„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 1. мај 2012.

Злочин и грешка

Милорад Додик на Тадићевом митингу, Нови Сад
Милорад Додик на Ботином предизборном митингу (фото: Танјуг)

Нисам изненађен што је Друг Бота свој митинг започео ЕУропском химном, или што је имао образа да каже како би без њега Србија изгледала „тешко, суморно, бесперспективно и несигурно“. А с њим је, као, срећна, весела, перспективна и безбедна? Класична замена теза, значи, од човека који мисли да jе част отирач за чизме Империје а ЕУропство сматра слободом. Ништа ново.

Новост је, међутим, што је у шпалиру Тадићевих присталица стајао и Милорад Додик, председник РС. Према извештају Танјуга, Додик је „поручио... да Тадића подржава без задршке, и размишљања, јер њих двојица деле исте вредности“:
„Уверен сам да бољег избора за Србију нема од Бориса Тадића и ДС. Подржавам га зато што Србију волим и желим да буде јака и моћна, не само што је наша матица, већ и што се под вођством Бориса Тадића осврће на РС и даје јој снагу коју треба да има“.
Пардон?

Прво, Срби у БиХ нису никаква дијаспора, већ аутохтоно становништво - па им самим тим Србија није матица, него сестра.

Друго, исте вредности? Стварно? Зар није Тадић својевремено предложио - и то баш на крсну славу РС - и на силу кроз Скупштину прогурао срамотну резолуцију о Сребреници, коју је написала Империја а чија је сврха била трансформација Срба? Зар није Тадић ишао у Сарајево и извињавао се за злочине, стварне или измишљене (што дабоме није било довољно тамошњим челницима) и тиме директно угрожавао опстанак РС? Зар је Србија под Тадићем „јака и моћна“? Зар између Србије и Српске тренутно не постоји толико драстична психолошка разлика - захваљујући понајвише психологу Тадићу - да се људи више осећају као Срби са леве стране Дрине? И тако унедоглед.

Ако Додик има исте вредности као Тадић, зашто се онда расправљао са Чедовиштем? Чак и када би неко поверовао да се духовно чедо Латинке Перовић по било чему битном разликује од Врховног Жутника, већ недељама се у квислиншким медијима прича о постизборној коалицији ДС са ЛДП-овим „Преокретом“.

Резервисана вербална подршка Врховном Жутнику у функцији тактизирања у домаћој политици је још имала неког смисла. Сврставање у жути строј у Новом Саду, међутим, прелази границу тактизирања и мудрости. Овако мазохистичка подршка отворено издајничком режиму није само злочин, већ нешто још горе: грешка.

8 коментара:

Анониман је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.
David of Rascia је рекао...

Ово подсећа на Таљеранову изјаву поводом Наполеоновог погубљења војводе од Енгијена.

CubuCoko је рекао...

Није да подсећа, него јесте. :)

Бојан је рекао...

Моје мишљење је да је Додик то урадио из истог разлога као и прошли пут: зато што зна да ће Тадић и његови другари да побиједе и опет направе владу, а са том владом жели да има какве-такве односе. Ако га у предизборној утакмици одбије, након избора неће имати шта да причају. Друга су ствар те тзв. специјалне везе и сарадња која за 15-ак година није имала никаквих значајнијих успјеха и служила је само у предизборне сврхе.

Srbo је рекао...

Слажем се с Бојаном, али се слажем и са Небојшом да и тактизирању и политичарењу мора да постоји граница. Додику, по мени, је било довољно то што је у почетку изјавио да подржава ДС. Ако се мора ради тактике, толико је доста и ја бих то разумио. Такав став није непремостива препрека будућим добрим односима са неком другом Владом у Србији.
Ово водање Додика широм Србије има неколико занимљивих елемената. Прво, ако није истина да се Додик начелно у било чему слаже са Тадићем, а није истина и немају додирних тачака, шта је то друго што га тјера да га воде као слијепца по Србији? Друго, он је предсједник друге државе, која не води независну спољну политику, а специјалне везе су са Србијом, а не са ДС-ом. Чудно је, а можда и индикативно, то што се Махала на Миљацки не буни против оваквог ''повезивања'' јер дижу ларму и за много мање ствари које су везане за Додика.
Треће, сумњам да је Додику драго да ово ради, што ме нагони да претпоставим да је у питање жешћа нагодба. Или плаћа нешто из прошлости, или добија нешто у будућности, или је натјеран да се бори да нешто не изгуби.
Четврто, не могу да се отмем утиску да не може Тадић натјерати Додика да жртвује своју репутацију због њега, али да има ко може Додика натјерати. За чији рачун ово ради?
Пето, у коликој је фрци Борис Тадић кад му треба експлицитна подршка у учешће у кампањи најпопуларнијег српског вође који је своју репутацију стекао искључиво у јавном окретању ка национализму?
И шесто, Додик је, упркос почетној начелној подршци Тадић, протурио и позитиву сарадње са Коштуницом, што су многи схватили као резервисаност према Тадићу, а онда је Коштуница дошао у Бању Луку. Одједном, Додик се окреће и агресивно подржава Тадића. Ко може и с којим циљем да тако повуче Додика за уши и натјера га полиже што је засрао?
Ово је огроман заокрет за Додика и њиме ризикује много. Не може се подржавати Борис Тадић тако активно и агресивно, а у исто вријеме бити одан начелима очувања Српске. Тадић српске земље распродаје, а не чува. Да ли је опасност по опстанак Српске толика да он мора да жртвује све друго, очекујући у замјену да подршку Тадића мрву са нечијег стола?

