„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 24. септембар 2012.

Дански данак

Први ћу признати да превођењу поезије нисам вичан. Али кад наиђем на песму једног западног аутора - па још Енглеза који је својевремено глорификовао њихову империју - која се тако јасно односи на наш данашњи усуд, онда не могу а да бар не покушам:

Радјард Киплинг  
Дански Данак 
(оригинал)

Почесто народ оружју вичан
у искушењу суседу вели:
"Напасмо вас синоћ, спремни смо за рат,
ако нам платит' не будете хтели."

То вам се зове дански данак
И по речима претећег странца
Када му платите дански данак
Брзо се решите Данца!

Народ лењ и богат онда, у хиру
када му избор поставе дрско:
Каже "Платићемо да нас пустите на миру,
можемо вас тући, ал' нам је мрско."

То вам се зове дански данак
Ал' увек важи за претећег странца:
Када му једном платите данак
Никад се нећете решити Данца.

Зато је погрешно за народ сваки
да суседе доводи у искушење.
Када вам траже паре или живот
боље је чувајте част и поштење:

"Никад не плаћамо дански данак,
кол'ко год мало требало дати.
На крају тог данка је ропство и срам
и пропаст за народ који га плати!"

недеља, 23. септембар 2012.

Поробљавање

Како се врши преумљавање једног народа? Имамо прилике да један такав експеримент посматрамо већ годинама - али уживо, на самима себи. Неко ће рећи већ две деценије, неко други ће да потегне скоро пет деценија пре тога, а неко трећи ће ићи све до 1918. И свако од њих ће бити у праву.

Почетни шок је био 1914-1918, када је изгинуло пола мушкараца тадашње Краљевине Србије, и то младих, радно и војно способних. Тако физички и духовно исцрпљена земља онда се ухватила у југословенско коло са дојучерашњим К-und-К лакејима, напрасно промовисаним у сабраћу. Колико је ту било љубави са српске стране не знам, али је са друге то био искључиво брак из рачуна. Двадесет година су једни другима вадили душу, док Хитлер није обавио развод. И онда се стварна природа „љубави“ бивших поданика непрежаљене Аустро-Угарске показала у Јадовну, Јасеновцу, Градишки...

Четири године и милион мртвих Срба касније, опет је направљена Југославија. Протерани су Краљ и Бог а на њихово место су дошли Вођа и Партија. Па су онда они, у име „братства и јединства“, измислили моралну једнакост између зликоваца и страдалника, чиме су ови први амнестирани а овим другима је наметнут комплекс кривице.

Вековима темељ живота, благостања и слободе, село је постало предмет презира. Уништен је домаћин, а некадашња задруга је постала „радни колектив“. Вароши су уништене, а у њима направљене бетонске кошнице. У њих су насељавани људи одвајани од земље, идентитета, традиције, историје, културе, слободе и иметка - који су захвално гледали у државу која им је све то одузела, зато што им је дала ћелију у кошници.

Забрањена у држави сељака!
Једно од средстава овог „друштвеног инжињеринга“ био је и Закон о забрани узгоја коза, из 1954. године. Власт која наводно највише цени раднике и сељаке забрањује животињу која је вековима омогућавала сељацима да опстану у суровим планинским крајевима! И онда ти људи, пошто више не могу да живе на селу, иду у градове. У кошнице.

„Сељак“ је постао погрдан термин, таман колико „господин“. Сви су били „другови“ - а касније, када је то изашло из моде, „грађани.“ А нигде народа. Нигде градова, нигде друштва, нигде људи. Само кошнице. И они у њима, претворени у инсекте, лишени људскости и достојанства али убеђени да су некако бољи од „сељака“. Није им било јасно да мрзећи своје порекло у ствари мрзе себе.

Пошто није било Бога, већ само Вође и Партије, онда је морал био шта год би тог дана рекао Вођа или Партија. Већ сутра је могло да буде сасвим другачије, и јао оном становнику кошнице који не би на време кориговао своја „скретања“ на вечно врлудавом путу дијалектичког материјализма. А пошто људски ум не подноси насумичност, ускоро је дестилована безбедна константа тог хировитог морала: „у се, на се и пода се“. И тако је од некадашњих слободних сељака, домаћина и породичних људи постао рој у бетонским кошницама. Слободу више не могу ни да препознају; чојство и јунаштво су им сасвим страни; пргави су и боду, али само једнократно - лако и брзо се уморе од борбе.

А кад су пали Вођа и Партија, када је нестало и тог патвореног морала, тек онда је дошло најгоре. Народ који није био лоботомисан спремније би дочекао крах лажног „братства и јединства“ и лакше изашао на крај с његовим последицама. Лакше би поднео сатанизацију и бомбе којима су га засипали. Брже и лакше би се дигао из пепела. Али обезнањени, аморфни грађански рој ништа од тога није ни хтео, ни могао. Па су опет постали виновници сопствене пропасти - уз помоћ са стране, дабоме - носталгични за данима када је било нешто више меда, знало се када треба да се направи скретање у дијалектици, и коме да се буде захвалан на ћелији.

