Слобода самоспознаје

Жељко Цвијановић не само да је објавио „Брисани простор“, него је написао и реплику - на чему му се најсрдачније захваљујем. Примером је показао како је могуће бити на истој страни а да се не мисли идентично, како култура дијалога постоји, и како је Стандард итекако достојан свог имена.

Разумео сам у потпуности његову намеру да, као што је објаснио у реплици, не брани Томислава Николића као појединца, већ „сопствено право да изаберемо председника према својим, а не критерујумима баронесе Ештон“ или Иве Јосиповића. И с тим се сасвим слажем. Као и са констатацијом да у „вриштећој кампањи против председника Србије“ треба гледати опасност не само по Николића, већ и „још више по државу Србију и њене грађане.“

Нисам имао намеру да из мојих резервација према Николићу као политичару произађе утисак да га сматрам „недостојним“, било председничког места или подршке. Али пошто сам очигледно створио баш такав утисак, осећам се обавезним да појасним: због свог минулог рада, Грађанин Николић мора да заслужи подршку родољуба. Међутим, Председник Николић, као шеф државе, морао би бар неку подршку да ужива a priori. Ако ништа друго, док не покаже да је не заслужује (као што је то учинио Друг Бота још у првом мандату). То, дабоме, не значи да било ко може и сме да има carte blanche да у име Србије и Срба ради било шта.

Цвијановић у реплици образлаже зашто се кидише на Николића, и то бих да цитирам јер се апсолутно слажем с његовом проценом:

„... зато је важна Сребреница као упоришни мотив балканске политике Запада - ако нема ње, ако нема геноцида, све пада у воду, па и регионална политика, која, уместо да инсистира на стварном помирењу и затварању спорних питања, ствара нове заплете, инсистирајући на српској кривици и кријући иза ње концепт стабилности који почива на премиси да је регион стабилан онолико колико је Србија мања и слабија.“

Као и ово:

„Антифашистички карактер Хрватске - и оне авнојевске и ове туђмановске - почива искључиво на титоистичкој равнотежи усташе-четници. И ако се случајно догоди да генерал Михаиловић буде рехабилитован као припадник покрета отпора нацизму, ако се српски председник не одрекне четништва и Михаиловића, па још ако тако неодрекнут никога не закоље следеће недеље у Бриселу, тада се распада цела регионална архитектура. Тада Хрватска више није бивша југословенска република која се извукла из канџи Милошевићеве хегемоније, већ наследница једног од најкрвавијих нацистичких режима, обновљена 1991. на ресантиману према српском становништву, исто као што је формирана 1941. године. Али ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.“

Значи, не нападају Србију због Николића, већ Николића (и Михаиловића, и Милошевића) због Србије. Тачно, да тачније не може да буде. Чак сам се недавно бавио баш том причом, баш у том оквиру, како на Antiwar.com, тако и на енглеској верзији Сокола - овде, овде и овде. Није, дакле, сасвим тачно да реакција на лупетања Империје и региона нема; можда не стижу из Србије, али ја ето силом прилика нисам у Србији.

Можда је проблем што се том тематиком бавим језиком наших непријатеља - али неко мора. Лакнуће ми када потреба за тиме престане. А то ће бити онда када дипломатија Београда буде у служби српских, а не туђих интереса.

У ствари, једина ствар с којом се никако не бих сложио у Цвијановићевој реплици је закључак да ће „Николића, када не издржи, ови из Брисела, Берлина и Загреба бар тада оставити на миру“. Јер неће. Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.

Зато њихови захтеви, притисци и претње у ствари и нису толико страшни. Односно, јесу језиви са становишта морала и правде, али не би требало да имају икакву моћ да нас присиле на самопорицање. Јер у дубини душе знамо да чак и ако достигнемо дно које они захтевају, ни то им неће бити доста. И та спознаја би требало да нас ослободи стокхолмског синдрома, тј. жеље да задовољимо сопствене мучитеље и џелате.

Како је својевремено рекао Свети Мученик Вукашин, нека они раде свој посао. А на нама и Николићу (што грађанину, што председнику) је да радимо свој.