Вирус револуције

Постоји једна карактеристика Империје која је истовремено занимљива и застрашујућа. То је виртуелни свет у којем живе њени руководиоци, убеђени да се реалност прилагођава њиховим жељама и поривима. Ради се о истом медијско-маркетиншком свету у којем живе жутократе и невладници - што не треба да чуди, будући да су они тек служинчад Империје, па је сасвим природно да имитирају господаре.

Сада већ давне 2004, новинар Њујорк Тајмса Рон Саскинд је радио репортажу о Белој кући Буша II, када му је један неименовани функционер (после се причало да је то био Бушов шеф кабинета, Карл Роув) са презиром објаснио да новинари припадају „заједници заснованој на стварности“:

„Ми смо сада Империја; својим деловањем стварамо властиту стварност. И док ви ту стварност изучавате – па и проницљиво, нека вам буде – ми ћемо поново деловати, стварајући и друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари разврстати. Ми смо протагонисти историје... а вама, свима вама,преостаје само са проучавате оно што чинимо.“

Премда је Бушу II мандат истекао пре готово три године, нема назнака да је с њим отишао и овај поглед на свет. Напротив. Доказ за то је и недавни покушај актуелног Императора да избегне надзор Конгреса над пустоловином у Либији, тиме што ју је назвао „кинетичком војном акцијом“. У преводу са бирократског на обичан енглески, то значи баш оно што Обамина екипа тврди да не значи: рат.

Преходни Император је 2005. најавио кампању са циљем ширења „слободе“ у сваки кутак планете, чиме би се разгорела „ватра у људском разуму“. Беше то фраза равно из Достојевског, преко Билингтона, којом се призивала револуционарна грозница. Дотад се већ десио први талас такозваних „обојених револуција“, међу којима су се истицале оне у Тбилисију и Кијеву. Ипак, након што је неколико таквих револуција пропало, читав се тај пројекат чинио једнако потрошеним колико и лажи о ирачком оружју за масовно уништавање. Онда је пристигла пешчана олуја, или у жаргону империјалних коментатора - „Арапско пролеће“.

Према тумачењу мејнстрим-медија, свет се поново разгорева, млади људи посвуда захтевају „демократију“ и збацују зле режиме који их угњетавају: Тунис и Египат су били само почетак, циљ „кинетичке акције“ у Либији је искључиво помоћ „демократама“, исто се дешава и у Сирији, а једини грех Вашингтона је што „јалово посматра“ и „недовољно помаже“ снаге слободе и демократије.

Да ли је заиста тако?


Пре неколико дана, на Јутјубу се појавио занимљив документарац. „The Revolution Business“ (Револуција као бизнис) документује недавне револуције широм света и проналази нит која их спаја: Отпор.

Основана током студентских протеста 1996-97, ова организација је после НАТО агресије 1999. постала агентура Империје. Уз подршку медијске и невладничке мреже, „кофера новца“ од ЦИА и НЕД, Отпор је предводио петооктобарски пуч 2000, којим је Милошевић збачен а на власт доведена коалиција „демократа“ коју је саставила Империја. Тако је Србија постала експериментални полигон за овај нови, експериментални начин освајачког ратовања - „нулти пацијент“ од којег се вирус лажних револуција убрзо проширио светом. А Отпор је био вектор ширења заразе.

Отпораши, сви и свуда (фото: Globalresearch.ca)

Гореспоменути документарац посвећује много времена Срђи Поповићу, бившем вођи Отпора, који је после постао професионални револуционар. Пошто се Отпор после пар година претопио у владајућу ДС, Поповић сада предводи организацију по имену CANVAS (Center for Applied NonViolent Action and Strategies - Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије) и широм света држи предавања, поучавајући активисте у читавом низу земаља како да понове петооктобарски пуч. У том задатку помаже му књижица упутстава Џина Шарпа (Gene Sharp), социолога из Бостона.

