„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 14. јануар 2010.

Дипломатско сијело

Недуго пошто је турски министар иностраних послова у Сарајеву одржао слово о васкрсењу Османског царства, почео је редовно да се састаје са својим колегама из Загреба и Сарајева. Само је то изгледа некако промакло новинарима (или можда није?) па је у најави састанка заказаног за 15. јануар у Београду онако стидљиво речено да се тројка већ састала три пута, прво у Истанбулу, па онда у Сарајеву.

То што причају Јеремић и турски амбасадор у Београду да су њихови односи бољи него икада и да су Србија и Турска некакви стратешки партнери за мир на Балкану, то су стандардне флоскуле и продавање магле. Давутоглу је у свом сарајевском наступу јасно рекао шта Турска хоће на Балкану. Не знам шта је на уму Јеремићу (а ни Тадићу, без чијег аминовања Јеремић малтене и не дише), али чисто сумњам да је у питању ишта добро. Кад се већ толико слажу са Ахмет-ефендијом, онда се само питам шта ће им уопште ту Алкалај. Као икебана, можда?

1 коментар:

Milko Grmuša је рекао...

Mislim da je u pitanju slijedeće: Amerikanci jednostavno žele da ovaj dio Evrope maksimalno iskoriste u svojom odnosu prema Evropi. Turska, Albanija, Srbija, BiH i Hrvatska, koliko god se to činilo nemogućim, glavni su američki pioni u Evropi, sredstvo pomoću koga uvijek mogu da ucjenjuju i ostvaruju svoje globalne interese.

Turska je već decenijski vjerni američki saveznik. O Albaniji ne treba trošiti riječi. Srbija sa Borisom Tadićem, a odskora i sa Tomislavom Nikolićem, manje-više potpuno se priklonila Americi. Pobjedom Josipovića na predsjedničkim izborima u Hrvatskoj, kao i pobjedom Kosorke nad Sanaderom, Ameri su potpuno oduzeli primat Vatikanu u ovoj zemlji. BiH, u takvoj konstelaciji odnosa, nema prostora za vrdanje (nažalost, i Republika Srpska dio je istog aranžmana).