„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 11. децембар 2011.

Око Соколово #47

Одавно ми је досадило да бројим, али за оне којима је стало, ово је 1253. дан жутократије.

Не мислим да их преостаје још много. И пре 9. децембра је било јасно да се ради о потрошеном режиму који нема никакву политику осим капитулације и никакву идеологију сем опстанка на власти. Али дотад су барем некако још и могли да лажу Србе да ће све бити у реду само кад се уђе у ЕУтопију, а то ето само што се није десило.

Што, дабоме, уопште није случај: кандидатура сама по себи не значи ама баш ништа, подсећа Ђорђе Вукадиновић. Ево, Турска је кандидат већ 12 година. Бугари и Румуни су већ у ЕУ, па чак ни жутократама не пада на памет да их истичу као пример благостања.

Елем, деветог дође ферман из Брисела, тј. немачко „мало сутра“, и постане очито да је све било лаж и превара. Да одговор Србији неће бити ни „да“ ни „не“ већ неко „можда“ у замену за нове капитулације, предвидео је недељу дана раније Жељко Цвијановић. У два потоња текста, Цвијановић објашњава шекспировски усуд који Борат сада дели са својим народом, као и одлуку да не потоне са бродом, већ да потопи брод како би спасио себе.

Са брода је већ скочио Божидар Ђелић, који ће вероватно - следећи пример колеге и ривала Млађана „Хиљаду Евра“ Динкића - сад да се прави луд и како ништа од овога није његова кривица. Не знам јесу ли кренуле опкладе ко би могао да буде следећи, али требало би.

У свету можда нема много правде, док је људи сами не створе, али ироније има напретек. Сујета и похлепа како Империје тако и ЕУропских моћника довела је до тога да су угрозили опстанак сопствених квислинга у Србији, који су били спремни да им дају ама баш све у замену за велико ништа. Па кад су видели да могу тако добро да прођу у тој трампи идиота, како вели Драган Вучићевић, онда рекоше хајде да тражимо још.

Шта траже? Мироје Јовановић закључује да је за ЕУропљане Србија још увек превелика, па би да је још мало комадају и жваћу. Оно јесте да тренутно ломе зубе на косметским барикадама, и то још наоружани и оклопљени против голоруког народа, али за то - парадоксално - одговорним сматрају управо Боту и братију.

С друге стране, преиспитивање ЕУфоричних митова последица је не само мрцварења са виртуелном кандидатуром, већ и велике финансијске и политичке кризе која тресе континенталног Левијатана. Чак и кад би неким чудом ушла у ЕУ, Србија би била искључиво сировинска база моћним чланицама, објашњава Душан Пророковић. Будући да је цела прича о ЕУтопији заснована на миту о печеним фазанима који ће падати с неба, мало се говори о моралној и културној димензији ЕУфорије - али ту илузије, ко их још има, разбија Синиша Ковачевић. Вреди прочитати и текст Стефана Душана о ЕУфорији као само најновијој манифестацији парадигме српског самопоништавања.

Није случајно да је овај пут Немачка ставила српску виртуелну кандидатуру на лед; Љиљана Смајловић оправдано повлачи паралеле са 1991 - тим пре што је Хрватска управо потписала приступање ЕУ, као немачки штићеник - али вреди се упитати да ли су Срби само „ситни крвави кусур“ за Немце, или се преко сатанизације Срба пере управо немачка биографија?

Јер, баш је југословенска криза омогућила Немцима да од англоамеричког војно-политичког протектората постану доминантан фактор у Европи. Притом је Србима прилепљена етикета геноцидних фашистичких агресора, немачким савезницима из два светска рата ореол невиних жртава, а самим Немцима додељена улога миротвораца. Замислите свет у којем канцелар Немачке приговара што голоруки народ „врши насиље“ према немачким војницима који му окупирају земљу! А управо то је урадила Ангела Меркел, одбијајући да Борату и банди баци бар коску са свог хаотичног стола.

Да све буде још црње, ту накарадну причу (и многе још горе) углас понављају медији у Србији, подсећа Александар Ђикић. Али зашто да то изненади, када су сви ти медији углавном у рукама што немачких конгломерата, што особа блиских жутократији? И где ТВ емисије имају задатак да перу мозак народу - боље речено, загађују - како документује Милан Дамјанац на примеру недавног „Утиска недеље“.

Баш као што су се бранили у тој медијској заседи, косовски Срби се и данас бране на барикадама. Узалуд је Борко потписивао некакве споразуме са Едитом; узалуд је Друг Бота апеловао на предају у име „националних интереса“ (као да он зна шта је то!), узалуд је нападао „четворицу са Севера“ (Ана Радмиловић). Није њему стало ни до интереса, ни до људских живота, објашњава Јања Гаћеша, него само до себе.

Оне барикаде на северу - које, успут, и даље стоје - нису израз немоћи, већ снаге. Нису манифестација насиља, већ одбране од насиља. Нису покушај затварања у гето, већ ослобађања. Нису очајнички чин, већ нешто што инспирише наду (као што добро вели Радован Тврдишић). Зато су против њих и Берлин, и Брисел, и Империја, и Тачи, а ево и Ботина банда.

Наравоученије препуштам вама.

8 коментара:

Moj tzv. život је рекао...

Jasno je da su nam teritoriju oteli i da nema povratka na staro, ali zašto se ne bore i ne zalažu za Sever gde žive Srbi, ako uopšte postoje minimalne šanse da ga zadržimo? Shvatam da smo u šah-mat poziciji što se diplomatskih pregovora tiče, ali zar to ne bi mogla biti više puta pominjana "crvena linija"? Zašto je to pomenuo samo Bilt i ostao usamljeni glas, koji se na momenat probio iz gomile? Možda je to politika "daj šta daš", ali zar nije i to bolje? Ne znam, ništa mi nije jasno...

