Око Соколово, бр. 122
Крајем 1941, немачки плакати по окупираној Србији (видети стр. 131-32 одличне књиге Косте Николића) хвалили су се успесима на источном фронту: те Совјети су изгубили оволико територије, те оволико руде, те оволико становника, те оволико жита и меса... али Москву нису заузели. Црвену армију нису уништили. Мање од четири године касније, Хитлеровом Tisućugodišnjem Reichu истекао је рок трајања.
У међувремену, међутим, Немци су по Србији пропагирали „ред, рад и дисциплину“, припадност „великој европској породици“ и захвалност (!) Немачкој која „има посла за све“. Упркос томе што су Немци истовремено стрељали сто за једног, та се прича код неких примила. Још горе, повампирује се данас.
Отуд Врховни Жутник Olyksandr Vuchych обећава подаништво Ангели Меркел и жали што Срби Немцима нису били „поузданији савезник“. Жељко Цвијановић понашање Vuchychа сагледава из шире перспективе односа Срба и Немаца, односно прећутане (али неопходне) улоге Русије. Како је недавно писао обавештајац Империје Џорџ Фридман, највећи страх Атлантиста је зближавање Немачке и Русије, па се труде да васкрсну Аустроугарску и Пољску-Литванију (тзв. „Интермариум“) као тампон зону. А ту за Србе има места једино ако су бивши.
Ако је Државно Дно уопште спознало ту чињеницу, она им нимало не смета. Вођени искључиво личним интересима, воде збуњену улизичку политику, пише Марина Рагуш. Узалуд се номинални председник Tomyszlaw Mykolenko (некоћ Томислав Николић, док није постао ЕУропљанин) труди да имитира Броза, вели Бранко Жујовић: нити је он Броз, нити је Србија ондашња Југославија.
Шта се онда крије иза дочека који је Mykolenko уприличио председнику Белорусије? За дивно чудо, објашњење Александра Лукашенка како је Белорусија изашла на крај са проблемима који муче Србију провукло се некако кроз мрежу цензуре квислиншког култа. Да ли можда Назадњаци играју на две столице, па шта им се посрећи? Без сумње би волели да (још непреумљена) српска јавност у то поверује.
Али ако заиста играју неку двоструку игру (у шта ја чисто сумњам) нису јој вични. Стварни мудри стратези искористили би прилику да оснаже српску привреду коју им пружа приступ руском тржишту; али како илуструје Никола Малбашки, са свињетином је направљена иста свињарија као ономад са воћем: цео посао је пропао због похлепе трговачког лобија. А шта тек рећи о Јужном току, који квислиншки култ хита да поруши по налогу својих НАТО господара - о чему пише Борис Алексић - и пре него је почела изградња? Како изгледа живот у њиховој, колонијалној Србији илуструје са четири вињете Зоран Чворовић.
Дабоме, треба бити поштен и према душманима. Колико год је Државно Дно квислиншко и поданичко према странцима а склоно цензури и репресији код куће, њихови претходници нису били ништа бољи, подсећа Павле Ћосић. Не сме да се заборави да је ово континуитет жутократије - иначе ће следећа ујдурма Империје бити „нова“, жута власт.
Ништа боље не говори о континуитету издаје као понашање Београда према окупираном Косову и Метохији. Владимир Димитријевић подсећа на континуитет шиптарског прогона и затирања свега српског на тим просторима. Александар Ђикић сведочи о најновијем доприносу Жутограда стварању Велике Албаније, преко фарсе коју Александар Павић назива „лажним изборима у лажној држави лажних људи“.
Лажни људи. То је оно у шта Империја и њен квислиншки култ желе да нас претворе - у оне бивше Србе о којима пише Ненад Благојевић.
Успех им, међутим, упорно измиче. Дух слободе опстаје. Владимир Кецмановић уграђује га у свој роман о Гаврилу Принципу. Успомене које „Доктор“ Неле Карајлић пише о граду и земљи које више нема прожете су њиме. Дејан Мировић је тај дух недавно понео у Новорусију, где се води битка не само за слободу тамошњег народа, већ и за будућност Срба, Руса, и света.
