене личности историје рокенрола (па и прошлог века у целини), контроверзи око значаја и симболике "највећег бенда икад", односа на релацији Ленон-Макартни, улоге Јоко у целој причи... написане су, сигурно, на десетине хиљада страна а биће тога још. Не на овом блогу и не од овог аутора, додуше... Нећу се бавити ни питањем да ли је Ленонов убица био психотични љубитељ Холдена Колфилда, или су и Надлежне Службе имале свој удео у причи. Нећу, јер не знам одговор. Има ли туча Ленона и Стјуарта Сатклифа везе са смрћу овог другог? Не знам.
Мотив за писање овог малог подсећања је КРАЈЊЕ личан и субјективан. Нисам, наиме, никад доживљавао Битлсе у оквирима задатих координата и бесмислених образаца медијског новоговора, попут највеће рокенрол-атракције у историји, бенда који је променио историју модерне културе, визионара новог времена, групе која је сахранила рокенрол или ичег сличног. Драге воље остављам дежурним историчарима рокенрола (ретко иритантна групација, поготово у домаће-провинцијалној верзији жудње за Нормалним Светом) и увек будним теоретичарима поп-културе да промишљају и дефинишу колико им драго. За мене Битлси значе музику уз коју сам растао (пар деценија после битлманије, наравно) и у којој сам препознавао аутентичну снагу раног рокенрола, (у то доба још увек) живе новокомпоноване енергије из пасивних крајева западне хемисфере, аутентичне народске културе на заласку, а убрзо ДЕФИНИТИВНО смождене и поражене злослутним маршем Врлог Новог Света који данас живимо... Има тога и код Битлса (и код Ленона у пост-Битлс фази). Иако тога тада, вероватно, и нису били свесни, уз њихове акорде завршено је једно време. Упркос перфидној (и застрашујуће актуелној и после четврт века) приредби постхумног проглашавања ливерпулског мангупа за савезника и идеолога данашњих хуманитарних интервенциониста, Џон је - и то му, упркос свему, треба признати - на време схватио погубност и бесмисао сврставања на страну екипе која га је користила као свој бренд.
Разлика између њих и њихових очева је само у томе што ови неће да чекају двадесет година, него хоће све и хоће одмах - говорио је Апдајков јунак Скитер. Према томе, колико год да сам (и политички и естетски) тврдоглаво привржен старијој и неозбиљној фази Битлса, а на штету музички зрелог (gimme a break!) дангубљења уз ситар из, је ли, озбиљног периода њихове каријере, сигуран сам да би Џон био истински згрожен да је доживео да постане инспирација фарсичним ратоборним либералима с краја миленијума. Али, сви те воле кад си два метра под земљом, рече једном јунак овог осврта.
Дакле, уместо пригодних цитата из приглупе агитпроп-песмице Imagine, ево једне изашле право из рокабили-капута (на сву срећу, тада још увек политички неосвешћених) пост-тинејџера Џона и Пола. Година 1963, албум Please, Please Me, млади аутори Ленон и Макартни који само желе да постану "нови Гофин и Кинг"... Песма Misery:
The world is treating me bad... Misery.
I'm the kind of guy,
Who never used to cry,
The world is treatin' me bad... Misery!
I've lost her now for sure,
I won't see her no more,
It's gonna be a drag... Misery!
I'll remember all the little things we've done
Can't she see she'll always be the only one, only one.
Send her back to me,
'Cause everyone can see
Without her I will be in misery
I'll remember all the little things we've done.
She'll remember and she'll miss her only one, lonely one.
Send her back to me,
'Cause everyone can see,
Without her I will be in misery (oh oh oh)
In misery (ooh ee ooh ooh)
My misery (la la la la la la)
Слушати гласно, као и читав албум. Времеплов води правац у Бољу Прошлост.
петак, 2. децембар 2005.
Одбрана чаршијске части…јес’ сконто?
Какав блам. Бронзана cтатуа Бруc Лија у Мостару.
Деловало je симпатично када cмo негде деведесетих приметили како смо се ми југовићи (наводно) више од других примали на Брус Лија у неким прошлим, једносaтвнијим временима. Понајвише (наравно) босанчероси, и то у чаршијском-нeoсевдах кључу. Па је ту било фолова на њихов рачун, како београдских, тако и из саме Босне, ако не изгубимо из вида да је форма звана Мујо и Хасо (Мујо и Суљо у оригиналу) уствари босанског порекла.
У фазону, ево крсте децу именима својих хероја: Елвис, Јамез-дин, Брус Ли, Лоренс (од Арабије) и слично.
