Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:
Додик против Јовановића: Под чијим условима?
 |
| Додик и Чедовиште (извор: Frontal.ba) |
Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе. Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.
За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико дана раније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.
Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.
Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма? Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.
Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођи народа.
Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.
Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.
Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.
Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавност изађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.
Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.
5 коментара:
Пар коментара.
Што се тиче Додикових гостовања и тв дуела, у прошлости су се углавном неславно завршавали. Мора се примјетити да је овај пут био бољи, и да су га припремали за наступ. Иако је више пута показивао нервозу и улазио у замке, на крају ипак мислим да је гостовање више користило њему него Чеди.
Е сада што се тиче разлога гостовања. Претходних мјесеци - година у србијанској јавности РС се често узима у (погана) уста. Постало је већ уобичајено да се РС веже за геноцид и криви за разне недаће тамошњег становништва. Због тога мислим да је Чеда овдје више искоришћен као повод и да Додиково гостовање нема неке велике везе са Чедом већ са чињеницом да се Република Српска у медијима у Србији релативно некоректно третира, посебно у другосрбијанским медијима, како по питању ширења пропаганде против исте, тако и по питању игнорисања њеног постојања.
Наиме, сигурно више од половине становништва Србије не познаје основне чињенице о РС, као нпр какав је њен статус у БиХ, како је настала, шта је било у Сребреници и Сарајеву, које су то надлежности и какве је организација РС итд итд.
Ја у РС када сам ишао у основну школу у току рата учио сам колико свако село у Србији има крава и сличне бескорисне информације, док са друге стране, данас у Србији и даље се РС не изучава у школама или било гдје у мјери која би била прикладна. То је свјесно и организовано занемаривање, а као резултат непознавања прилика у БиХ од стране већине у српској јавности имамо чињеницу да се једине информације о тој, сусједној држави са истим народом добијају и имплантирају у мозак преко пропагандних мантри које се пласирају на доминантним другосрбијанским и жутократским медијима. Не треба заборавити да је од рата прошло 16 година и да ће дуг период таквог игнорисања РС у Србији произвести ефекат који данас већ полако постаје видљив.
Због тога мислим да је овај Чедин испад, ни по чему посебан у односу на испаде других ликова и изјава које скоро свакодневно виђамо, више искоришћен као повод за Додиково обраћање читавој јавности Србије. Тиме се он обратио и својим условним партнерима, ДС и Тадићу, који им углавном служе за међусобну предизборну подршку. Прошла два пута Додик је јавно подржао Тадића и ДС. То је учинио вјероватно због тога што је њихова побједа била очекивајућа.
Ускоро се ближе избори у Србији, по много чему судбоносни. Да ли је Додик увидио да је Тадић пропаст за Србију? Слаба и пропала Србија аутоматски значи и пропала Српска. Требамо се присјетити и да је Додик у дуелу јасно напоменуо Коштуницу и нагласио да је са њим имао најкоректнију сарадњу. Да ли ово гостовање можемо посматрати и кроз неки други контекст, контекст долазећих избора?
Данас је Тадић много слабији и очигледно да је, чак и ако успију да направе владу, да ће то бити још гора, нестабилнија и јаднија влада ове садашње. Додик данас у Србији има одређену тежину и многи га перципирају као јединог патриотског и потентног српског политичара. Његова подршка биће значајна за све који могу да је очекују, а ово обраћање српској јавности вјероватно је и почетак учешћа Додика у предизборној кампањи у Србији. Ја не бих искључио ни могућност Додикових амбиција у погледу учешћа у власти у Србији. То не мора да се односи на ове, већ на неке следеће изборе, али јасно је да се у сређивању интер-српских односа и куће мора почети од главе. Додик је практично једини политичар у српском народу који има иза себе некакву дужу историју, успјехе, још га нико није пустио низ воду и има непрекинути ланац подршке међу својим бирачима. Народски је човјек, користи се народним изразима, тешко се суздржава и претвара, каже шта мисли и директнији је у комуникацији, што га додатно може учинити прихватљивим код обичног човјека или српског сељака.
Ко зна, можда бивши трговац и земљорадник из Лијевча поља у некој ближој будућности постане много значајнији фактор на политичкој сцени Србије...
