„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 09. јул 2011.

Око Соколово #26

Жутни дан 1098.

Пре шест дана је Новак Ђоковић остварио свој дечачки сан и освојио Вимблдон. Дан после, постао је први рекет света. Похитавши да се окити победничким перјем - које ничим, ама баш ничим није заслужила - жутократија му је приредила велики дочек у Београду.

Многи су прокоментарисали овај најновији бесрамни потез у одавно већ предугачком низу; издвојио бих текстове Жељка Цвијановића, Ђорђа Вукадиновића, Даниела Јовановића и Миодрага Новаковића. Судећи по расположењу у народу, жуто манипулисање Новаком се није примило; већ кружи виц да је Врховни Жутник у ствари ишао на Вимблдон да се извине Надалу ако Новак победи.

Еуфорија око Ђоковића у жутим медијима је распиривана како би се што мање говорило о споразуму који су жутократе закључиле са окупационим властима НДК (а који је НДК исте секунде почела да крши, дабоме). За то време се „партнери и савезници“ из ЕУропске уније труде да отму српску културну баштину у окупираној покрајини и преименују је у „косовијанску“. Па ако је то њихова баштина, што ли је онда руше и скрнаве? Део проблема је и у нама, вели Ана Радмиловић, јер смо изгубили језик којим би могли ту баштину да бранимо. Да ли неповратно?

Отворено непријатељско понашање тзв. међународне заједнице (тј. Империје и њених сателита у ЕУ и УН) коментарише Оливер Вуловић, с предлогом да се уведе институција „неправедника“, да та непочинства не би била заборављена.

Суштина жутократске приче којом се образлаже апсолутна покорност и најдегутантније слугерањство Империји је да само тако може да се сачува земља, народ, привреда, итд. Чак и успутном посматрачу је јасна бесмисленост тог аргумента, јер управо жутократија и Империја све то систематски уништавају. Горан Гаврић подсећа ко, како и с чијом подршком ради на одвајању Војводине, док Душан Ковачев руши мит о мутлтикултурној и толерантној Војводини подсећајући на непочинства комунистичких аутономаша - директних претеча ових данашњих.

Владимир Димитријевићобјашњава разлику између црногорског конкордата са Ватиканом 1886, и овог данас: књаз Никола је ономад хтео - и успео - да Србе-католике ослободи аустроугарске доминације, док данашњи новодукљани хоће да Црногорце прво расрбе, а онда претопе у некакве „Црвене Хрвате“, по НДХ-матрици Штедмилије и Дрљевића.

Драгомир Анђелковић кампању против Срба ставља у контекст русофобије Запада; по признању многих функционера Империје, Срби и Балкан су у ствари неважни - права мета њихове политике је Москва. Само се онда поставља питање, зашто неко тамо чека да се Русија брани на Волги, уместо да је брани на Дрини? Одговора на то питање још увек нема.

Било како било, чак и да супротстављање Империји није императив нашег опстанка - а јесте - оно је у нашем карактеру још од косовског боја, тврди Бранко Радун. Тога су свесни и жутократе и невладници, па тај карактер систематски нападају и руше.

Шпански мислилац и песник Хорхе Сантајана једном је рекао: Народ који заборавља сопствену историју, осуђен је да је понавља. Код нас је проблем што смо историју погрешно научили, па онда заборавили или запамтили, исто нам дође. Када је основана, почетком деведесетих, ДС је била антикомунистичка странка; данас баштини систем, идеје и методе комуниста, а њени чланови - попут историчара Предрага Ј. Марковића - носталгично тамбурају о Титовом устанку као манифестацији антифашизма.

За то време, Чедомир Антић вели да убиство жандара у Белој Цркви, 7. јула 1941. није било никакав антифашистички устанак, већ идеолошки чин у функцији комунистичке револуције. Што јесте, јесте. Иронија је да је Антић некада био ортак Чеде Јовановића и портпарол Зорана Ђинђића, а потом истакнути члан Г17 - дакле, човек са беспрекорним досманско-жутократским педигреом!

Можда сву суманутост политике међ' Србима (намерно не кажем српске политике) илуструје случај Вука Драшковића, који није толико „жар-птица“ (како га описује Александар Димитријевић) колико певац на ветроказу...

Могло би се чак рећи да је у Жутији (оној медијско-маркетиншкој симулацији Србије у којој обитавају жутократе и труде се да је оваплоте у стварности) дошло дo коначне еволуције политике. Бил Клинтон је остао познат по довођењу у питање дефиниције глагола „бити“, али изгледа да га је Драган Ђилас, градоначелник Жутограда и сасвим озбиљан претендент да постане Борис Уместо Бориса, далеко надмашио. Жељко Цвијановић га види као „првог српског постполитичара, човека без икакве идеологије, па самим тим и икаквих граница политичког деловања“.

У овој правој правцатој оргији бесловесности, где је апсолутно све релативно, шта иоле нормалан човек уопште може да уради? Одговор који покушавају да наметну жутократе, невладници и њихови инострани спонзори је - ништа. Њихова питома опозиција се не слаже са ту и тамо неким детаљем политике властодржаца, и можда не би толико ревносно служила ЕУропским и атлантским господарима, али не би ништа суштински мењала. Или не мисли да може, или - још горе - не види да суштински проблем уопште постоји.

Како каже Бошко Обрадовић, потребан је „коперникански обрт“ у поимању политике и државе. Доста је било варијација на жутократску тему, а која је опет само варијација унутар парадигме наметнуте пре 70 година. Време је да се жутократама, невладницима и Империји пошаље порука - Овако даље неће моћи.

Што вели Драгослав Павков, објашњавајући зашто се придружио Дверима:

„А они који се плаше да ће свој глас „упропастити“ и девалвирати дајући га Дверима - шта да вам кажем? Дајте га онима за које мислите да имају да кажу још нешто ново или га конзервирајте (најбоље у туршију - проверено) и чекајте боља времена. Која ће вам донети они које није срамота да погреше и падну, са себе отресу прашину и подсмешљиве квалификације којима их свакодневно „из добре намере“ обасипате и иду даље“.

Нема коментара: