„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 28. јануар 2010.

По сваку цену?

Очекивао сам да неко од уредника НСПМ прочита оно што сам написао пре два дана о коментарима, али признајем да нисам баш очекивао да НСПМ тај текст и пренесе. Ако им је намера била да преношењем текста инспиришу полемику, у томе су успели. Тон већине коментара увелико демантује моју тезу да су коментари у принципу „ђубре“ - мада их има неколико који би могли да јој послуже у прилог. Али све у свему, иако се преко 90% људи не слаже са мном, бар су у свом неслагању пристојни.

Зато дугујем извињење онима који се на НСПМ оглашавају смисленим и конструктивним запажањима, што сам њихове коментаре прешироком генерализацијом стрпао у категорију „е-ђубрета“. Али нисам сасвим убеђен да сам погрешио генералном осудом коментара на интернету. Изузеци само потврђују правило.

Тачно је да живимо у тоталитарном глобализму, где јавно присуство повлачи одређене последице. Моја одлука да већ ево десет и кусур година пишем под правим именом и презименом ми је не једном донела главобољу. На пример, од прошле године сам мета највулгарнијих клевета и лажи професионалних пропагандиста о „геноциду“ у БиХ, који се свим силама труде да ми оцрне име по интернету. Али ето, ја се и даље потписујем на све што кажем.

Анонимни коментари, без икаквог корисничког налога, просто призивају троловање. Свако може да се потпише како хоће. Не једном се десило баш на НСПМ да се човек јави коментаром и каже "Не знам ко је ово горе, али то нисам ја."

За пет-шест година колико пишем „Сокола“ и његовог близанца на енглеском, али и скоро десет година како пишем колумну на Antiwar.com (која однедавно има коментаре, али пре тога су била писма читалаца), нагледао сам се и начистио гомила е-ђубрета. Са истим проблемом се суочавају људи који су добијали књижевне награде за своје блогове (нпр. Џон Скалзи). Да парафразирам још једног писца-блогера, Чарлса Штроса, свака минута коју проведем у том послу је минута мање коју могу да проведем у истраживању, писању, послу, спавању или разоноди.

Али као и сваки аутор, и ја бих да знам шта моји читаоци мисле. Зато и дозвољавам коментаре на блогу. Истина, нема их прегршт, али то је резултат захтева да се поставља само под налогом. Свестан сам да то спречава и многе легитимне одговоре, као и да не гарантује потпуну заштиту од тролова, али то је по мени најмање лош компромис, који сам изабрао тек после дужег експериментисања.

И сам спадам у оне читаоце НСПМ који воле да пишу коментаре. Али свима нама треба да је јасно да НСПМ нема обавезу да нам пружа ту прилику. NSPM.rs је њихово власништво, и они морају да сносе трошкове његовог одржавања, па између осталог и модерације коментара. Из тога произилази да коментарисање на НСПМ није право, већ привилегија. Ако НСПМ жели да по сваку цену одржи ту привилегију, па макар то угрозило опстанак самог сајта, онда је то њихов избор. Ја само рекох да ми се тај избор не допада, и зашто.

Највећу иронију видим у томе да доста коментатора моју критику схвата као неки израз егоизма и сујете, док истовремено коментаре сматра најјачом, најбољом и најпожељнијом страном НСПМ. Испаде да НСПМ ништа није ваљала док није увела коментаре!

Откад сам почео да пишем, позивам људе у Србији да не буду пасивни објекти жутократије, већ да се претворе у субјекте. Таман посла да ми смета када то онда и ураде. Свака им част. Али у заглављу НСПМ стоји „часопис за политичку теорију и друштвена истраживања“, а не Хајд Парк. Односно, то није јавна установа која у опису своје делатности има обавезу да читаоцима обезбеди простор за слободно изражавање. То што НСПМ то ипак чини служи јој на част, али отвара могућност злоупотребе - и то управо типа „коментари су најјача ствар на овом сајту“. А све ово што пишу аутори је ваљда тандара-броћ?

Дакле, не ради се овде ни о каквом притиску на НСПМ. Напротив. Није реч ни о некој сујетом мотивисаној вендети према коментаторима. Ако где има сујете, то је у аргументу да су коментари најбољи део НСПМ и да без њих часопис губи на значају и снази.

Обећао сам донацију не зато што сматрам да би ми у том случају НСПМ била нешто дужна, већ зато што сматрам да, као дугогодишњи читалац који је у многим текстовима нашао инспирацију, ја имам обавезу да им се на неки начин одужим. Верујем да већина коментатора који су реаговали на мој текст размишља на сличан начин, макар се и не слажемо око природе коментара и потребе да се они омогуће по сваку цену.

уторак, 26. јануар 2010.

Сувишно ђубре

Читаоци Сивог Сокола знају да често цитирам ауторе и текстове које објављује Нова српска политичка мисао (НСПМ). У ситуацији када је Србија готово у потпуности под шапом жутократуре, а медији су или директне огласне службе владајућих странака или квислиншке креатуре истих, НСПМ је оаза отпора али и здравог разума.

Али нигде у свету, па ни у Србији, нема ништа за џабе. Односно, све кошта, па тако и одржавање сајта НСПМ. Прошлог викенда је уредништво објавило апел потенцијалним донаторима да помогну опстанак часописа. Иако намеравам да пошаљем донацију, морам признати да то чиним са задршком. А ево зашто.

Један од послова за који се траже донације је и „модерација корисничких коментара“. Проблем је у томе што тај посао неко на НСПМ обавља стравично лоше. Мој став о коментарима уопште познат је редовним читаоцима: коментари, поготово анонимни, најчешће не доприносе ама баш ништа квалитету текста који се коментарише. Штавише, у већини случајева загађују дискурс и скрећу пажњу са битних на перифералне теме. Нити је реч о некаквом механизму повратне информације о ефектима текста, пошто се проценат читалаца текста који остављају коментаре по правилу мали.

Признајем да сам се не једном огласио коментаром на НСПМ. Не сећам се да су ме икада цензурисали, тако да ово није питање неке моје личне увређености. Најчешће бих хвалио кључне тачке добрих текстова, истицао исте у лошим (углавном глупостима душмана које би НСПМ, онако фер и академски, преносио без редакцијског коментара), али повремено и „ударио контру“ некој кретенчини која се ту иживљавала упркос модератору. Нажалост, таквих у последње време има све више. Кретенчина, мислим.

Верујем ја у слободу говора, али у јавности. Исто тако верујем у приватну својину. Овај блог је моје власништво, па самим тим и ја имам апсолутно право да бришем или пуштам коментаре на њему, и немам обавезу да будем „фер“ или „неутралан“, већ само доследан сопственим принципима. То исто важи и за НСПМ. Њиховом принцијелном и аргументованом побијању зла, глупости, мржње и лицемерја тзв. друге Србије нимало не помаже чињеница да без задршке објављују коментаре њених провокатора.

Није тешко препознати провокаторе, односно „тролове“: посао им је да запаљивим коментарима испровоцирају расправу која ће потрошити много времена и нерава осталих коментатора а целу дискусију огадити читаоцима, тако да се на крају нико неће сећати о чему се у ствари радило у самом тексту. Расправа с њима је потпуно бесмислена; када им неко разбије аргумент чињеницама, они брже-боље измисле нови аргумент, представе своје „чињенице“ или почну са вређањем, све време призивајући „правду“ и модератора да их заштити.

„Квалитет“ коментара није само проблем НСПМ, већ и интернета уопште. Ако имају публику и потпуну анонимност, сасвим нормални људи постану инкарнација Петра Луковића. Анонимност их ослобађа страха од одговорности за своје речи, а теоретски неограничена публика пружа прилику да „и они буду неко“. А најлакше је „бити неко“ пљувањем по бољима од себе.