Ја сам баш рекао на једној дискусији да је врло могуће да Миле намјерава да на бијелом коњу ослободи Београд...
Не само да се слажем са Бојановим виђењем ствари, него и са одмјереним начин на који је тај угао представљен. У ствари, та компонента представљања Српске Србима у Србији је изузетно значајна, али и једино добро што се може извести из овог Додиковог наступа. Метод је био аматерски, и то ме збуњује. Питање је да ли је Танјуг био једини медијски простор који је Додик могао добити. Да ли је сриједа у подне била најбољи термин и да ли је било могуће мање исхитрено улетјети у овај стратешки изузетно важан ПР моменат? Зар није било могуће доћи на РТС или Б92 и рећи ово исто у много гледанијим викенд емисијама - а ја не мислим да би Оља Бећковић одбила такву гледаност и боље би било да је и њу имао прилике поткачити, него ону несретницу са Танјуга? Што се тиче самог представљања истине о Српској у јавности Србије, то се не може десити одједном, једним интервјуом или дебатом, него је за то потребан организован напор, који воде стручњаци и који финансира Влада и Предсједник Српске.
Контекст долазећих избора је мало теже дефинисати, али се углавном слажем с Бојаном, али и ту имам примједбу. Додику је онај изјава о Коштуници била изнуђена, он није планирао да у то улази. То значи да се није припремио, тј. да се може сумњати у саму планираност и сврсисходност овог наступа. На то ја и мислим кад кажем да је пао на фору: расправљати са Чедом чињеницама и њему нешто доказивати је небулозно и кад се такве ситуације десе потребно је гледати позадину и размислити не о површинској, него о позадинској мотивацији за сам Чедин иступ. Чеда није ни дошао да неком нешто доказује, јер он то не зна, а поготово да доказује Додику оно што ниједном нормалном Србину Аристотел не би могао доказати, јер просто није истина. Зна Чеда шта је истина.
Као што сам рекао на крају текста, потребне су ми нове информације да би ми било јасније зашто је Додик тако стихијски одреаговао.
Моја теорија је да Додик у ствари стихијски реагује због сопственог карактера. Односно, да зна да опази марифетлуке али да неће да се спушта на ниво да се и сам користи њима. И стратегија и тактика су му елегантно једноставне, без бескрајних компликација и вишеслојних завјера какве воле у Сарајеву (а које им, успут, углавном заврше неуспјешно).
Дуго се већ чудим зашто Додик инсистира да сам даје изјаве за медије и интервјуе, када други државници за то имају спин-мајсторе. Могуће је да у његовом окружењу нема никога ко то зна да ради, или бар никога коме Додик довољно вјерује.
С друге стране, Емил Влајки је ономад на ТВ потпуно уништио неког слинавог невладника, и то баш на тему Сребреница. Ето, Влајкијев дуел са Чедовиштем био би пи-ар хит. Да сам се барем сјетио да то предложим прије седам дана...
Главни Додиков спин-мајстор је Рајко Васић, кога нећу детаљно коментарисати, већ ћу само рећи да није способан да ради било који озбиљан посао. Остали Додикови сарадници су на својим мјестима не због стручности или референци, већ због корупције и непотизма. Нпр. његова ћерка је шефица кабинета у једном министарству, и тако имамо гомилу медиокритета из СНСД-а који су постављени на неке од позиција.
Због тога Република Српска не напредује, а Додик, свјестан да нема на кога да се ослони, многе обавезе преузима на себе и завршава сам. Због тога је и прије неколико мјесеци заглавио у болници.
Неспособност делегирања одговорности и немогућност избора квалитетних сарадника је једна од карактеристика функционера у РС. Други проблем је недостатак стратешког промишљања у смислу наследника и замјеника, јер већина њих рачуна да је нормално да имају 3-4-5 мандата на функцији и не сматрају да је потребно да припреме људе који их могу наслиједити или замјенити.
Што се тиче Влајкија, он је самосталан и паметан човјек, није Додикова икебана, а и њих двојица нису на хот-лајну тако да им нису све активности у потпуности координисане. Могуће да је у позадини и исти разлог из кога су на гостовању у Израелу и Додика и израелске званичнике снимали људи из обезбјеђења са приручним камерама, исто као и када су ишли у Москву итд. Другим ријечима, тешки аматеризам и непромишљеност, односно недостатак одговорности Додикових сарадника и његова неспособност (или страх) да нађе способне људе и делегира одговорности.