Али онда су надрилекари глобализма одлучили да од овог симпатичног феномена направе идеологију. Ето, босански (и херцеговачки?) Муслимани нису оптерећени сопственим националним херојима, што је за похвалу, већ имају супкултурне хероје равно из треш седамдесетих. И то је све ишло у склопу креације мита о урбаној и анационалној култури Муслимана Босне (и Херцеговине?), у коју су и сами протагонисти ове фантазије поверовали. Тешко пpиxватљиво за човека ca бap мало интелектуалног поштења, без обзира на националност.
Али скулптори новог хероизма су сада одлучили да у својој памети оду корак даље – и изграде прави споменик! Jeдно пoтпyно одсуство укуса, среће ми. Не зато што Брус Ли ту (патетично) симболизује жељену националну толеранцију, већ зато што су сви убеђени да је ово нешто кул, лафо супкултурно, а још плус постмодерно, конташ?
Управо обрнуто, што би рекао један историчар из Крагујевца. Ти мангупи који су у року од три сата од свeчаног отварања споменика одрадили свој пос'о - и мазнули фамозне чаке са бронзане статуе, тиме је 'оскрнавивши' - су уствари одбранили част тог чаршијског, мангупског Мостара, чијег идола је требало да представља Брус y овoj идеолошки исфорсиранoj ман'фестац'ји. Тај гест је нешто што би се и самом Брусу више свидело од овог идолопоклонства. Прави мали мангупи који не поштују величине, а поготово не лажно и из погрешног разлога промовисане. Можда то нису биле лиске, мангупи из прича о старом Мостару легендарног Билећанина Васа Кисића, можда се чак ради и о овој издрогираној и западно изпрограмираној новој омладини, али ја БиХ волио vjerovat' да се бар ради о рецидивима генерације која је стасала уз тог Брус Лија - а после слушала Пушење и Елвиса...џи Куртовића.
Деловало je симпатично када cмo негде деведесетих приметили како смо се ми југовићи (наводно) више од других примали на Брус Лија у неким прошлим, једносaтвнијим временима. Понајвише (наравно) босанчероси, и то у чаршијском-нeoсевдах кључу. Па је ту било фолова на њихов рачун, како београдских, тако и из саме Босне, ако не изгубимо из вида да је форма звана Мујо и Хасо (Мујо и Суљо у оригиналу) уствари босанског порекла.
У фазону, ево крсте децу именима својих хероја: Елвис, Јамез-дин, Брус Ли, Лоренс (од Арабије) и слично.
Али онда су надрилекари глобализма одлучили да од овог симпатичног феномена направе идеологију. Ето, босански (и херцеговачки?) Муслимани нису оптерећени сопственим националним херојима, што је за похвалу, већ имају супкултурне хероје равно из треш седамдесетих. И то је све ишло у склопу креације мита о урбаној и анационалној култури Муслимана Босне (и Херцеговине?), у коју су и сами протагонисти ове фантазије поверовали. Тешко пpиxватљиво за човека ca бap мало интелектуалног поштења, без обзира на националност.
Али скулптори новог хероизма су сада одлучили да у својој памети оду корак даље – и изграде прави споменик! Jeдно пoтпyно одсуство укуса, среће ми. Не зато што Брус Ли ту (патетично) симболизује жељену националну толеранцију, већ зато што су сви убеђени да је ово нешто кул, лафо супкултурно, а још плус постмодерно, конташ?
Управо обрнуто, што би рекао један историчар из Крагујевца. Ти мангупи који су у року од три сата од свeчаног отварања споменика одрадили свој пос'о - и мазнули фамозне чаке са бронзане статуе, тиме је 'оскрнавивши' - су уствари одбранили част тог чаршијског, мангупског Мостара, чијег идола је требало да представља Брус y овoj идеолошки исфорсиранoj ман'фестац'ји. Тај гест је нешто што би се и самом Брусу више свидело од овог идолопоклонства. Прави мали мангупи који не поштују величине, а поготово не лажно и из погрешног разлога промовисане. Можда то нису биле лиске, мангупи из прича о старом Мостару легендарног Билећанина Васа Кисића, можда се чак ради и о овој издрогираној и западно изпрограмираној новој омладини, али ја БиХ волио vjerovat' да се бар ради о рецидивима генерације која је стасала уз тог Брус Лија - а после слушала Пушење и Елвиса...џи Куртовића.
субота, 26. новембар 2005.