У последње време ни не читам коментаре на НСПМ, а када и добијем инспирацију да прокоментаришем неки текст то радим овде. Да сутрадан укине коментаре, НСПМ не би ништа изгубила на квалитету, а уштедела би ко зна колико новца којим сада плаћа што модерацију што додатни проток података.

Све ово говорим зато што ми је стало до НСПМ. Не желим да пређу на модел нпр. Печата, где широка јавност може да прочита само пар текстова, а остало мора да купи. То можда има смисла из перспективе профита, али у политичком новинарству је од профита далеко важнији продор идеја. У протеклих неколико година сам од НСПМ много научио, а усуђујем се да кажем да су ту и тамо читаоци НСПМ научили понешто и од мене (из оних неколико текстова који су тамо пренесени). Зато ћу и постати донатор - али ћу увек имати задршку да се од тих донација плаћа чистач ђубрета којег врло лако може уопште и да не буде, али ето неко из НСПМ воли кад га има. Без потребе.

понедељак, 25. јануар 2010.

Резолуција и теле-демократори

Није било неопходно да нам осведочени „пријатељ“ Срба Јелко Кацин објасни ко у ствари стоји иза предлога скупштинске резолуције о Сребреници, али је згодно што је баш то и урадио у недавном интервјуу за „Пешчаник“. Отуд сазнајемо и каква је то Србија коју Јелко и његови бриселски господари желе и очекују, и какве људе хоће да виде на њеном челу. Тиха језа.

С правом онда може да се постави питање која је улога Врховног Жутника. Да ли је он заиста шеф државе и свега у њој, како га представљају, или само фасада за стварне гаулајтере који делају по налозима „међународне заједнице“? Колико је Тадић стварно капетан државног брода ако одређени министри (нпр. ШуНАТОвац и Динкић) некажњено воде личну политику, а партија која једва прелази изборни праг инспирише политику његове, владајуће странке? Није ми намера да овим имало амнестирам Тадића за његово жутовање, али заиста имам утисак да је проблем много већи од само једног човека, ма колико се његов моћни маркетиншки апарат трудио да га представи као самодршца.

А што се тиче резолуције која би Србији натоварила хипотеку фиктивног геноцида у Сребреници, Српски сабор Двери покренуо је акцију против њеног доношења. Чисто сумњам да ће чак и милион потписа на апелу успети да спречи Скупштину да усвоји резолуцију. Србијом једноставно влада једна теледиригована демократура, која апсолутно не зарезује шта народ мисли, већ само извршава наређења разних Кацина и њихових домаћих Чеда. Уосталом, то је и отворено признао сам Тадић, када је изјавио да је резолуција неопходна без обзира што ће већина да јој се противи. Али, што пре то свима постане јасно, тим пре ће народ морати да одлучи хоће ли наставити да толерише своје мучитеље, или ће нешто да предузме како би их се отарасио.

Демократори много воле да причају о „прихватању реалности“ и „суочавању са прошлошћу.“ Видећемо како ће они да се суочавају са својом прошлошћу и прихватају реалност, када једног дана у скоријој будућности Срби схвате да итекако има алтернативе Жутом Путу.

петак, 22. јануар 2010.

... и опет?

Из данашњег текста Зорана Грбића на НСПМ, који обавезно треба прочитати:

Због Југословенства је 1918. заборављена улога Хрватске у Првом рату, а због „братства и јединства“ правило се да нацистичка Хрватска није постојала. Данас неко покушава да, у име европејства, поново заборави прошлост. Нико нема право да под тепих историје гурне сећање на Јасеновац, логоре из последњег рата и етничка чишћења у „Олуји“ и „Бљеску“. Рука онога ко потпише одустајање од доказивања тих догађаја могла би у будућности да буде посматрана као рука оних који су Србију, на најпогубнији начин, водили кроз заједнице југословенских народа. На лажима се не гради будућност. У таквој будућности, прошлост се изнова понавља.