Због таквих ствари ја овај ентитет волим звати Република Аматерска, јер све што се ради, било гдје, све је засновано на аматеризму и изграђено по методама штапа и канапа. Политичко препуцавање, борба за опстанак... све је то ок, али стварни живот се заснива на раду, тешком, организованом, а то је квака која фали институцијама РС и на средњи рок угрожава одрживост РС.
Да сам човјек који нема шта да дода кад се с нечим слаже, на ова два коментара не бих имао шта да додам. Ипак, другачији сам човјек...
Питање је да ли би тренутни однос Бање Луке према Сарајеву био овако охрабрујући за Српску да Додик нији стихијски, народски вођа. Питање је да ли се с њима може у рукавицама. Питање је и да ли Српска, мала, неразвијена и физички угрожена, може себи приуштити више демократије. У овом историјском тренутку за Српску, важније је једноумље - а у спољним односима Српска га је постигла - него више демократије. (Ја под више демократије, поготово парламентарне, подразумијевам равноправнију расподјелу политичке и економске моћи, тј. политичких и привредних фотеља - народа као чиниоца у тој једначини нема). Приграбити највећи дио власти и привредних капацитета од стране једне организације, у овом случају СНСД-а, а у првим годинама СДС-а, је кључно за остваривање тог политички једноумног наступања према непријатељима. Снага Српске, у оваквом односу снага, умногоме зависи од снаге Додика, јер само јак Додик може да наметне своју вољу остатку српске политичке јавности, и да тако уједињену јавност супротстави највећој опасности по Српску, фундаменталистичком Сарајеву.
Ситуација у привреди је таква каква је, и то не зависи пуно од тога ко је на власти. Знам ја да штрајкују испред Р-ТЕ Угљевик из баш овог разлога о којем Бојан говори, постављања Додикових људи на одговорне функције које служе као инструмент контроле над привредом и извор прихода страначкој машини. СДС је радио исто, и да дође неким чудом Михајлица на власт, и он би радио исто. Да је Здравко Крсмановић предсједник, Фоча би наметала привредне одлуке Бањој Луци, умјесто што Додик то њему ради. Значи, начело је исто. Шта није исто је то ко би боље од Додика бранио интересе Српске.
С друге стране, Бојан је изнио један кључни моменат: осигуравање независности Српске на један или други начин, у овом случају један, Додиков, и напредак у процесу, колико год наизглед спор, доводи и Додика и његову структуру власти до тачке на којој мора да се усавршава. Кад из општинске лиге пређеш у међуопштинску, мораш се појачати, довести играче из сусједног села. Већ у регионалној мораш неко појачање и платити. Ако наставише да играш са истим тимом, не гине ти испадање. Додик је учинио велики помак, и за себе лично, и за странку, и за Српску, од 2006. Аматерски приступ, који се испољио у организовању расправе са Чедом, је проблематичан не као пропуст, него као навика. У нижем рангу се може и опростити, али Додик је изнио своју борбу на виши ранг и без обзира на то што је и аматерска борба донијела резултате, он мора да се професионализује, али и да задржи суштинску прагматичност карактера своје борбе. Ово је морање само зато што нам искуство говори да морамо очекивати да се непријатељ усавршава, а знамо какве менторе непријатељ има. Ако знамо да се они усавршавају, морамо и ми.
То што Додик не налази или не ствара компетентну слиједећу генерацију је велики проблем. Од компетентног младог сарадника, или чак и противника, се може направити лојалан сљедбеник и будући вођа, али од лојалног медиокритета је тешко изградити компетентног вођу. Додикова је обавеза, коју је сам преузео на себе, у склопу одбране Српске, не само да је брани данас, него и да јој обезбиједи стубове одбране за будућност.
Та аматерска навика је баш оно што ме је највише разочарало у Додиковом иступу против Чеде. Добро је ако је било позитивних страна тог обрачуна, али лоше је то што су оне дошле спонтано, а не планирано.
Постави коментар