ПАТРИОТИЗАМ
Тридесет пет година након ритуалног самоубиства јапанског писца Јукиа Мишиме пронађена је оригинална трака краткометражног филма 'Патриотизам' за коју се веровало да је изгубљена, јавља Бета.
На годишњицу смрти великана медитирамо о стању у генералштабу копнене војске Србије и Црне Горе, као и о вредностима српске традиције.
Film, posvećen samurajskom kodu časti, traje 30 minuta i snimljen je prema istoimenoj Mišiminoj noveli iz 1961, koja govori o jednom poručniku i njegovoj supruzi koji izvršavaju „sepuku” zbog neuspelog vojnog puča 1936. u Tokiju. U tom ostvarenju Mišima tumači glavnu ulogu.
Jukio Mišima, nacionalista i desničar, rasporio je sebi stomak 25. novembra 1970. godine u generalštabu kopnenih snaga japanske vojske, u Tokiju. On je prethodno bezuspešno pokušavao da navede vojnike na pobunu, kako bi bile vraćene tradicionalne vrednosti japanske carevine.
„Patriotizam” je nemi film, snimljen u crno-beloj tehnici, titlovan, a prate ga odlomci iz opere „Tristan i Izolda” nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Verovalo se da je Mišimina supruga uništila originalni negativ, potresena suprugovim samoubistvom. Original je pronašao producent filma u jednoj kutiji za čaj. Kratkometražni film pojaviće se u DVD izdanju početkom iduće godine.
На годишњицу смрти великана медитирамо о стању у генералштабу копнене војске Србије и Црне Горе, као и о вредностима српске традиције.
среда, 23. новембар 2005.
Хјум'н Рајц (Љуцка Права)
Блиц од 22. новембра извештава:
Занимљиво, дакле, а помало и интересантно. Да ми је неко рекао да ће се у будућности осамдесете (у оној земљи) помињати као године 'најжешћих борби за људска права' помислио бих да се ради о човеку без имало укуса или мозга.
Но, изгледа да таква тврдња не смета легендарном Влади Дивљану, а не смета му ни да каже да је на промоцији једне вулгарно екстремне партије свирао 'за хонорар'.
Идеологија људских права се неустрашиво шири и у прошлост, а не само у светлу будућност која нас чека. И тако стиже у једно време и место који није било ни свесно да је уствари 'најжешћим борбама' доприносило овој општој потреби.
Недавно сам Његовој Екселенцији амбасадору Еквадора у Јуесеју поставио питање, а понукан његовим предавањем о потреби озакоњења људских права - каквог је мишљења о констатацији Вацлава Клауса, председника Чешке, да је правни систем у свету под ударом идеологије људскоправизма ('humanrightism'). Екселенција ми је одговорио: 'Па, не знам откуд толика критика људских права у Чешкој када је добро знано да је Југославија пре распада била комунистичка земља...'
Ваљда је зато и борба за људска права Дивљана и компаније била тако жешћа...
Legendarni Vlada Divljan i Neno Belan, legitimni naslednici „Idola“ odnosno „Đavola“, u akciji „Novog optimizma“ obeležiće Dan ljudskih prava zajedničkim koncertom 10. decembra u velikoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. To je samo još jedna u nizu akcija pokreta „Novi optimizam“ koji vrhunske muzičare i umetnike poput karavana vodi na svirke po gradovima Srbije.
- Osamdesete su bile godine najžešćih borbi za ljudska prava i ko bi mogao bolje da obeleži Dan ljudskih prava nego li predvodnici novog talasa. - reci su organizatora projekta.
Занимљиво, дакле, а помало и интересантно. Да ми је неко рекао да ће се у будућности осамдесете (у оној земљи) помињати као године 'најжешћих борби за људска права' помислио бих да се ради о човеку без имало укуса или мозга.
Но, изгледа да таква тврдња не смета легендарном Влади Дивљану, а не смета му ни да каже да је на промоцији једне вулгарно екстремне партије свирао 'за хонорар'.
Идеологија људских права се неустрашиво шири и у прошлост, а не само у светлу будућност која нас чека. И тако стиже у једно време и место који није било ни свесно да је уствари 'најжешћим борбама' доприносило овој општој потреби.
Недавно сам Његовој Екселенцији амбасадору Еквадора у Јуесеју поставио питање, а понукан његовим предавањем о потреби озакоњења људских права - каквог је мишљења о констатацији Вацлава Клауса, председника Чешке, да је правни систем у свету под ударом идеологије људскоправизма ('humanrightism'). Екселенција ми је одговорио: 'Па, не знам откуд толика критика људских права у Чешкој када је добро знано да је Југославија пре распада била комунистичка земља...'