Тактику и технику ових револуционара описује не само Шарпова књижица, већ и спољни посматрачи (попут Џона Лохленда). Суштина је у експлоатацији стварног или испровоцираног незадовољства у народу како би се, одговарајућим маневрима, та енергија усмерила у жељеном правцу. Увек се циља на младе, познате по вишку енергије и мањку мудрости. Ко још не жели слободу и демократију (који се тумаче углавном као хедонистички животни стил из америчких филмова и ТВ-серија)? Па још кад се појаве силни „консултанти“, који их „бесплатно“ подучавају - чак и они који Империју не воле и гледају са подозрењем тешко могу да приговоре оваквим поклонима а да не зазвуче параноично.

Кад револуција потом узме маха, „репресивни режим“ се нађе између наковња унутрашње побуне и чекића империјалног медијског и дипломатског напада. Не увек, али најчешће, режим обузме паника и почне да се урушава. „Добре демократе“ које потом дођу на власт убрзо започињу са владавином у корист Империје; активисти схвате да „обука и саветовање“ које су добили у ствари и нису били бесплатни. Империја увек наплати своје дугове.

Међутим, револуционари се ретко буне када схвате да су били изманипулисани. Зато што не могу. Чак и ако би некако превазишли разорно деморалишућу спознају да су деловали као агенти властитог поробљавања, сама та чињеница им уништава кредибилитет на домаћем терену. Узевши макар залогај из људождерског лонца, заувек су обележени.

И док се неки огоречено повуку из јавног живота, има и оних којима се укус допадне. Они постају невладници - својевољна агентура Империје. У филму се јасно види да је Поповић поносан на своје авантуре у извозу револуције. Задовољно указује на то да су Отпоров лого - осликану песницу — користиле локалне подружнице од Украјине до Венецуеле. У више наврата, иза Поповића стоји постер Отпора, на којем стоје песница и мото „Јер волим Србију“, што је нарочито злобна лаж: у Србији какву је Отпор створио по налогу Империје, напредују само они који је мрзе.

С друге стране, Поповић се труди да негира своје везе са Империјом. Тврди да је СANVAS у потпуности приватна организација, која се финансира српским новцем. У то могу да поверују необавештени странци, којима не пада на памет да се упитају зашто је онда име организације енглеска скраћеница. Или где су то дошли до новца, у земљи најпре систематски осиромашеној деценијом санкција УН, потом избомбардованој до темеља, и коначно похараној од стране „демократа“ у служби Империје? Толико похараној, заправо, да копање по ђубрету прети да постане озбиљна грана пољопривреде...

Ово представљање Отпора и CANVAS-а као српских организација није нимало случајно. После свега што се на Балкану догодило током 1990-их, мало ко у свету би био спреман да помисли како би Срби својевољно радили за рачун Империје. Креатори вашингтонске политике безмало су признали да су амерички бомбардери тукли по Београду због „отпора Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи“, а не због било каквих извештаја о зверствима, преувеличаних или измишљених по потреби.

Зато им окупација Србије није била довољна. Срби су морали бити претворени у најоданије слуге Империје, пример да је отпор несумњиво узалудан када и један такав народ може да буде тако темељно натеран на подаништво.

Иако се Империја данас налази у озбиљним привредним тегобама, нема никаквих назнака да се одриче пројекта светске доминације. Чак и они чланови естаблишмента који траже повлачење из Авганистана то чине само зато што сматрају да ће та војска бити потребнија на новим ратиштима. На календарима у виртуелној стварности властодржаца у Вашингтону је време стало лета 1995. у Босни.

Вође Империје ипак знају да новаца има мање него некад, па су зато посегли за револуцијама као јефтином и ефикасном оружју за освајање. Дабоме, ни оне не успевају увек; тренутни метеж у Либији је управо последица пропале револуције, која се спасава бомбардовањем. Револуционари су доживели пораз у Русији, Белорусији и Ирану (мада се и даље труде), док је Украјина чак успела да се опорави од „наранџастог“ преврата.

Јасно је, међутим, да ће револуционарни вирус наставити да хара светом све док се нешто не учини по питању вектора заразе и Нултог пацијента.

(уз захвалност колеги Вронском на помоћи у прилагођавању текста, који је првобитно објављен на Аntiwar.com 24. јуна 2011.)