„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 13. новембар 2012.

Страх животу каља образ често

Иако често цитирам Андрићев епиграм о народу који „не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете“, тек сам недавно схватио да је он ту у ствари поставио дијагнозу српског архи-проблема. Зашто нам се све ово дешава? Зато што нисмо сами себи јасни, па нам онда ништа око нас није јасно. Постављамо погрешна питања, па нас онда чуде погрешни одговори. И све тако, укруг.

На ту спознају дошао сам читајући јучерашњи текст Александра Недића, у којем покушава да рехабилитује свог деда-стрица, ђенерала Милана. Потпуно разумем ту његову потребу; сваком нормалном човеку и иначе би било тешко да живи с таквим теретом, а камоли у данашњој Србији, где се издаја свакодневно слави као државништво.

Александар цитира реферат ђенерала Недића из новембра 1940. због којег је смењен са функције министра војног, као доказ да је његов деда-стриц био „пророк српског страдања“. Као историчар по струци, прихватио сам изазов да се „упознам са чињеницама о догађајима или личностима о којима донос[им] закључке“ и прочитао текст реферата. Само, ни после тога нисам осетио потребу да коригујем ранији став о приступању Тројном пакту и односу према Немцима, који је дијаметрално супротан од Недићевог. Дапаче.

Милан Недић у „равноправном партнерству“ са командантом окупационе управе, генералом Луфтвафе Ханјрихом Данкелманом
Погрешне процене
Ево и зашто. У цитираном реферату се налазе два одломка која указују на дубину Недићевих заблуда. Прво, два дана пошто је Италија из Албаније напала Грчку - без неопходне логистичке припреме и у најгоре могуће годишње доба - Недић пише како ће Талијани:
„...покорити Грчку у најкраће време. Грчка нема нити моторизованих јединица, нити ваздухопловства, а копнене снаге су релативно мале. Помоћ Енглеза не може бити ни ефикасна ни спасоносна за Грчку. Догодиће се да ће Италијани узети северну Грчку и избити на Солун, где ће се спојити са Бугарима и довршити наше стратегијско опкољавање“.
Ово се, дабоме, није десило. Штавише, Грци су до ногу потукли Талијане у Епиру и потисли их у Албанију. Даље нису могли, јер је наступила зима, а Грци нису имали офанзивну логистику. Тек је Хитлерова интервенција, у априлу 1941 (операција „Марита“) спасила Мусолинија од понижавајућег пораза.

Поставља се питање, каквим је [дез]информацијама баратао Недић, када је направио овако потпуно промашену процену талијанске војне моћи. Али следи још убиственији део реферата:
„Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго његов господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Ако се решимо на ово, онда шта добијамо: прво, продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени“.
Неограничени господар, и биће још дуго? А свега четири године касније, та иста Немачка је била хрпа рушевина. Толико о тисућугодишњем Рајху, том класичном примеру опсесије царством земаљским. И ето још једне коцкице у мозаику који објашњава слом краљевске југословенске војске: поред издаје Хрвата и саботаже комуниста, водили су је овакви ђенерали, који су рат предали и пре него што је почео.

Факти и фантазија
Често се каже да генерали увек воде претходни рат. Недић је по свему судећи преценио осовинске могућности зато што је Хитлер за само годину дана постигао оно што Кајзеру није успело ни за четири. А када је говорио о страдању које је хтео да избегне, пре ће бити да је мислио на злодела која су му била позната - нпр. голгота преко Албаније, трогодишња аустроугарскa окупацијa - него на јаме и логоре смрти НДХ, које нико тада није могао ни да наслути.

Управо из Недићевог пера стиже потврда мог малог експеримента из алтернативне историје: и он је сматрао да ће Немачка тражити „компензацију суседима“ од Југославије, али је мислио да је то прихватљивије од ратног страдања. Будите уверени да би Хитлер створио НДХ у склопу те „компензације“. Да ли би у таквој НДХ страдало ишта мање Срба? Када се узме у обзир да хрватска мржња према Србима није била условљена априлским ратом или отпором Немцима, већ историјским наслеђем, чисто сумњам да би било икакве разлике.