Ваљда је зато и борба за људска права Дивљана и компаније била тако жешћа...
четвртак, 17. новембар 2005.
Бисерина визија Босне
Загребачки Вечерњи Лист извјештава да је у уторак увече, на трибини о будућности БиХ на вашингтонском универзитету Џорџтаун, амбасадор БиХ Бисера Турковић изнијела визију БиХ без Срба и Хрвата:
Загребачки лист вели да је та изјава изненадила модератора форума Леона Фуерта. Вјероватно зато што Фуерт, као некадашњи фактор америчке политике на Балкану док је био савјетник Ала Гора, није очекивао да "бошњачки" план за БиХ, који подржавају његове колеге "либерални" империјалисти, изађе на видјело тако директно.
Јер, иако "Вечерњак" тврди да је Турковићева "свјесно или не" обманула "бројне назочне" (присутне, је ли) на трибини, међу којима се наводе Џејмс О'Брајен (некадашњи Клинтонов изасланик на Балканау а сада члан Олбрајт Групе код погодите кога) и Џон Норис из МКГ, чисто сумњам да су О'Брајен, Фуерт или Норис чули ишта што нису знали или сами планирали одраније.
Кадрови Клинтоновог режима који су наставили да управљају Стејт Департментом послије доласка Императора Буша на власт играју кључну улогу у америчкој политици на Балкану. "Нова" америчка политика најављена у мају а која се сада спроводи кроз напоре за стварање унитарне БиХ, албанског Косова и "независне" Црне Горе (о "правима мањина" у Србији да и не говоримо) дословно је преписана из опуса Међународне кризне групе и представља наставак Клинтонове политике из деведесетих.
Баш захваљујући тим "црвима" у америчкој дипломатији, Бисера Турковић је и постала амбасадор Сарајева у Вашингтону, пошто је Стејт Департмент дрско и без преседана игнорисао примједбе неколико чланова Конгреса на њен карактер. Турковић је, наиме, била амбасадор БиХ у Бечу за вријеме рата, гдје је директно учествовала у допреми новца и муџахедина из исламског свијета, а послије рата се истакла као корумпирани амбасадор БиХ опет у Бечу, али сада при ОЕБС-у.
Ни корупција ни терористичке везе нису сметале империјалистима из Фоги Ботома, чија се визија Босне и Херцеговине изгледа сасвим слаже са визијом коју је у уторак изнијела Бисера Турковић, а коју је прије много година у Исламској Декларацији срочио Алија Изетбеговић. Управо су рачунајући на овако наметнуто "босанство" Србима и Хрватима Изетбеговић и његови сарадиници током рата усвојили "Бошњак" као ново име босанских Муслимана.
Ако је и било неких сумњи о намјерама СДА и њених америчких спонзора за будућност БиХ, послије најављених "реформи" Дејтонског устава и овог лапсуса искрености Бисере Турковић не може и не треба више да их буде. Остаје само питање како да се на те намјере одговори.
"Trebat će proći dosta vremena da se ljude u BiH prestane nazivati Srbima, Hrvatima i Bošnjacima. Ali, to će se dogoditi, neminovno je. Svi će biti Bosanci."
Загребачки лист вели да је та изјава изненадила модератора форума Леона Фуерта. Вјероватно зато што Фуерт, као некадашњи фактор америчке политике на Балкану док је био савјетник Ала Гора, није очекивао да "бошњачки" план за БиХ, који подржавају његове колеге "либерални" империјалисти, изађе на видјело тако директно.
Јер, иако "Вечерњак" тврди да је Турковићева "свјесно или не" обманула "бројне назочне" (присутне, је ли) на трибини, међу којима се наводе Џејмс О'Брајен (некадашњи Клинтонов изасланик на Балканау а сада члан Олбрајт Групе код погодите кога) и Џон Норис из МКГ, чисто сумњам да су О'Брајен, Фуерт или Норис чули ишта што нису знали или сами планирали одраније.
Кадрови Клинтоновог режима који су наставили да управљају Стејт Департментом послије доласка Императора Буша на власт играју кључну улогу у америчкој политици на Балкану. "Нова" америчка политика најављена у мају а која се сада спроводи кроз напоре за стварање унитарне БиХ, албанског Косова и "независне" Црне Горе (о "правима мањина" у Србији да и не говоримо) дословно је преписана из опуса Међународне кризне групе и представља наставак Клинтонове политике из деведесетих.
