„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 09. децембар 2005.

Игре без граница

Да није гротескно, било би духовито: Карла Дел Понте доноси добре вести српској јавности... Равно епизоди "Симпсонових" из неке од бољих сезона. То што ће "генерал" Готовина бити, колико сутра, пуштен да се брани са слободе (као и његове арбанашке колеге Љимај и Муслију) никога од дежурних шамана "сарадње са Хашким трибуналом у српском националном интересу" неће натерати ни да поцрвени, чим прође рунда аха-видите-како-праведни-Хаг-поштено-суди еуфорије. Због тога и нећу трошити време (како своје тако ни евентуалних читалаца) на вест дана.

Користим прилику да подсетим на један други осми децембар...


Џон Ленон (Ливерпул, 1940 - Њујорк, 1980)

I'll probably be popped off by some loony - Ленонов одговор на питање, крајем 1960-их, какву смрт очекује

На данашњи дан, пре двадесет пет година, бивши фронтмен Битлса, Џон Ленон, погођен је са четири револверска хица, на улазу у зграду Дакота, крај њујоршког Централ Парка, у којој је живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном. Услед губитка велике количине крви, преминуо је исте ноћи, у болници "Рузвелт". Убица Марк Дејвид Чепмен је, након злочина, мирно сачекао полицију читајући Селинџеров "Ловац у ражи".

Ове чињенице су познате, вероватно, свима који су икад чули за Ленона. О значају Битлса, Ленона као јединствене личности историје рокенрола (па и прошлог века у целини), контроверзи око значаја и симболике "највећег бенда икад", односа на релацији Ленон-Макартни, улоге Јоко у целој причи... написане су, сигурно, на десетине хиљада страна а биће тога још. Не на овом блогу и не од овог аутора, додуше... Нећу се бавити ни питањем да ли је Ленонов убица био психотични љубитељ Холдена Колфилда, или су и Надлежне Службе имале свој удео у причи. Нећу, јер не знам одговор. Има ли туча Ленона и Стјуарта Сатклифа везе са смрћу овог другог? Не знам.

Мотив за писање овог малог подсећања је КРАЈЊЕ личан и субјективан. Нисам, наиме, никад доживљавао Битлсе у оквирима задатих координата и бесмислених образаца медијског новоговора, попут највеће рокенрол-атракције у историји, бенда који је променио историју модерне културе, визионара новог времена, групе која је сахранила рокенрол или ичег сличног. Драге воље остављам дежурним историчарима рокенрола (ретко иритантна групација, поготово у домаће-провинцијалној верзији жудње за Нормалним Светом) и увек будним теоретичарима поп-културе да промишљају и дефинишу колико им драго. За мене Битлси значе музику уз коју сам растао (пар деценија после битлманије, наравно) и у којој сам препознавао аутентичну снагу раног рокенрола, (у то доба још увек) живе новокомпоноване енергије из пасивних крајева западне хемисфере, аутентичне народске културе на заласку, а убрзо ДЕФИНИТИВНО смождене и поражене злослутним маршем Врлог Новог Света који данас живимо... Има тога и код Битлса (и код Ленона у пост-Битлс фази). Иако тога тада, вероватно, и нису били свесни, уз њихове акорде завршено је једно време. Упркос перфидној (и застрашујуће актуелној и после четврт века) приредби постхумног проглашавања ливерпулског мангупа за савезника и идеолога данашњих хуманитарних интервенциониста, Џон је - и то му, упркос свему, треба признати - на време схватио погубност и бесмисао сврставања на страну екипе која га је користила као свој бренд.

Разлика између њих и њихових очева је само у томе што ови неће да чекају двадесет година, него хоће све и хоће одмах - говорио је Апдајков јунак Скитер. Према томе, колико год да сам (и политички и естетски) тврдоглаво привржен старијој и неозбиљној фази Битлса, а на штету музички зрелог (gimme a break!) дангубљења уз ситар из, је ли, озбиљног периода њихове каријере, сигуран сам да би Џон био истински згрожен да је доживео да постане инспирација фарсичним ратоборним либералима с краја миленијума. Али, сви те воле кад си два метра под земљом, рече једном јунак овог осврта.

Дакле, уместо пригодних цитата из приглупе агитпроп-песмице Imagine, ево једне изашле право из рокабили-капута (на сву срећу, тада још увек политички неосвешћених) пост-тинејџера Џона и Пола. Година 1963, албум Please, Please Me, млади аутори Ленон и Макартни који само желе да постану "нови Гофин и Кинг"... Песма Misery:

The world is treating me bad... Misery.

I'm the kind of guy,
Who never used to cry,
The world is treatin' me bad... Misery!

I've lost her now for sure,
I won't see her no more,
It's gonna be a drag... Misery!

I'll remember all the little things we've done
Can't she see she'll always be the only one, only one.

Send her back to me,
'Cause everyone can see
Without her I will be in misery

I'll remember all the little things we've done.
She'll remember and she'll miss her only one, lonely one.

Send her back to me,
'Cause everyone can see,
Without her I will be in misery (oh oh oh)
In misery (ooh ee ooh ooh)
My misery (la la la la la la)


Слушати гласно, као и читав албум. Времеплов води правац у Бољу Прошлост.

Нема коментара: