Ваздух трепери као да небо гори. Планету тресе грозница, као да се и природа буни против жутократског безумља, од научно-фантастичних мултимилонских мостова док народ гладује, до „реформатора“ који би сад да регионализује државу пошто ју је 10 година централизовао. Њему свеједно: само да пљачка никад не престане.
Нема нити једног поља на којем жутократе не раде на штету земље којом управљају. Сувишно је сад да се набраја подугачак списак зла унутар саме Србије; да све буде још „лепше“, жутократе се труде да подршку за своја злодела нађу код дојучерашњих комшија. Снисходљивост према Загребу, каже Драган Вучићевић, дошла је дотле да је Србија малтене хрватска колонија. За то време, у Сарајеву су незадовољни што Врховни Жутник није до краја испунио сва њихова очекивања и захтеве; уредник недељника Дани Фарук Борић вајка се што у Жутији на власт не могу да дођу Чеда, Чанак и Кораћ.
Регионалну политику Друга Боте поприлично добро је описао Жељко Цвијановић, који каже да ће Врховни Жутник (као и досад) легитимитет да црпи из „спремности да је он тај који Србе може да преуми, да је он једини који може да стави катанац на њихову историју и објави како се завршила хепиендом“.
Али како су то на сопственој кожи искусили владари Империје, историја није готова - већ има навику да се понавља онима који не науче њене лекције. Ево, ЕУропска унија и Америка народу секу уши како би банкарима крпиле дупе. Дошло је дотле да су признали либијске побуњенике (иначе своју агентуру) као легитимну владу, како би од њих могли да наплате трошкове рата - пардон, „кинетичке акције“ - објашњава Мирослав Лазански.
Што се Срба тиче, Зоран Чворовић показује да данашња ЕУфорија има огромну сличност са аустрофилијом кнеза Милана Обреновића, на примеру чињеница о Санстефанском миру и његовој ревизији на Берлинском конгресу.
Стварно, гледајући данашње догађаје у светлу историје, стиче се утисак да се мењају имена, идеологије, међе и технологије, али да неке ствари упркос свему остају исте. Политика Беча према Србима, на пример, која и дан-данас траје иако жуто-црне монархије нема већ скоро цео век; није битно - ионако је дошла из Рима, а носиоци се увек лако нађу.
Недавни попис становништва у Црној Гори оголио је сву имбецилност политике идентитета (Бранимир Марковић) мафијашког клана који је уз помоћ Империје тамо направио државу, а сада прави нацију и језик (Никола Танасић). Голом отимачином, дабоме, с тим што им у томе свесрдно помаже жутократија; јер, њихова је обавеза да раде потпуно супротно интересу Срба у сваком погледу, увек и свуда.
„Дукљанизација“ Црне Горе се у ствари спроводи по већ испробаној матрици кроатизације, вели Жарко Јанковић, већ виђеној на другим просторима некадашње СФРЈ. Данашњи Дукљани граде идентиет на отровном антисрпству, објашњава Чедомир Антић. Тако су ономад хрватство дефинисали Старчевић и Франк. Антић је у праву и кад каже да се сатанизовање Србије исплати, и да је корисно за политичаре да буде етничку мржњу у сопственом народу (Блиц); само ми није јасно како овако нормални и разложни ставови пролазе страначку и идеолошку цензуру у жутој штампи...
И док насипом одвојени рукавци сами себе убеђују да су у ствари моћне реке (да посудим алегорију од Меше Селимовића), сама река се систематски загађује. Друга недеља јула је сваке године повод за медијски циркус, у којем свим средствима покушава да се цео сукоб у БиХ сведе на три дана јула 1995 у једном источнобосанском градићу. Иде се и даље, па се призма званичне приче о Сребреници натура као једина кроз коју би требало да се сагледавају Срби као народ. Званична прича је до те мере пуна рупа, да у ствари више и нема садржину, као што то малтене свакодневно доказује Стефан Каргановић. Али ако се чињенице не уклапају у политичке и војне интересе моћних, тим горе по чињенице.
Ана Радмиловић се вајка да манихејски приступ Сребреници у ствари штети жртвама и помирењу. То стоји. Међутим, превиђа да творце тог приступа никада није било брига ни за једно ни за друго - сврха им је била да створе пропагандно оружје којим би добили рат, а себи осигурали неприкосновену власт. Ово потоње је мотив који дели и жутократија. Зато је и прихватила причу о Сребреници, као средство за „промену културне матрице“ народа којим влада.
Жутократе се у ствари ослоњају на један комплекс ниже вредности, спретно култивисан кроз историју као најједноставнији начин владања Србима; Петар Анђелковић објашњава појаву тог рајетинског (касније малограђанског) менталитета, опседнутог сопственим имиџом у очима богатих и моћних. Чупање тог менталног корова неће бити лако, али је сигурно могуће.
Први корак у решавању проблема је спознаја да проблем постоји. Ко то још у земљи Србији верује на реч жутократији и невладницима? Ево, Феђа Димовић пише о Србији као отеловљењу Орвелове животињске фарме - с тим да то поређење није сасвим фер према свињама - док је Милану Јовановићу доста „дајгуз зулума“. Ко зна, можда се из ове изгубљене деценије - у ствари, целог једног изгубљеног века, и то у више категорија - коначно изведе наравоученије које би Србе извело на пут опстанка и опоравка, уместо нестајања које су им зацртали душмани.
По окончању Хладног рата, западни политичари и интелектуалци су похитали да прогласе и крај историје, и да човечанство замрзну у тренутку њиховог (наводног) тријумфа, попут инсекта у ћилибару. Нису били први, а вероватно неће бити ни последњи, који ће то пожелети - али им свеједно није пошло за руком. Оба производа тог тријумфалистичког менталитета, и Атлантска Империја и ЕУропски Левијатан, сада се урушавају. Оно богатство и моћ којима се клањају жутократе, невладници и поданички настројен свет свакодневно нестаје. А опстаје и остаје оно што су хедонисти исмејавали - традиција, народ, породица, земља. Оно што је, пише Мирјана Бобић-Мојсиловић, спортски тријумф Новака Ђоковића у нама пробудио и ослободио.
Право је време да се појаве људи за нову епоху, не за време које је ево на измаку већ за време које долази. Људи свесни да историја траје, да човек није Бог, и да кад се игра Бога то увек заврши ђавољом работом. Али како добро напомиње Жељко Цвијановић, ти људи неће моћи много да постигну ако се нико не поведе њиховим примером:
„Ако не прихватимо да је проблем и у нама, онда сами не осећамо епохално време, онда и сами тражимо само следећу генерацију лажова која ће нас завести“.
Превише би лако било закључити данашњи текст апелом да се бира између опстанка и нестанка; мислим да је до тог избора већ дошло, и да жутократија већ сипи у заборав историје. Не усуђујем се да кажем да видим обрисе те нове епохе, али то што ту и тамо назирем - није подвучено жутом.
Нема коментара:
Постави коментар