Баш захваљујући тим "црвима" у америчкој дипломатији, Бисера Турковић је и постала амбасадор Сарајева у Вашингтону, пошто је Стејт Департмент дрско и без преседана игнорисао примједбе неколико чланова Конгреса на њен карактер. Турковић је, наиме, била амбасадор БиХ у Бечу за вријеме рата, гдје је директно учествовала у допреми новца и муџахедина из исламског свијета, а послије рата се истакла као корумпирани амбасадор БиХ опет у Бечу, али сада при ОЕБС-у.
Ни корупција ни терористичке везе нису сметале империјалистима из Фоги Ботома, чија се визија Босне и Херцеговине изгледа сасвим слаже са визијом коју је у уторак изнијела Бисера Турковић, а коју је прије много година у Исламској Декларацији срочио Алија Изетбеговић. Управо су рачунајући на овако наметнуто "босанство" Србима и Хрватима Изетбеговић и његови сарадиници током рата усвојили "Бошњак" као ново име босанских Муслимана.
Ако је и било неких сумњи о намјерама СДА и њених америчких спонзора за будућност БиХ, послије најављених "реформи" Дејтонског устава и овог лапсуса искрености Бисере Турковић не може и не треба више да их буде. Остаје само питање како да се на те намјере одговори.
уторак, 8. новембар 2005.
Враћање "услуге"
Преко једног колеге сам сазнао данас за нови блог, Balkans Without Borders, који се представља као "Подршка напорима да се од света направи оно што свет прави од Балкана."
Нереди у Француској послужили су сатиричном аутору да напише "Протест председнику Француске поводом прекомерне употребе силе против демонстраната у Паризу и другим градовима," који према Француској заузима идентичан став који Империја има према Србији.
Непланирана иронија је управо да водећи англофони медији - исти они који годинама сатанизују Србе и од тога ни сад не одустају - већ данима представљају насиље у Француској не као чин неуклопљених имиграната инспирисаних исламском идеологијом, већ као спонтани излив оправдане фрустрације економском, политичком и социјалном ситуацијом. Баш као што су описивали албански погром Срба на Космету у марту 2004!
Ова сатира, написана беспрекорним језиком "невладиног сектора," неће бојим се имати ефекта на властодршце Империје, али ће можда отворити очи масама њихових послушних грађана који и сад вјерују у лажи о ратовима у Југославији. Другачије ће, можда, да се односе према сатанизацији Срба ако буду у стању макар и да помисле да би они могли бити сљедећи...
Нереди у Француској послужили су сатиричном аутору да напише "Протест председнику Француске поводом прекомерне употребе силе против демонстраната у Паризу и другим градовима," који према Француској заузима идентичан став који Империја има према Србији.
Непланирана иронија је управо да водећи англофони медији - исти они који годинама сатанизују Србе и од тога ни сад не одустају - већ данима представљају насиље у Француској не као чин неуклопљених имиграната инспирисаних исламском идеологијом, већ као спонтани излив оправдане фрустрације економском, политичком и социјалном ситуацијом. Баш као што су описивали албански погром Срба на Космету у марту 2004!
Ова сатира, написана беспрекорним језиком "невладиног сектора," неће бојим се имати ефекта на властодршце Империје, али ће можда отворити очи масама њихових послушних грађана који и сад вјерују у лажи о ратовима у Југославији. Другачије ће, можда, да се односе према сатанизацији Срба ако буду у стању макар и да помисле да би они могли бити сљедећи...
Док чекаш сабах са Шејтаном...
Нашао сам јутрос међу својом музиком компилацију "Забрањеног Пушења," и пао ми је на памет онај свијет који већ 15 година не постоји. Недавно је "Бијело Дугме" одржало концерте у Загребу, Сарајеву и Београду, пред стадионима препуним носталгичара; али кад помислим на своју рану младост, не сјећам се "Дугмета," већ "Пушења" и "Надреалиста." Ко год каже да је из Сарајева а не може да препозна "Пишоњу и Жугу" или "Ибру Дирку" вјероватно не говори истину.
У ово суморно америчко јутро, у мојој соби свира "Док чекаш сабах са шејтаном," стара рок-балада "Пушења" о изгубљеној души из давне 1985 - али која сасвим приличи данашњој Босни.
На том истом албуму су биле "Ибро Дирка" и "Недеља кад је отиш'о Хасе," које ће касније постати култни класици. На крају ове потоње, чује се скандирање навијача на стадиону: "Ју-го-слави-ја." Питам се да ли, кад и ако је ових дана пуштају у Сарајеву, прекидају пјесму прије тога? Да се људи не сјете шта су изгубили...
У ово суморно америчко јутро, у мојој соби свира "Док чекаш сабах са шејтаном," стара рок-балада "Пушења" о изгубљеној души из давне 1985 - али која сасвим приличи данашњој Босни.
Док чекаш сабах са Шејтаном (1985)
Сам ђаво ти је дао брзину ескиваже
и разоран ударац десном.
Сам ђаво те је спас'о кад те Прцо с буразерима
чек'о у мраку пред Пиваром.
И онда кад те Агент 0-7-1
педагошки трех'о о станични зид сиви,
успио је да убије Бога у теби,
али ћаво у теби је остао да живи.
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
Помогао ти је и ону ноћ
када је рекла да с фукаром неће.
Кад умало те није угушила туга
колико си само попио то вече.
Рек'о ти је да живот тече даље
рек'о ти је да има још жена.
А ти си му широко отворио душу
и пустио у њу Шејтана.
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
Цвикераш из опћине је долазио
нудио ти пос'о и да учиш науке.
Ал' било је већ касно, још само ђаволу
Служе твоје тетовиране руке.
Кафана је већ поодавно пуста,
пријатељ ти је остао још само он.
Куцнуо си се и искапио чаше
и чекаш сабах са Шејтаном.
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
Рек'о ти је да живот тече даље
рек'о ти је да има још жена.
А ти си му широко отворио душу
и пустио у њу Шејтана!
И пустио у њу Шејтана!
И пустио у њу Шејтана!
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
На том истом албуму су биле "Ибро Дирка" и "Недеља кад је отиш'о Хасе," које ће касније постати култни класици. На крају ове потоње, чује се скандирање навијача на стадиону: "Ју-го-слави-ја." Питам се да ли, кад и ако је ових дана пуштају у Сарајеву, прекидају пјесму прије тога? Да се људи не сјете шта су изгубили...
понедељак, 7. новембар 2005.
Партија за долар по особи
Данашњи Глас Јавности преноси да ће Либерално-демократска партија (ЛДП) Чеде Јовановића бити чак 321. политичка организација регистрована у Србији. (!)
"За упис у регистар политичких органзиација, како пише на сајту (министарства за државну управу), осим потписа најмање 100 пунолетних лица и 6.560 динара за административну таксу потребно је још само пријава за упис и акт о оснивању странке..." каже се у Гласу.
Будући да је курс долара наспрам динара тренутно 1:72, регистрација странке у Србији кошта мање од долара по глави за сто потписника. Кад је бављење политиком овако јефтино, а потенцијална награда (осим апсолутне власти, још и огромне суме новца доступне владајућим политичарима) толико вредна, не треба да чуди што у Србији има више партија него посланика у скупштини.
Пада на ум она народна, "Где је пуно баба, килаво је дете."
"За упис у регистар политичких органзиација, како пише на сајту (министарства за државну управу), осим потписа најмање 100 пунолетних лица и 6.560 динара за административну таксу потребно је још само пријава за упис и акт о оснивању странке..." каже се у Гласу.
Будући да је курс долара наспрам динара тренутно 1:72, регистрација странке у Србији кошта мање од долара по глави за сто потписника. Кад је бављење политиком овако јефтино, а потенцијална награда (осим апсолутне власти, још и огромне суме новца доступне владајућим политичарима) толико вредна, не треба да чуди што у Србији има више партија него посланика у скупштини.
Пада на ум она народна, "Где је пуно баба, килаво је дете."
четвртак, 20. октобар 2005.
Расим
Данашња Србија је земља парадокса. Пљачка се назива реформом, патриотизам злочином, а тоталитарна демагогија врхунцем демократије и људских права. Државним институцијама - које ионако имају безобразно више власти него што би смеле -управљају у најбољем случају профитери, а у најгорем страни послушници и плаћеници. Србија и Црна Гора је једина држава на свету која час постоји час не; у којој шачица мафијашких сепаратиста чији је хоби силовање историје може да уцењује милионе недужних људи; која се сатире од напора да уђе у ЕУ и НАТО, иако те организације на њеној илегално окупираној територији спроводе етнички мотивисан сепаратистички програм (да ли само један?). А то је тек врх леденог брега.
У тој и таквој Србији је онда сасвим могуће да Расим Љајић буде већи патриота од Вука Драшковића (што, додуше, није тешко), и да због своје одбране државних интереса Србије буде изложен нападима и критикама, док се његове колеге - како на власти, тако и у опозицији - утркују да те интересе подастру својим страним спонзорима.
Ако то није аргумент против национализма - конкретно, вредновања некога по етничкој припадности, а не идејама или делима - онда не знам шта је.