Грбић ово пише поводом отужне чињенице да Жути контратужбу против загребачке замене теза виде искључиво као монету за дипломатско поткусуривање, а нипошто као начин да се пред легитимним хашким судом (што МСП јесте) дође до истине и правде. Уместо тога, заклињу се на послушност нелегитимном хашком суду.

На тему улоге југословенства у српској трагедији сам већ писао.

уторак, 19. јануар 2010.

Између глупости и злобе

„...има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске елите. Али тешко да има глупљих.“

- Ђорђе Вукадиновић у Политици, август 2008.

Читаоци овог блога већ добро знају мој став да је тренутна власт у Србији квислиншка и апсолутно злонамерна према земљи и народу којима влада. Али демократори и деформатори који су зајахали Србију још оног „давног“ петог октобра нису само зли, већ и глупи. Наиме, њихова основна претпоставка је да ће поредак који је постојао у свету 5. октобра 2000. остати вечан, и све што раде је у функцији налажења њихове личне улоге у том поретку. Сан свих демократора и деформатора је да стекну што више моћи а да притом сву одговорност пребаце на неког другог. Отуд и толика опсесија ЕУ, која је - гле случаја! - идеално окружење за остваривање тог сна, јер ЕУрократе претендују на свемоћ али су апсолутно недодирљиве. Избори, референдуми, парламенти, ништа се то њих не тиче, они су изнад закона. Ово није никаква „светла будућност“ већ повратак у средњи век, али то је већ друга тема.

Али, као што је то пре две и кусур хиљаде година детаљно образложио Аристотел, од погрешне премисе није могуће извести исправан закључак. Полазиште демократора и деформатора -да је поредак у којем они функционишу вечан - не само да није аксиом, већ представља теорију за коју сваким даном има све мање аргумената. Чак ни они који су тај поредак успостављали деведесетих - и који су на власт и довели „наше“ демократоре и деформаторе - више не верују у сопствену тријумфалистичку тезу о „крају историје“. Додуше, и даље су убеђени да ће некако да остану господари света, ни сами не знају како, али та илузија је њихов проблем. На њој утемељена заблуда демократора и деформатора је наш.

Опседнути потребом да задовоље своје иностране спонзоре, демократори и деформатори сваким даном све више уништавају земљу којом владају, често не застајући да размисле о последицама (или се бар тако чини; могуће је да су итекако свесни шта раде...). Тако се поново ствара квази-држава Војводина, по шаблону из 1974; од српских жртава геноцида у 2. светском рату прави се политички кусур, док се инсистира на резолуцији којом би се фиктивни „геноцид“ у Сребреници приписао Србији, а Срби тако изједначили са немачким нацистима. Ако је то толико дивна и одлична ствар за Србију, како то тврди лично Врховни Жутник, зашто онда за резолуцију (и то у врло специфичном облику) навијају такви осведочени „пријатељи“ Срба попут Јелка Кацина и Дорис Пак?

Не само да се разара све што је једној држави потребно да функционише - од суверенитета и интегритета територије до судова и слободе медија - већ се систематски обезвређује све што народу омогућава да физички и духовно опстане.

Демократори и деформатори прво лансирају причу о томе како је утеривање у НАТО „природна ствар“ и како ће Србија од тога да се обогати (!), а онда када се остатак јавности који још није „пожутео“ усуди да предложи да се о томе ипак одлучи на референдуму (што је сама по себи прилично мека и помирљива позиција), уследи хистерична али и шизофрена реакција. С једне стране се бацају блатом - као, ови што причају о референдуму су некакви ретроградни, ултра-мега-гига-националшовинисти и клерофашисти који хоће да руше тековине најдраже нам демократске револуције - а са друге се праве блесави, као, нико ни не спомиње улазак у НАТО, шта се буните без потребе.