Да је било време пре тога, да се може и другачије, да нису рој већ људи, да не морају да гладују у бетону кад их слобода чека на њиви - ништа од тога им није пало на памет. Неки су покушали да их упозоре, неки да поведу примером, али рој их је или игнорисао или чак нападао што му ремете спокој нихилистичког безнађа.

И тако су за само 100 година, од непоколебљиво слободољубивих Срба направљени самомрзећи жутословенимали, слаби, безвољни, уморни и опседнути обећањем „бољег живота“ о туђем трошку.

Кључ успешног преумљавања је када жртве издресирате не да вреднују погрешне одговоре, већ да постављају погрешна питања. Тако чак и да хоће, не могу да се искобељају из мреже у коју су се ухватили. Уместо да траже живот и слободу, опседнути су скандалима и медијским опсенама. Навијају за политичаре као за фудбалске екипе; све је лично, па и политика. Чуде се како је храна све скупља, а њиве су пусте - јер не виде узрочно-последичну везу те две чињенице. Кукају и чекају да им неко други - вођа, Маршал, Жутник? - реши проблеме.

Ово није производ спонтаног процеса. Урађено је смишљено, у намери да се неутралише „реметилачки фактор“ на важном стратешком простору. Како би се од тврдог ораха на којем су царства ломила зубе направило брашно које свака врана може да разнесе. То је она „промена кода“ коју је бивши Врховни Жутник ношен безграничном сујетом обелоданио у Басаријадама као свој циљ: да се од Срба направи нешто друго - југословени, грађани, Жутни, Црногорци, Војводиндијанци, Бошњаци, Хрвати, Албанци, шта год. Само да не буду Срби.

Шта смо им скривили? Нажалост, ништа - чак смо им нудили подаништво, одрицали се од себе и свога, али узалуд. Јер иако смо ми заборавили да су наши дедови ценили слободу више од живота а правду више од лажног благостања, Непријатељ није. А пошто он нуди свет без слободе и лажно благостање без правде, онда је и успомена на те упокојене слободарске Србе претња која му не да мира. Како неко рече недавно:
„...идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом“.
(Глас Русије, 28. 9. 2012)
Зато и ми овакви, сенка сенке славних предака, морамо да нестанемо - да би банкари, комесари политичке коректности, хуманитарни бомбардери и мисионари краја историје могли мирно да спавају.

Рој на то може да пристане, јер није свестан да је ишта друго могуће. Али људи - Срби, народ, сељаци, права господа, свеједно - не могу. И неће. Па нека их остане за под ону једну шљиву, од њих ће Непријатељ свеједно зазирати. Јер ће памтити шта је рекао песник:
„волови јарам трпе, а не људи - Бог је слободу дао за човјека.“

петак, 14. септембар 2012.

Стратешко испирање мозга

Пре десетак дана сам наишао на један занимљив текст о културној политици у САД. Аутор Џонатан Чејт (Jonathan Chait), по сопственом признању је либерал. Њихов аналог у Србији су ДС и ЛДП - што не чуди, је ли, пошто су их амерички мисионари демократије овакве и направили.

Елем, Чејт пише о улози телевизије и филма у обликовању ставова јавности. И он то не види као неку злокобну заверу, већ као нешто сасвим нормално. Пожељно, чак, јер је у служби „прогреса“.

Пошто сам мишљења да се ради о важном сведочанству са самог извора, је ли, превео сам текст. Јутрос је објављен у Новом Стандарду.

Свака сличност са преумљавањем Срба преко медија - о којем је већ било речи - је потпуно намерна. Исти је пројекат, исти архитекта. Квислиншки култ Жутије је само локални извођач радова.

четвртак, 06. септембар 2012.

Српска русофилија и руска србофилија

„Шта је то Русија икад учинила за нас?“ једно је од омиљених питања следбеника квислиншког култа. Најчешће га постављају уз гримасу, потпуно незаинтересовани за било какав одговор. Јер, по њима, Русија за Србију никада није учинила ама баш ништа добро - за разлику од њихових тренутних господара, је ли, који просто не знају шта ће од добронамерних бомби, демократских санкција и миротворачких преврата...

(илустрација: Глас Русије)
Нормалном човеку - што култисти додуше нису - довољно би било само што нас Русија никад није бомбардовала. За разлику од ЕУропско-атлантских „доброчинитеља“. Од Петра Великог наовамо, када је победом над Шведском стекла статус европске силе, Русија се трудила да помогне потлаченим православним хришћанима под османском владавином. Уз Србе су били малтене од самог почетка ослободилачких ратова; Карађорђев устанак је угушен углавном зато што је 1812. Русија била заузета Наполеоновом инвазијом.

Цео 19. век Русија подржава Србију у борби за независност. До захлађења долази када књаз Милан склапа тајни споразум са Бечом (1881) о ступању у вазални однос, али се ствари поправљају после пада Обреновића. Када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину 1908, Русија није била довољно јака да се томе супротстави, пошто је управо изгубила целокупну флоту и много војске у рату против Јапана и на једвите јаде угушила револуцију. Али већ шест година касније, Цар Николај је одржао реч и стао у заштиту Србије. Ту одлуку је платио главом, а Русија са седам деценија комунизма. Али шта су Руси икада учинили за Србе?

Спомињао сам недавно књигу једног Американца који је 1915. боравио у Србији; у књизи се на више места спомиње како су Руси чинили далеко више од Американаца или Енглеза у организацији болница и санитета. Ни о томе се не прича, пошто Руси никада ништа нису учинили за Србе.

Краљ Александар је после Великог рата подигао споменик захвалности Француској. Споменика Русији нема - иако су Руси поклањали Србији што оружје, што муницију, што људе, док су Французи сваки грам своје помоћи наплатили. Бранко Жујовић наводи податак да је царска Русија у Србију током рата послала 120.000 пушака и 190 милиона метака - који су итекако могли да буду од користи руским војницима против Аустрије и Немачке. Цитира мемоаре ађутанта регента Александра, у којима пише: „Пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница, стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон...“ Адмирал Михаил Весјолкин, који је командовао операцијом помоћи Србији, нема свој споменик - а мало ко од Срба уопште зна његово име. Јер, шта су то Руси икад учинили за нас?

Сад када је јасно да је дугогодишња владавина квислиншког култа систематски опљачкала Србију - којој прети не само банкрот већ и глад (!) - жути медији дижу галаму на „скупе руске кредите“ и „поклоњена“ предузећа. Класична замена теза, дабоме, јер су управо жутократе узимале робовласничке зајмове од ММФ-а и ЕУропских банкстера, а својим господарима поклањале железаре, шећеране и драги Бог зна шта све још.

На западу се руско-српски односи описују клишеом о „етнорелигијској солидарности“ као основи некаквог традиционалног савезништва. Нема сумње да се многи србофили у Русији и русофили у Србији воде заједничким елементима културе, традиције и наслеђа. С тим да Руси обично своју србофилију изражавају кроз практичну помоћ Србима: слали су добровољце, муницију и лекаре у српске ратове; Србију штитили што ратовима што дипломатијом; а ево сад гасе и пожаре по Србији. Док се српска русофилија најчешће  манифестује кроз чекање да Руси дођу и нешто учине за нас. Пошто, бива, никад нису...

Од османског ропства и аустријског унијаћења, многи Срби су избегли у Русију и тамо живели и радили. Бежећи од бољшевика, многи Руси су нашли уточиште у Србији двадесетих и тридесетих година прошлог века. И једни и други су домаћинима оставили велики допринос.

Руско-српски односи током друге половине 20. века у ствари и не постоје, јер не постоје ни Србија ни Русија. Совјетски Савез и Брозова Југославија воде се личним интересима својих самодржаца, често на штету већинских народа у обе земље. Али Београд и Москва свеједно остају спојене посуде: када је јануара 1992. Бадентерова комисија донела одлуку да призна југословенске републике као државе, била је вођена руским преседаном: Борис Јелцин је већ прогласио независност Руске Федерације од СССР, у тадашњим границама. Ко зна да ли би историја била нешто другачија да је којим случајем успео пуч против Горбачова, августа 1991. Односно, да и пучисте и Горбачова није надмудрио Јелцин, који ће се убрзо испоставити као „амерички човек“.

Али ако је веровати бројним руским изворима, управо је Јелциново препуштање Србије милосрђу НАТО, у пролеће 1999, довело до његовог пада и руског отрежњења спрам „пријатељства“ Запада. Нажалост, у јесен 2000. власт у Београду преузима ДОС, који се Москви сасвим оправдано чини као реплика Јелцинове квислиншке клептократије.

Тек негде од 2005. Москва наилази на искреног саговорника у Београду; али реизбором Бориса Тадића за председника у јануару 2008, а потом и стварањем жутократије у јулу исте године, Београд опет улази у орбиту Империје и Руси силом прилика постају већи Срби од Срба.

Овој новој, послежутној власти свашта може да се приговори, од састава до изјава. Али урпкос томе, чини се да су свесни како је једини излаз из потпуног колапса до којег је Србију замало довела жутократија - окретање Русији. То само по себи неће бити довољно, али можда је предзнак неког будућег курса, даље од ЕУропства а ближе слободи.

Онај горе споменути споменик Француској тешко да је подигнут из чисте захвалности, али у некој мери сигурно јесте из политичке рачунице: после краха царске Русије, Француска је постала главни ослонац новостворене Краљевине СХС у Европи.

Ко зна, можда ће у неко скорије време - на годишњицу почетка 1. светског рата, рецимо - ипак у Србији да осване споменик адмиралу Весјолкину, или цару Николају II Романову, као макар делић заслуженог признања за све што Русија заиста јесте учинила за Србе. Разлога је прегршт: што из рачунице, што из истинске љубави, али сигурно да би се коначно запушила лажљива уста острашћених култиста, који више воле америчку бомбу од руских бомбона.