У тој и таквој Србији је онда сасвим могуће да Расим Љајић буде већи патриота од Вука Драшковића (што, додуше, није тешко), и да због своје одбране државних интереса Србије буде изложен нападима и критикама, док се његове колеге - како на власти, тако и у опозицији - утркују да те интересе подастру својим страним спонзорима.
Ако то није аргумент против национализма - конкретно, вредновања некога по етничкој припадности, а не идејама или делима - онда не знам шта је.
четвртак, 6. октобар 2005.
Крпе и закрпе
Данашњи Глас Јавности јавља да "Вук Драшковић преговара с Борисом Тадићем о заједничком наступу ДС-а и СПО-а на наредним парламентарним изборима."
Потпредседник СПО Срђан Срећковић демантује ове наводе причом да "У овом тренутку, када почињемо преговоре са ЕУ о Споразуму о стабилизацији и придруживању, најпрече је да усвојимо неопходне реформске законе." Али, колико Срећковић заиста зна шта се дешава у глави Вука Драшковића, који странку води као своју приватну прћију?
Глас наводи да се СПО од почетка залагао да ДС уђе у владајућу коалицију. И то има смисла. Драшковић је тренутно идеолошки далеко ближи Тадићу и Горану Свилановићу (Грађански савез се утопио у ДС на прошлим изборима), можда у нади да и њега после "обављеног задатка" чека страна синекура. Додуше, пошто је Вук Драшковић у питању, можда ће колико већ сутра ствари бити сасвим другачије.
Све ово скупа показује да, пет година после "Октобарске револуције," на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима, "умерени" против "ултранационалиста" (пошто "нормалних" националиста, је ли, нема). Срећковићев додатни коментар Гласу, да "странке демократске оријентације" треба да сарађују је чиста флоскула. Демократија је форма, а не садржина; структура организације, а не систем вредности (притом још и врло сумњивог квалитета, али о том потом).
За шта се конкретно залажу "демократе"? Гледајући досадашња дела, а не празну причу, то би било:
Потпредседник СПО Срђан Срећковић демантује ове наводе причом да "У овом тренутку, када почињемо преговоре са ЕУ о Споразуму о стабилизацији и придруживању, најпрече је да усвојимо неопходне реформске законе." Али, колико Срећковић заиста зна шта се дешава у глави Вука Драшковића, који странку води као своју приватну прћију?
Глас наводи да се СПО од почетка залагао да ДС уђе у владајућу коалицију. И то има смисла. Драшковић је тренутно идеолошки далеко ближи Тадићу и Горану Свилановићу (Грађански савез се утопио у ДС на прошлим изборима), можда у нади да и њега после "обављеног задатка" чека страна синекура. Додуше, пошто је Вук Драшковић у питању, можда ће колико већ сутра ствари бити сасвим другачије.
Све ово скупа показује да, пет година после "Октобарске револуције," на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима, "умерени" против "ултранационалиста" (пошто "нормалних" националиста, је ли, нема). Срећковићев додатни коментар Гласу, да "странке демократске оријентације" треба да сарађују је чиста флоскула. Демократија је форма, а не садржина; структура организације, а не систем вредности (притом још и врло сумњивог квалитета, али о том потом).
За шта се конкретно залажу "демократе"? Гледајући досадашња дела, а не празну причу, то би било:
- потпуна послушност Хагу, Бриселу и Вашингтону, чак и кад они то не траже;
- распродаја страним "инвеститорима" државне имовине, која је или плод пљачке приватне својине после 1945, или финансирана порезима и доприносима грађана;
- фискална, монетарна и пореска политика која новац из џепова грађана пребацује у касу државе и енормно отежава било какво привређивање;
- социјална политика која се претвара да помаже људима од којих се деценијама отимало, отимајући сада од оно мало људи што раде;
- потпуна абдикација елементарних државних одговорности (поштовање реда и закона на сопственој територији и заштита од напада извана - види тачку 1), али бављење питањима у којима држава нема ама баш никакву улогу (нпр. контрола цене малина или субвенција "културе" типа исламизованог сарајевског "Хамлета").
среда, 28. септембар 2005.
НАШ МАЛАПАРТЕ
Кратак осврт на Калајића и Дугу
Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.
Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.
Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.
Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.
Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.
Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?
На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.
Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.
Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.
Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.
Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.
Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.
Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.
Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:
Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.
Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.
Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.
После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.
Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.
Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.
Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.
По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.
Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.
Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.
Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.
Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.
Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.
Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.
Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?
На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.
Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.
Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.
Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.
Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.
Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.
Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.
Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:
Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.
Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.
Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.
После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.
Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.
Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.
Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.
По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.
Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.
среда, 7. септембар 2005.
Анатомија мржње
Нова српска политичка мисао је један од ријетких алтернативних гласова колективној хистерији постмодерног етатистичког нихилизма који хара Србијом. Било би добро да им је страница мало читљивија, и да редовно наводе датуме чланака, али као што то код нас често бива, иза донекле незграпног паковања се крије одличан садржај.
Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.
Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.
Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:
Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.
Тек да се зна.
Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.
Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.
Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:
- СФРЈ се распала дјеловањем искључиво дјеловањем унутрашњих актера; вањски фактори су били искључиво невољни, немоћни, а иначе добронамјерни посматрачи. Ријетке примједбе на њихово дјеловање своде се на повремену, благу критику средстава, али су њихови званично прокламовани циљеви морално и политички беспрекорни и не смију се доводити у питање.
- Сваки покушај другачије интерпретације улоге страних фактора проглашава се теоријом завјере и изразом колективне српске „склоности параноји и самосажаљењу“.
- Српски национализам је аутохтони и једини битан национализам за распад Југославије. Сви остали се сматрају реактивним. Сваки покушај да се ова теза оспори се осуђује као покушаје релативизације апсолутне српске одговорностиза све конфликте који су довели до распада СФРЈ.
- Фокусом на неколико специфичних догађаја, намјерно лишених контекста, сукоби и звјерства која су их пропратила се дефинишу као котинуитет српских ратних злочина,увијек као „иницијални и самосврховити акти српског агресора на међународно признате државе“ Хрватску и БиХ.
- Злочини осталих, ако се уопште и спомињу, сматрају се реактивним и одбрамбеним, и не завређују ни пажњу ни осуду. Одговорност за њих, каже се, у ствари лежи на Србима, који су приморали остале народе да прибјегну и злочинима као непходном средству одбране. Њихови политички циљеви су, дакако, беспрекорни и сасвим у складу са свјетским нормама и процесима.
- Српска православна црква се кроз Слободана Милошевића „самоконституисала као кључни операционализатор његовог великосрпског државног пројекта“. Али, силаском Милошевића са власти дошло је до још веће „десекуларизације“ односно „клерофашизације“ Србије. Посебно опасно, веле, је дјеловање цркве у Црној Гори и Македонији, које би могло да угрози „легитимне“ тежње црногорских сепаратиста и канонски непризнате македонске цркве.
- Напад НАТО са прољећа 1999. није био агресија, већ изнуђени покушај добронамјерне међународне заједнице да обори злочиначки режим и оконча његову геноцидну политику; кажу, не само да је та интервенција била неопходна и легитимна, већ је дошла прекасно, и премалом обиму. Тпебало је да се заврши потпуним војним поразом и окупацијом Србије
- Ad hoc трибунал у Хагу је не само легитимна и респектабилна институција коју искључиво интересује појединачна одговорност за злочине, већ и мјесто „на коме се исписују једине поуздане странице новије политичке историје“ екс-Југославије, чему према сопственом признању огроман допринос дају баш НВО из Србије.
- Дејтонски споразум је озваничио подјелу БиХ насталу као резултат српске агресије и етничког чишћења, па се зато укидање РС сматра праведном казном за пред Трибуналом пресуђен геноцид над Муслиманима, а ампутација Косова праведним исходом деценијске политике репресије Албанаца. Даље, како би се побиједио великосрпски хегемонизам, потребно је и признање независности Црне Горе, и слично рјешење сваког мањинског питања унутар преостале Србије. Логика распада СФРЈ треба да се примијени на Србију, и све док се Србија не распарча неће бити мира на Балкану.
- Октобарска револуција 2000. представља неискориштену шансу да се преокрене националистичко-империјалистичка политика Србије. Изузетак представља владавина Зорана Ђинђића, који се сматра про-западним реформатором.
„Свеколиком својој, а напосе новијом историјом, српски народ је потврдио своју инхерентну милитаристичку (29), традиционалистичку, (30) антимодернизацијску, (31) и ирационалистчку (32) вредносну оријентацију и као такав је, упозорава се, непожељан у породици евро-атланстких народа... биће у њу добродошао тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактреног дисциплиновања („денацификација“) и политичко-културалног ресоцијализовања под протекторатом, односно једном врстом колонијалне управе међународне заједнице. (33) Повлашћену улогу у том процесу би требало да имају Сједињене Америчке Државе, као, наглашава се, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима. (34)“
Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.
Тек да се зна.
Пријавите се на:
Постови (Atom)