Што се тиче „кусе“ Југославије коју би Хитлер наводно великодушно оставио на животу - онако како [ни]је оставио Чешку после Минхена, рецимо - колико би у њој страдало народа да није било окупације, репресалија, или Михаиловића? Опет, тешко је рећи. Јер Броза би, будите уверени, итекако било. Његов тријумф био је заслуга више енглеске издаје њима пријатељске краљевске владе, него Толбухинових тенкова. Шта мислите шта би се десило да су Срби којим случајем били у Хитлеровом табору! Колико би се суровије понели Совјети, а колико Броз? Ово што се ради Србима од 1944. наовамо полази од лажне симетрије Драже и Павелића,измишљеног фашизма и преувеличане Недићеве колаборације - а замислите да су све то биле стварне чињенице? Све ове страхоте су много реалније могућности од ружичасте фантазије 2. светског рата проведеног у наводно безбедној осовинској позадини.

Три суштинска проблема
Аргумент „приклањања јачем“ има три суштинска проблема. Прво, што почива на претпоставци да би тиме страдање било квантитативно мање, али ту претпоставку, самим тим што је теоретска, не може да квантификује.

Друго, што потпуно занемарује квалитативну страну ствари. Јер чак и да је у рату страдало милион Срба мање, српство га не би преживело. Изгубљени животи јесу трагедија, али било би далеко горе да су Срби пљунули у лице свему што чини њихово биће: части, образу, чојству, јунаштву, слободи, правди. Колико год се завојевачи трудили да то затру, нису успели у томе. Ни Турци, ни Аустрија, ни Хитлер, ни Броз, па ево ни жутократе и невладници. То су ствари које немају цену. С њима, колико год да страда, народ може да опстане. Без њих, тешко.

Трећи проблем односи се на заводљиви аргумент Александра Недића да је његов деда-стриц изабрао подаништво јер је сматрао „да је у сукобу велесила место Србији и Србима негде у запећку где би сачекали развој ситуације и избегли погром“. Али то је лажни избор, јер га Срби никада нису имали. Нису га дозвољавале ни велике силе, ни сам карактер Срба. Да смо могли, то бисмо и урадили. Али нисмо.

Односно, да будем прецизнији, неки јесу. „Регион“ је препун бивших Срба, који су мислили да подаништвом могу да сачувају животе, а о принципима ће бринути касније. Када би и схватили сву страхоту тог избора (неки никада нису), било је касно за кајање, па су из фрустрације постајали највећи крвници и мрзитељи оних Срба који се себе, упркос свему, нису одрекли.

Тако је било и под Турцима, и под Аустријом, и под Хитлером, и под Брозом, а ево и данас, под поданичким култом Атлантске Империје. Сваки пут се Срби нађу у истој ситуацији. Сваки пут се међу њима јаве људи који су изгубили из вида принципе, па мисле да је голи живот важнији од чувања завета Господу. Они призивају подаништво као судбину - а тиме и нестанак.

А Срби опстају.

(Исправка: Милан Недић је деда-стриц Александра Недића, не деда-ујак како је првобитно погрешно наведено у тексту)

4 коментара:

Sasha је рекао...

Не знам шта се то дешава мом народу?! Као да не зна за Његоша. Као да је све оне епске песме и сав тај витешки кодекс изнедрио неки други народ?! Поразно је што се толико много полемише о класичним квислинзима и што се тако лако релативизује њихово недело. За мене су ствари јасне и просте: окупатора могу само кроз нишан да гледам а свако ко сарађује са окупатором је издајник.

И наравно - за издају следи тешка казна.

Gray Falcon је рекао...

Па Недић није био Квислинг, него Петен. Суптилна разлика, али не небитна. А за издају би требало да следује казна, али то ето никако да се деси. Све док се издаја исплати (издајницима, не народу), с њом ће се наставити. Наравоученије се намеће само.

Sasha је рекао...

Два питања (не за аутора већ за поклонике квислиншког култа):

а) Шта је Хитлер обећао Бугарској а шта Мађарској? Да ли је могуће да је Мађарској обећао делове Војводине, Бугарској обећао делове вардарске Македоније а Југославији целовитост и чак, проширења до Солуна?

б) Чак и да се нацистима могло веровати; чак и да су нам обећали пола Европе... Да ли то значи да је требало улазити у пакт са тим злом?

CubuCoko је рекао...

Саша, пошто се култисти нису јавили ни за годину дана, да ја одговорим:

Шта год да је Хитлер обећавао било коме, није му се могло веровати на реч. Зар да држи реч дату "нижим расама"?

Исто као што Империја данас држи своју реч - али мало сутра.