„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 20. октобар 2005.

Расим

Данашња Србија је земља парадокса. Пљачка се назива реформом, патриотизам злочином, а тоталитарна демагогија врхунцем демократије и људских права. Државним институцијама - које ионако имају безобразно више власти него што би смеле -управљају у најбољем случају профитери, а у најгорем страни послушници и плаћеници. Србија и Црна Гора је једина држава на свету која час постоји час не; у којој шачица мафијашких сепаратиста чији је хоби силовање историје може да уцењује милионе недужних људи; која се сатире од напора да уђе у ЕУ и НАТО, иако те организације на њеној илегално окупираној територији спроводе етнички мотивисан сепаратистички програм (да ли само један?). А то је тек врх леденог брега.

У тој и таквој Србији је онда сасвим могуће да Расим Љајић буде већи патриота од Вука Драшковића (што, додуше, није тешко), и да због своје одбране државних интереса Србије буде изложен нападима и критикама, док се његове колеге - како на власти, тако и у опозицији - утркују да те интересе подастру својим страним спонзорима.

Ако то није аргумент против национализма - конкретно, вредновања некога по етничкој припадности, а не идејама или делима - онда не знам шта је.

1 коментар:

Josip Broz TITO је рекао...

Zdravo druze. Pametno zboris. Svrati do mog bloga. Smrt fasizmu!!! Sloboda narodu!!!