На свакодневној артикулацији оваквих двомисли се иначе и заснива владавина демократора и деформатора. Док причају о достојанству, лепе свом народу етикету геноцидних агресора. Причају о одбрани суверенитета, а распарчавају земљу. Причају о бесплатним акцијама од хиљаду евра, а продају шећеране за по долар. Жале се што Руси „јефтино“ купују нафтну индустрију, а железаре поклањају Американцима. Врхунац жуте двомисли је, дабоме, „И Косово и Европа“, цинична политика чији је једини резултат фактичко признање територије коју је окупирала терористичка УЧК као независне државе.

И све им ово полази за руком зато што је народ, који се кроз историју обично много више бунио и копрцао када би га овако систематски уништавали, наизглед изгубио сваку наду да нешто може да се промени, и после година организованог мучења стигао надомак постављеног циља иностраних завојевача и њихових домаћих штићеника: да коначно „преломи памећу“ и „призна реалност“- онакву какву су је наметнули демократори, деформатори и њихови спонзори са стране.

Само, та снага и свемоћ како данашњих властодржаца тако и њихових господара, више је привид него реалност. Све док људи верују да је демократорима све дозвољено, да је отпор немогућ, да ЕУнијаћење и НАТОфикација „немају алтернативу“ - а све су то идеје које им се сервирају свакодневно - демократори и Империја имају надмоћ. Оног часа када довољно људи престане да верује у те илузије, та привидна свемоћ ће да нестане као балон од сапунице. Пуф!

Овде бих да цитирам руског новинара Михаила Леонтјева, који у недавном интервјуу рече и ово:

Светска политика је питање моћи, ко каже нешто друго, он је лажов. Е, сад, док та сила убија наше земље, и Србију, политика добија издајнике који се представљају као реалисти, а сви остали су, наводно, идиоти и романтичари. Постоји ипак нада, која и чини смисао постојања, да је та сила привремена. Томе у прилог иде довољно историјских чињеница, и ја имам основа да се надам и верујем, да претпостављам да је ово у ствари један прелазни период, и да ће се ускоро показати како су такозвани реалисти у ствари идиоти, и још ће се показати да су издајници.


Није да историја воли иронију, него људи ретко ишта науче из историје, па то онда има ироничне резултате. Тако се поредак на којем су демократори и деформатори изградили своју власт све више круни и распада - таман онако како они растачу српску државу. Шта ће да раде када више не буду могли да се на њега ослоне? То можда нико од њих не зна, али се свим силама труде да онемогуће развој било чега што би могло да угрози њихов политички (а и остали) капитал. Ако су и свесни да би Империја могла да нестане, надају се ваљда да ће они опстати.

Нас ради, надам се да неће. Највећи проблем са демократорима и деформаторима је што се апсолутно ничега не стиде. За њих термин „издајник“ ништа не значи; то што раде, иако недвосмислено потпада под класичну дефиницију издаје, они виде као добро, пожељно, високо морално, али пре свега корисно. У демократорској и деформаторској Србији, све је релативно, све је обесмишљено, све је само предмет властодржачког хира. Док се то не промени, нема опоравка. Шта има везе што ће се сменити једна гарнитура деформатора, када је систем подешен тако да је спремно замени друга?

Тек оног дана када „издајник“ поново постане термин осуде - односно, када речима буде враћено значење - моћи ћемо да говоримо о неком моралном и политичком оздрављењу. Да ли ће и када тај дан да осване умногоме зависи од нас који нисмо изгубили наду, али и од оних који су у стању да се прену из индукованог безнађа. Само једно је извесно: примера за издајничко, злобно и глупо понашање до тада неће мањкати.

недеља, 17. јануар 2010.

Хаити

У уторак, 12. јануара, земљотрес јачине 7 степени Рихтерове скале погодио је Хаити. Уследила су још две земљотреса, јачине око 4 степена, од тада до данас. Главни град Хаитија, Порт-о-пренс, је у рушевинама. Број мртвих је непознат, али се процене крећу од конзервативних 50.000 до чак 200.000 жртава.

Многе земље су понудиле помоћ. Амерички Црвени крст је у среду почео да прикупља донације преко СМС порука, и за само три дана сакупио преко 8 милиона долара. Али бродови који допремају хуманитарну помоћ немају где да пристану - лука у Порт-о-пренсу је уништена земљотресом. Ни ваздушни пут не обећава - на аеродрому Тусен Ловертир не ради сигнализација и нема горива за авионе. По свему судећи биће на америчким маринцима, који су у петак почели да пристижу на Хаити, да успоставе контролу летова и импровизују луку.

Занимљив је одговор Хаићана на катастрофу. Власти су готово потпуно одсутне - не знам да ли зато што је инфраструктура уништена, или зато што је није ни било. Ископавање преживелих и страдалих врши се самоиницијативно, тамо где се групе Хаићана организују. Неко донесе лопату, неко бушилицу, па копај. Али многи само седе кататонично и кукају како ”нико ништа не ради да нам помогне.” Углавном страним новинарима. У петак сам чуо и вест да су наоружане почеле да пљачкају преживеле...

Цивилизација је крхка ствар, коју сви узимамо здраво за готово. Али није тешко да услед неке катастрофе - земљотреса, поплаве, урагана, рата - престану да раде телефони, и нестане струје, воде, гаса... Лишени технологије савременог живота, људи су принуђени да преживљавају како знају. И ту онда покажу своју праву природу. Неки прискачу у помоћ људима око себе. Други прилику користе за пљачку и насиље. А има и превише оних који само седе и чекају да им неко други каже шта да раде - или, још боље, ради уместо њих.

Хаити је већ скоро сто година вазал САД. Вудро Вилсон их је окупирао током 1. светског рата, наводно да спречи немачку интервенцију, а у ствари да обезбеди монопол америчких плантажера. Од тада наовамо, Хаити је или под директном окупацијом америчких трупа, или под диктатуром коју одобрава Вашингтон (нпр. по злу познатих оца и сина Дувалијеа). После 2. светског рата, ови диктатори су извршили ”реформе” тако што су сеоско становништво сатерали у Порт-о-пренс обећањем послова у индустрији, а село оставили плантажерима. Индустрија се никад није развила. Престоница је била препуна незапослених земљорадника, а Хаити је гладовао. Онда је почела да пристиже ”помоћ” са стране. На Хаитију делује скоро 10.000 невладиних организација, више по глави становника него било где друго у свету. Као резултат, Хаићани су почели да животаре од ”социјале” са стране - а њихове вође су се лепо богатиле убирући постотак речене помоћи.

Наравоученија у овој трагичној причи има много. Ако их видите, добро је. Ако их не видите, читајте опет - нећу да вам их набијам на нос. Тиме бих вам учинио исту медвеђу услугу коју су амерички и белосветски душебрижници учинили Хаићанима.

четвртак, 14. јануар 2010.

Дипломатско сијело

Недуго пошто је турски министар иностраних послова у Сарајеву одржао слово о васкрсењу Османског царства, почео је редовно да се састаје са својим колегама из Загреба и Сарајева. Само је то изгледа некако промакло новинарима (или можда није?) па је у најави састанка заказаног за 15. јануар у Београду онако стидљиво речено да се тројка већ састала три пута, прво у Истанбулу, па онда у Сарајеву.

То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?

четвртак, 07. јануар 2010.

Христос се роди!


(Рождество Христово, детаљ фреске из манастира Студеница)

У овим данима када земљом ходају лажни спаситељи и столују лажни владари, у време ратова и гласина о ратовима, у време лажи и обмана, сетимо се истинског спаситеља, кнеза мира, љубави и добре воље међу људима, чије рођење данас прослављамо.

Мир Божији - Христос се роди!