... родила се Резолуција 171.
Наиме, Представнички дом (House) америчког Конгреса је у уторак усвојио резолуцију у којој се позива на даље уставне реформе у БиХ у циљу стварања ”ефикасне и ефективне” државе која би могла да се ЕУроатлантски интегрише. Члан БХ предсједништва и самозвани лидер БХ Муслимана Харис Силајџић поздравио је резолуцију као ”конкретизовање” плана за стварање ”потпуно демократске и функционалне државе БиХ.”
Нема сумње да Силајџић, који својим једноумљем комично подсјећа на великог везира Изногуда (можете готово да га замислите како мргодно гунђа, ”Овога пута, Фахрудине, постаћу Алија умјесто Алије!”) под ”потпуном демократијом” подразумијева принцип ”један човјек, један глас,” који је БиХ и одвео у рат. Али о томе у резолуцији нема ни ријечи.
Што се тиче стварања функционалне државе, што Харис не крене од себе? Нико није тјерао ни њега ни СДА да Федерацију БиХ организују као десет аутономних мини-држава са мамутским бирократијама и конфискаторним порезима, која функционише горе него анархија у Сомалији. О корупцији, која се примиче ”стандардима” османске царевине из доба њеног колапса, да и не говоримо. Али дабоме, рјешење је укидање РС, а не реформа Федерације у нешто ”функционално.” Уосталом, сам Силајџић понавља, као изгребани ЦД, да је Република Српска ”геноцидна творевина” и да је зато треба укинути! Нема ту ни ”д” од демократије, ни ”ф” од функционалности.
Међутим, попут свих Силајџићевих досадашњих небулоза (а за 17 година каријере, има их напретек), и ова се расплињује под свјетлом простих чињеница. Наиме, резолуција не предвиђа малтене ништа конкретно, осим позива да ОХР остане у БиХ и да се именује амерички изасланик који би директно представљао Вашингтон у босанском лонцу. Тај изасланик већ de facto постоји, у виду замјеника вицекраља. На тој функцији је од почетка увијек био Американац (тренутно Рафи Грегоријан). Ради се, дакле, само о промјени титуле, ништа друго. Све остало су опште констатације и већ много пута поновљена прича о европским интеграцијама, Венецијанској комисији, итд. Јесте да се позива на реформу БиХ како би она могла да уђе у ЕУ, али зар није Белгија таман толико подијељена, а усред ње је главни град Уније? Дакле, доњи дом Конгреса САД усвојио је резолуцију да све има да буде како је и досад било. Радикална промјена, нема шта.
Што се самог Силајџића тиче, и његовог најновијег покушаја да лобирањем у иностранству стекне политички капитал код куће, довољно је рећи да се у резолуцији специфично спомиње ”априлски пакет” уставних реформи, који су написали Американци а који је управо он минирао. Каква год буде америчка политика у БиХ у скоријој будућности - а сигурно је да ће бити ограничена финансијском кризом и компликацијама на Блиском истоку, у Авганистану и Пакистану - све је мање сигурно да ће у њој бити мјеста за Хариса Силајџића.
3 коментара:
Sivi Soko hteo sam te samo pitati zasto vidim da znas mnogo stvari, zasto Slobodan Milosevic nikada nije ubacio VJ u ratu u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, dakle zasto Srbija nije nikada ratovala "punom snagom" u tim nesretnim ratovima. Iz koga razloga VJ/VRS/SVK nisu se ujedinile u jednu vojsku nego su ratovale posebno a Srbija nikada nije upotrebila njen citav vojni kapacitet?
Pozdrav
Ово сам се и ја питао много пута. Не знам. Можда зато што су Загреб и Сарајево већ у старту оптужили Србију за ”агресију” па је ваљда то био покушај да се докаже како су те оптужбе лажне (ако је тако, није био баш успјешан). Можда зато што је Милошевић послије 9. марта 1991. мислио да у самој Србији није постојала политичка воља да се ратује. То је још једна од непознаница југословенских ратова на коју одговор могу да дају само непосредни учесници. Милошевић, дабоме, више не може - али има ту и генерала и министара и савјетника и кога све не који би могли. Не знам шта чекају.
Има и основније питање: зашто није Вељко Кадијевић извршио државни удар 1991 кад је још могао?
Да је то урадио, не би било ни "Холмеца", ни "Олује", ни "Дејтона", ни "Операције Племенити Наковањ", нити срамоте која данас влада у Београду.
Наравно, ово чисто реторички, јер сам Кадијевић се касније јавно кајао "што није".
Постави коментар