Србија је некада била симбол отпора агресији Империје, баш као и Донбас данас. Жути Октобар је од ње направио најпослушнијег и напонизнијег поданика Запада, као пример остатку света да је отпор узалудан. Замислите онда колика би победа ослобађање Србије било за слободни свет, а колики пораз за Империју.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
У међувремену, међутим, Немци су по Србији пропагирали „ред, рад и дисциплину“, припадност „великој европској породици“ и захвалност (!) Немачкој која „има посла за све“. Упркос томе што су Немци истовремено стрељали сто за једног, та се прича код неких примила. Још горе, повампирује се данас.
Отуд Врховни Жутник Olyksandr Vuchych обећава подаништво Ангели Меркел и жали што Срби Немцима нису били „поузданији савезник“. Жељко Цвијановић понашање Vuchychа сагледава из шире перспективе односа Срба и Немаца, односно прећутане (али неопходне) улоге Русије. Како је недавно писао обавештајац Империје Џорџ Фридман, највећи страх Атлантиста је зближавање Немачке и Русије, па се труде да васкрсну Аустроугарску и Пољску-Литванију (тзв. „Интермариум“) као тампон зону. А ту за Србе има места једино ако су бивши.
Ако је Државно Дно уопште спознало ту чињеницу, она им нимало не смета. Вођени искључиво личним интересима, воде збуњену улизичку политику, пише Марина Рагуш. Узалуд се номинални председник Tomyszlaw Mykolenko (некоћ Томислав Николић, док није постао ЕУропљанин) труди да имитира Броза, вели Бранко Жујовић: нити је он Броз, нити је Србија ондашња Југославија.
Шта се онда крије иза дочека који је Mykolenko уприличио председнику Белорусије? За дивно чудо, објашњење Александра Лукашенка како је Белорусија изашла на крај са проблемима који муче Србију провукло се некако кроз мрежу цензуре квислиншког култа. Да ли можда Назадњаци играју на две столице, па шта им се посрећи? Без сумње би волели да (још непреумљена) српска јавност у то поверује.
Али ако заиста играју неку двоструку игру (у шта ја чисто сумњам) нису јој вични. Стварни мудри стратези искористили би прилику да оснаже српску привреду коју им пружа приступ руском тржишту; али како илуструје Никола Малбашки, са свињетином је направљена иста свињарија као ономад са воћем: цео посао је пропао због похлепе трговачког лобија. А шта тек рећи о Јужном току, који квислиншки култ хита да поруши по налогу својих НАТО господара - о чему пише Борис Алексић - и пре него је почела изградња? Како изгледа живот у њиховој, колонијалној Србији илуструје са четири вињете Зоран Чворовић.
Дабоме, треба бити поштен и према душманима. Колико год је Државно Дно квислиншко и поданичко према странцима а склоно цензури и репресији код куће, њихови претходници нису били ништа бољи, подсећа Павле Ћосић. Не сме да се заборави да је ово континуитет жутократије - иначе ће следећа ујдурма Империје бити „нова“, жута власт.
Ништа боље не говори о континуитету издаје као понашање Београда према окупираном Косову и Метохији. Владимир Димитријевић подсећа на континуитет шиптарског прогона и затирања свега српског на тим просторима. Александар Ђикић сведочи о најновијем доприносу Жутограда стварању Велике Албаније, преко фарсе коју Александар Павић назива „лажним изборима у лажној држави лажних људи“.
Лажни људи. То је оно у шта Империја и њен квислиншки култ желе да нас претворе - у оне бивше Србе о којима пише Ненад Благојевић.
Успех им, међутим, упорно измиче. Дух слободе опстаје. Владимир Кецмановић уграђује га у свој роман о Гаврилу Принципу. Успомене које „Доктор“ Неле Карајлић пише о граду и земљи које више нема прожете су њиме. Дејан Мировић је тај дух недавно понео у Новорусију, где се води битка не само за слободу тамошњег народа, већ и за будућност Срба, Руса, и света.
Србија је некада била симбол отпора агресији Империје, баш као и Донбас данас. Жути Октобар је од ње направио најпослушнијег и напонизнијег поданика Запада, као пример остатку света да је отпор узалудан. Замислите онда колика би победа ослобађање Србије било за слободни свет, а колики пораз за Империју.
Нема коментара:
Постави коментар