Хаити

У уторак, 12. јануара, земљотрес јачине 7 степени Рихтерове скале погодио је Хаити. Уследила су још две земљотреса, јачине око 4 степена, од тада до данас. Главни град Хаитија, Порт-о-пренс, је у рушевинама. Број мртвих је непознат, али се процене крећу од конзервативних 50.000 до чак 200.000 жртава.

Многе земље су понудиле помоћ. Амерички Црвени крст је у среду почео да прикупља донације преко СМС порука, и за само три дана сакупио преко 8 милиона долара. Али бродови који допремају хуманитарну помоћ немају где да пристану - лука у Порт-о-пренсу је уништена земљотресом. Ни ваздушни пут не обећава - на аеродрому Тусен Ловертир не ради сигнализација и нема горива за авионе. По свему судећи биће на америчким маринцима, који су у петак почели да пристижу на Хаити, да успоставе контролу летова и импровизују луку.

Занимљив је одговор Хаићана на катастрофу. Власти су готово потпуно одсутне - не знам да ли зато што је инфраструктура уништена, или зато што је није ни било. Ископавање преживелих и страдалих врши се самоиницијативно, тамо где се групе Хаићана организују. Неко донесе лопату, неко бушилицу, па копај. Али многи само седе кататонично и кукају како ”нико ништа не ради да нам помогне.” Углавном страним новинарима. У петак сам чуо и вест да су наоружане почеле да пљачкају преживеле...

Цивилизација је крхка ствар, коју сви узимамо здраво за готово. Али није тешко да услед неке катастрофе - земљотреса, поплаве, урагана, рата - престану да раде телефони, и нестане струје, воде, гаса... Лишени технологије савременог живота, људи су принуђени да преживљавају како знају. И ту онда покажу своју праву природу. Неки прискачу у помоћ људима око себе. Други прилику користе за пљачку и насиље. А има и превише оних који само седе и чекају да им неко други каже шта да раде - или, још боље, ради уместо њих.

Хаити је већ скоро сто година вазал САД. Вудро Вилсон их је окупирао током 1. светског рата, наводно да спречи немачку интервенцију, а у ствари да обезбеди монопол америчких плантажера. Од тада наовамо, Хаити је или под директном окупацијом америчких трупа, или под диктатуром коју одобрава Вашингтон (нпр. по злу познатих оца и сина Дувалијеа). После 2. светског рата, ови диктатори су извршили ”реформе” тако што су сеоско становништво сатерали у Порт-о-пренс обећањем послова у индустрији, а село оставили плантажерима. Индустрија се никад није развила. Престоница је била препуна незапослених земљорадника, а Хаити је гладовао. Онда је почела да пристиже ”помоћ” са стране. На Хаитију делује скоро 10.000 невладиних организација, више по глави становника него било где друго у свету. Као резултат, Хаићани су почели да животаре од ”социјале” са стране - а њихове вође су се лепо богатиле убирући постотак речене помоћи.

Наравоученија у овој трагичној причи има много. Ако их видите, добро је. Ако их не видите, читајте опет - нећу да вам их набијам на нос. Тиме бих вам учинио исту медвеђу услугу коју су амерички и белосветски душебрижници учинили Хаићанима.