Бојан је рекао...

Србо, све што кажеш стоји. Ја сам горе покушао да то размотрим из једне од перспективе, а да га оправдавам, далеко било :)

Та њихова сарадња и међузадуживања су релативно комплексни. Нпр једне од претходних година имали смо проблем са пшеницом, и свјетско тржиште је имало проблем са пшеницом, и тада је Додик назвао Тадића/Цветковића и за пар дана је пребачено доста пшенице да се подмире домаће потребе. Вјероватно је сличних примјера било још, не пратим и нисам детаљно упућен.

И њихове странке имају неке дијелове сарадње вјероватно преко докумената уобличене, тако да се ово можда може посматрати и као уговорна обавеза.

Оно што је још веома битно нагласити, је да људи у Србији често преувеличавају Додиков значај и способности. Јасно је, у недостатку нормалних лидера, често прибјегавамо идеализовањима. Проблем са Додиком је у томе што је његово режим дубоко оптерећен баластом корупције, непотизма и страначко-мафијашког организовања, толико да то озбиљно угрожава темеље Републике Српске и уопште могућности даљег економског и демографског развоја. У вези са тим, Додик има пуно савјетника и помагача, али пошто су главни критеријуми избора сарадника страначка и клановска припадност, сви они заједно су врло танки и нису у стању да Додика квалитетно припреме за свакодневне задатке. То се уосталом често види и из његових чудних и нејасних одлука, или неприпремљености у јавним наступима, или животињском и сировом понашању у јавности (према новинарима, сарадницима итд). Додик је превише оптерећен човјек, много тога се налази у његовим рукама и трпи велики притисак са многих страна тако да често нема довољно могућности и ресурса да се дубље упозна са питањима којима се бави, већ то препушта (некомптентним) сарадницима.

Чињеница је да је сада стање по том питању боље него прије 5 или 10 година, али и даље је јадно и неприхватљиво. У том задњем дијелу ја лично видим можда и најзначајнији фактор доприноса оваквом приступу - дисфункционални савјетнички апарат, слабо анализирање стратешких алтернатива, ад-хок политика.

Додао бих још једну ствар - ја лично мислим да Додик бар дијелом има неке амбиције политичког ангажовања и на сцени Србије. Ако гледамо то из патриотског и државничког угла, проблеми и питања Српске се не могу ријешити ако Србија не ваља. Због тога се змија треба тући у главу, а глава је у Београду, и неко тај проблем мора да узме да рјешава на себе. Тадић, водајући Додика по Србији, не узима само, већ понешто и даје Додику. Он њему даје неку врсту публицитета, легитимитета да се бави српским стварима, и упознаје га са својим бирачима. Додик је данас много присутнији на политичкој и јавној сцени Србије него прије неколико година, а томе се највише може захвалити познанству са Тадићијем. Не треба искључити могућност да се са Додикове стране интерес за оваквим бламирањем налази и у отварању некаквих опција за каснијим политичким ангажовањем у Србији.

M. Cernisevski је рекао...

- Iako cesto hvaljen kao uzor politicara kakvog treba Srbija, zbog necega, Dodik mi se nikada nije dopadao. Nisam umeo da objasnim zbog cega. Sad mi je jasno. Sve to je ista ekipa.

Анониман је рекао...

Основни проблем је погрешна перцепција Додика као Србина. Они заиста дијеле исте вриједности (уништавање привреде, задуживање код ММФ, слугарење западу) само што Додик својим крканским наступом све то поништава. Објашњење је тако просто. Додик нема аргумената због чега је Тадић бољи избор, признаје да је Коштуница најбоље радио, али послодавци су им исти и морају се подржавати http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=19796

Прича како не би било сарадње са представницима Српске и Србије у случају да не буде подршке је смијешна.