CubuCoko је рекао...

Још је Хераклит рекао да нема повратка на старо, али то не значи да мора да се прихвати постојеће стање. Требало би да је јасно да жутократе не желе да се боре за нити један делић Косова, нити за Србе - тамо или било где - већ им је једино стало да буду и остану на власти. И прича о ЕУ је једино у функцији њиховог ухлебљења као ЕУ комесара или другог добро плаћеног слуге Империје. Али не може свако да буде као екс-министар Свилановић или Лабус, или Отпораши са својим оствром (а питање је докле ће и они моћи да уживају у плодовима својих непочинстава).

Кумановски споразум и 1244 су били "дај шта даш". Сад када је однос снага другачији (упркос шетоколонаштву Жутих), нема апсолутно никаквог разлога за такву политику.

Исто тако, мислим да је грешка посматрати садашњу ситуацију као дипломатски шах-мат. Прво зато што то једино важи ако се прихвати оквир који намећу Империја, ЕУ и Албанци, а друго зато што они и не играју шах, већ даме. А Жути би да играју мице.

Moj tzv. život је рекао...

Kad kažem šah mat: Prvo sam mislila da neće da traže Sever jer Kosovo nije "priznato", pa kako da traže "sami od sebe" jel'? Mislila sam da iza javne scene (onoga što obični smrtnici smeju znati, šatro "visoka diplomatija") ima neko normalan ko ćuti i radi na tome; Međutim, kako je vreme prolazilo, uviđala sam da sam ja to previše idealizovala, da tu niko ni prstom ne mrda, pa to je stvarno zločin protiv države; S tim što je glavni adut za "liniju manjeg otpora" tj. prepuštanje događanju, da je Milošević predao Kosovo! Ma predao ga je Josip Broz čim se ustoličio. Kao što je predano radio i na svemu drugom još od kako je kaplar bio...Ako mene pitate. A niko me ne pita. :)
Hvala na odgovoru!

Milutin је рекао...

Тек сад сам чуо стару вест (преко-океански), како Вук Драшковић ... заступа брисање Косова из устава Србије!... Бранко Жујовић (иначе стерилизованог „Гласа Русије“) има данас добар чланак (http://serbian.ruvr.ru/2011/12/14/62207072.html) о њему и евро-махинацијама власти у окупираном Београду; каже, „Преокрет“ је гола суштина те политике - иза кулиса.

CubuCoko је рекао...

Да, Драшковић сад мења и статут СПО да буде без Косова (што би могло да му направи проблеме са регистрацијом, када би Србија била држава а не колонија, је ли).

Хвала на линку за Жујовића, биће уврштен у следеће "Око"!

Milutin је рекао...

Што колегиница Мој тзв. Живот горе рече о Косову - „Ма предао га је Јосип Броз чим се устоличио“ - је тачно.

Бравар Броз је користио Арнауте, прво, у врло малој мери, у борби против Немаца, а затим - најважније - после рата, да подрже његову комунистичку партију - у коју су се Арнаути масовно учлањивали, грабећи којекакве кључне положаје. Броз их „пустио“ од свуда на Косово у стотинама хиљада, док је косовским Србима који су за време рата избегли забранио да се врате. Све део браварске политике: јака партија, слаба Србија.

***

Покојни Др. Александар Драгнић (Alex N. Dragnich), професор политичких наука универзитета Вандербилт у САД, у својој књизи „Срби и Хрвати“ (Serbs and Croats, 1992, ваљда је преведена на српски?) каже (стр. 163):

„... После пораза Италије 1943, косовски Албанци су послали про-нацистички пук да се бори на страни Немаца. У исто време, Тито ... у очајном напору да добије помоћ где год је могао да је нађе, понудио је повољне услове косовским Албанцима. Добио је врло мало помоћи од њих, али је дозволио бар стотини хиљада Албанаца да се пресели на Косово, тиме приближно изједначујући равнотежу између Срба и Албанаца.

Тито је такође обећао косовским Албанцима да ће моћи да се анексирају Албанији, и иако је прекршио то обећање, дозволио им је да створе аутономну покрајину. Косовски Албанци нису губили време правећи Косово етнички чистом облашћу ...“

Описује онда грозоте које су Арнаути вршили над српским живљем, црквама, гробљима, палећи, силујући, итд. (баш као и данас), и наставља:

„... Наравно, намера је била да принуде Србе да беже, што су ови и учинили, и то у великим бројевима.

Локалне комунистичке власти су се претварале да то не виде, или, још горе, сарађивали са косовским Албанцима. Жалбе Срба локалним и федералним властима су отишле узалуд. Иако је то била аутономна област Србије, Косовом се владало као независном државом ...“

CubuCoko је рекао...

Милутине, хвала на напомени - да, читао сам ту књигу пок. професора Драгнића (упознао сам га и лично, сјајан човек), и све ту наведено стоји. Али нећемо ваљда да кажемо "да, све је то још онда изгубљено" и одустанемо?

Milutin је рекао...

Пуно хвала на одговору.

Боже сачувај да дижемо руке од Косова! Као што се не дижу руке ни од живота. (Док видимо многе који управо то чине ... најжалосније је да су тамо на власти.) Не, то тачно опажање о Брозу је историја неопходна да се схвати садашњост. Држим да било шта, било какав предмет или идеја, може да се схвати само кроз своје постајање, своју историју... (Хегел?...)