Трећа битка код Новог Стандарда

После трећег рушења, у ноћи 1. јуна, Нови Стандард је (засад) поново у функцији. Којим поводом, објашњава уредник, Жељко Џвијановић. Цитирам га овде, да остане када (не ако) Стандард буде рушен и четврти пут:

„У петак увече објављен је мој текст Седма колона, који је био одговор на све раширеније тезе у српским медијима о томе како Владимир Путин тиме што војно не интервенише у Украјини показује слабост и води Русију у пораз у актуелној кризи. Контратеза пласирана у тексту Седма колона гласила је да је управо војна интервенција потез који прижељкују западни непријатељи Русије и да Путин игру измешта на глобално поље, где бележи успехе (уговор са Кином, избори у ЕУ, избор антиамеричког председника Египта и сл.).

Током петка и суботе текст су коментарисали углавном стални читаоци... Као и обично, неки су се слагали са текстом, неки нису. Администратор портала у суботу увече, међутим, обавештава ме како је уочио већи број коментара са непознатим nick-овима и са непознатих IP адреса... и да сви заступају тезу како тиме што војно не интервенише Русија губи Украјину. Додао је да су то приметили и неки стални читаоци у својим коментарима. Преведено на језик свакодневице, била је очигледна појава ботова који покушавају да спинују тему форсирајући тезу о руском поразу. Био сам изненађен, будући уверен до тада како се та теза појављује на проруском спектру јавности због неразумевања прилика, а не да је то нешто што се, у настојању да Србији представи Русију као губитника у Украјини, организовано пласира. (Наравно, то не значи да свако ко заговара војну интервенциу и види пораз Русије ради организовано и по задатку, него да у антируским круговима постоји интерес да се управо такав став рашири у српској јавности.)

Предложио сам администратору да о свом запажању остави траг на сајту, да ботове опомене и подсети да коментарисање са више nick-ова није дозвољено. Чисто да виде да нам је јасно. У суботу око поноћи он је то и учинио, обраћајући се испод коментара једног од ботова.... После тог коментара ботови се повлаче, и тада почиње напад на портал.“ (подвукао Сиви Соко)

Не само да је све већи број анонимних коментара који оптужују Путина за кукавичлук што не интервенише, него су наједном западни медији - који већ данима ћуте о Украјини или преносе штура саопштења кијевске хунте о „успешној борби против терориста“ - открили побуњенике на истоку и преносе њихове изјаве да их је Путин издао, напустио, итд. Значи, класична кампања дезинформација. А да је Цвијановић на добром трагу, показује и недавна анализа колеге Степског сокола (Saker).

Када је Стандард први пут срушен, неке моје колеге сумњале су да је у питању технички проблем а не зла намера. Али када вас руше трећи пут, и то под документованим околностима, онда то више није технички проблем него делатност непријатеља.

Јесу ли можда борци и боркиње за људска права, или новинарска удружења, једном речју устали у одбрану Новог Стандарда? Јок - били су превише заузети кукањем на рушење Piješćanika. Цвијановић објашњава зашто се није обратио НУНС-у, ОЕБС-у и „или којим већ организацијама ангажованим на тој теми последњих дана“:

„...ту је реч о прљавој политичкој игри, и испод достојанства Новог Стандарда је да у њој учествује. “

Наиме, диже се дрека на Vuchycha, а лисица месо једе:

„Речју, однос данашње владе према медијима не служи јој на понос, али ниједно медијско питање у Србији не може се решити ако се игнорише чињеница да овде највећи утицај на њих имају странци. Ко у то не верује нека прелиста дневне новине од било ког дана и преброји: да ли је у њима више написа који се неће допасти Александру Вучићу или најмоћнијим западним амбасадорима; да ли је на листи забрањених имена у српским медијима више оних који су се замерили Вучићу или оних који су се замерили западним силама; на крају, има ли међу увек заштићеним миљеницима српског јавног простора икога ко критикује западне силе?“

Што наводи на неизбежни закључак:

„То што су данас неки медији веома критични према српској влади, што је неке организације оптужују за медијску цензуру и рушење сајтова не говори, нажалост, ни о кривици ни о невиности те владе. Говори нешто сасвим треће: да између ње и западних сила постоји неки проблем. Проблем није тешко наћи јер је влада имала истанчан слух и брзе ноге за захтеве западних сила. Једино што им нису испунили био је налог о захлађењу односа са Русијом, што је данас, држим, најбоље што та влада ради. Тек, проблем с медијима нема везе, већ са том политичком чињеницом. Свест да се кампања против владе под маском оптужби за цензуру води из западних центара, да се води због јединог доброг што та влада ради, налаже макар обавезу неподлегања политичком атавизму, дакле, у најмању руку, налаже уздржаност. Тај налог данас је мимоишао многе у Београду који толико говоре о држави и којима су уста пуна руско-српске сарадње. Па су бацили своје дрво на ватру под српском владом, неки због налога политичке лојалности странцима, хијерархијски старије од осталих њихових лојалности, а неке због непатворене глупости и неразумевања.

Веродостојност конкретних оптужби против владе за цензуру данас се проверава на само један начин: јесмо ли спремни да кажемо пуну истину о томе ко заиста контролише медије у Србији и ко је носилац првог круга цензуре.“

С тим што, као што сам рекао после другог рушења НС, рушење и цензура само показују да ни Империја ни њени извршиоци - били они сендвичари, жутократе, Државно Дно или квислиншки култ - нису ни свемоћни ни безалтернативни. Да јесу, зар би страховали од текстова на интернету?