Вечно враћање истог...

... у српском случају би се могло назвати и продукцијом имбецилних серија као омиљеном дисциплином државне телевизије. Једна гора од друге. Што је ОК. Да не троше наше паре за бабе које се чешљају, и алтернативу (јааааааој!) у виду нечега што сам управо гледао. Последњи бисер дакле, у том низу бесмисла, зове се Оно као љубав.

Горчин Стојановић је, у сваком случају, постао већ својеврсни феномен: да је (срећом па није) део неке глобално препознатљиве кинематографије, по њему би се сигурно већ звала нека одредница у лексикону. Ед Вуд је макар био искрен, енергичан, уверен у квалитет онога што ради, упркос остатку света. И зато је и био, након свега, филмски уметник. Али Стојановић, сирома', сваки свој наредни урадак изнесе пред свет као нешто непојмљиво горе него сочиненије пре тога - али рекло би се, потпуно свесно, и без имало гриже савести. И то је оно шокантно. И не мисли да одустане.

Још му ни трауматично искуство сусрета са зачудном формом по имену "Лисице" нисмо заборавили (сећате се гарант, она серија коју је човек просто МОРАО да гледа, све очекујући да неко на пола епизоде каже "скривена камера - па не мислите ваљда да бисмо вам нешто ОВАКО ретардирано сервирали недељом у осам?"). Филмове (знаци навода по жељи), овога пута нећемо дуже помињати. Срећа па их не снима већ деценију и кусур и желим му да на том курсу истраје. "Убиство с предумишљајем" чак ни солидна глумачка екипа није учинила гледљивим, осим за љубитеље дискретног задаха љотићевштине (Стаааааааааари Београђанин згрожен Другим светским ратом који воде сељаци од којих ниједан не зна француски), осавремењеног љупким БГ-шовинизмом из раних деведесетих и ЛДП-ом пре ЛДП-а, кроз готово карикатуралан култур-расизам (Зли Српски Војник из западнославонске вукојебине, са кретенски полуотвореним устима кроз читав филм, и отрпилике толико дехуманизован). "Стршљен" је посебна прича, неки други редитељ - филм би био гледљив. Овако, није био. Но, добро..

Али, ево Стојановића опет са новим телевизијским остварењем која прети да и "Лисице" баци у засенак, још Млађи, још Урбанији и Старобеоградскији, са још тупавијим плагијатом као драматуршким предлошком. Овога пута, њујоршке удаваче су остављене на миру, али је Горчин одлучио да предлошке Пријатеља и Coupling-a мрцвари, мрцвари, и мрцвари...
Наравно, ни плагијат не би био толико стравичан, да овде апсолутно СВАКИ секунд серије не вришти изгубљеним телевизијским временом и болном некомпетенцијом. Дијалози су у распону између неријатно блентавих, до усиљено духовитих. Карактери неубедљиви, кастинг лош (мислим, глумци као такви су у реду, али улоге које тумаче - не стоје им, и то се види: уосталом, текстове које изговарају, ни Оливије, Смоктуновски и најславнија генерације Стеле Адлер заједно, не би учинили ни за нијансу плаузибилнијим...). Кадрирање је имбецилно а и кад га има - боље да га нема...

Све ово не бих писао да случајно не промаших почетак ремек-дела Робета Бентона, и не пребацих на РТС-ов Први програм, где сам налетео на репризу овога. Непрепричљиво.


РЅ Апелујем на читаоце да обрате пажњу на претходни текст, Соко је надмашио самог себе. Ово моје је далеко баналнија тема, и извињавам се што ускачем(сутра ће ме већ мрзети да пишем, а ово не треба да остане прећутано!). Али има везе и са овим што Соко прича. Погледај телевизијску понуду једне земље (као најшири могући културолошки узорак исте), и знаш одмах на чему си.

Бесмртним речима Едмунда Блекадера у телеграму Чарлију Чаплину: please, please, please... STOP. Г. Тијанићу, шта смо вам скривили, па да несрећног Стојановића (опет) гурате у воду у којој не зна да плива, а о нашем трошку? Ем је расипнички, ем је непријатно. И према нама, и према људима који се муче у реализацији нечга што се не да реализовати. Осим као пример како-не-треба. Али то је онда ниво показних вежби на Академији, а не разлог за малтретирање тих пар милиона гледалаца који се, непромишљено, нађу пред телевизијским пријемницима :), недељом увече..