Сваког деветог маја, прво чега се сетим је легендарна фотографија чувеног Јевгенија Халдеја. Совјетски војник Михаил Мињин поставио је државни барјак СССР на круну статуе Германије, додуше, нешто раније, 30 априла 1945, током операција за ослобођење Берлина од нацизма. Тај догађај, на жалост, Халдеј није успео да овековечи, а саму заставу су оборили нацистички снајперисти јер су борбе још трајале. Ипак, два дана касније, заставу су поново поставили руски војници. И тај призор је Халдеј овековечио, а фотографија војника Михаила Јегорова и Мелитона Кантарије је остала упамћена као најснажнији визуелни и емотивни симбол победе слободног света, поготово СССР, државе која је највише учинила за спас света од нацизма, и која је тај подвиг платила са двадесет седам милиона жртава.
Неке од њих су пале и у борбама за ослобођење Југославије. Совјети су ослобађали наше градове са партизанима, и о томе се зна. Ослобађали су градове Србије и са четницима током 1944, о чему се далеко мање зна, и што захтева (и добиће) посебну тему, јер, срећом, постоје сачуване фотографије као и документи.
Углавном, само у борбама за ослобођење Београда, пало је око хиљаду бораца Црвене армије. Данас наша престоница нема ниједан (НИЈЕДАН!) назив улице који изражава макар симболичну захвалност војницима који су оставили своје породице на Дњепру, Волги, Уралу, Бајкалу и Пацифику, и дошли да погину за нашу слободу. Све улице које су обележавале успомену на совјетске хероје, варварски је УКИНУЛА градска власт Српског покрета обнове, пре десет година, и престоницу Србије и народа који је ПРВИ у Европи устао против Хитлера, ставила у исти срамотно-ревизионистички кош са градовима попут Риге, Будимпеште и Загреба, у којима су антирусизам и колаборација са нацизмом били и остали омиљени национални спорт.
Овај коментар је симболично подсећање на људе који су оставили своје животе код нас. Сетимо их се данас. Такође, нека ово буде и подсетник на нашу велику срамоту, коју нам ваља исправљати док није касно. Ако овај блог и овај коментар послуже као макар симболична инспирација за покретање иницијативе за враћање имена улица наших градова руским херојима који су у њима изгинули - бићемо више него поносни и на себе и на своје читаоце, и на нашу земљу. Кoја ће овим показати да памти и поштује људе који су гинули за њу и њен народ.
13 коментара:
Сиви Соколе, хвала на одличном допису.
Мали детаљ из сећања, да се не заборави:
Руске трупе су ослободиле Београд 20 октобра 1944, кад је тенковска дивизија генерала Жданова потиснула Немце с југоистока, од Бугарске границе, преко Неготина и Велике Плане, и после љуте битке с неких 20 хиљада Немаца ушла у град (в. нпр. мемоаре генерала Штеменка, 1973).
На сред Трга републике, који је тада био поплочан солидном калдрмом, подигнут је леп мали споменик, с цвећем, травом и оградицом, спомен плоча палим Руским борцима за нашу слободу.
Али није дуго прошло од како је Тито избачен из "Коминформe" 1948, кад целог споменика одједанпут ... нестаде... Сви грађани (осим Титових мангупа, наравно) беху огорчени због тог варварства.
Потсећа ме то и на оно што се данас дешава по Балтичким "државама"...
Кад је већ о томе реч, ”Данас” (иначе бастион невладника и комесара) је чудом неким у четвртак објавио одличан текст руског амбасадора Конузина. Ево цитата:
”...нису сви били у стању да сачувају сећање захвалности на руске војнике. Руше се, премештају и скрнаве споменици оних чијом су се крвљу загрцнули фашисти. Доводи се у сумњу историјска улога руских Ивана који су дошли са своје разорене земље, са својом трагичном судбином да спасавају Европу од истребљења. Подигли су главу они који су им пуцали у леђа.”
Јохан, захваљујем, драго ми је што Вам се подсећање свидело. Држим да је то најмање што можемо и морамо. Хвала и на подацима којима располажете, а било би итекако важно актуелизовати и обнову споменика руским херојима који је Тито срушио 1948. За тај податак нисам ни знао, и не треба дозволити да се изгуби.
Соколе Сиви -:), један од наших проблема и јесте то што нам најсветлије традиције из историје овог народа отимају они који немају никакво морално право на то. "Данас" и сличне публикације, по мом скромном уверењу, немају НИКАКАВ легитимитет да и помену српски антифашизам, док се макар симболично не ограде од ставова својих сличномишљеника, чије скандалозне ставове иначе промовишу из петних жила. Не може се бити антифашиста а не осудити језиви ревизионизам и релативизација нацистичких и усташких злочина над Србима, Јеврејима и Ромима, које свакодневно спроводе ликови попут Бранислава Димитријевића, Бранке Прпе и Соње Бисерко. О фашистоидним и расистичким иступима ударних јуришника ЛДП-а, иначе "Данасове" омиљене партије, не вреди ни говорити. Рекох већ у недавном осврту, поштен закон о заштити достојанства жртава фашизма (а Србији је НЕОПХОДАН, јер је много жртава имала) на судску скамију у својству оптужених би довео, поред недотупавних силеџија, провокатора и сарадника страних агенција из скинхед-канализације, и целокупну поставу Друге Србије. Јер је њихов однос према Сајмишту и Јасеновцу безмало идентичан, осим што га ови други увијају у непрепознатљивију форму. Кажу неки да су им и налогодавци исти, али немамо материјалних доказа за ту тврдњу...
Наравно, ту је крива, великим делом, и српска политичка и културна сцена. И ова на власти а и она у "патриотској" опозицији. Власт у Србији гаји својеврсни став без става, па су истовремено и против НАТО-злочина и за улазак у НАТО, и против фашизма а и за Туђманову верзију Јасеновца (случај Димитријевић). А о тупости и беживотности разних ДСС-ова, СРС-ова и СНС-ова, не треба трошити речи. Као ни о развијеном XIX-вековљу и гротескној дезоријентацији виђених парадних српских интелектуалаца из САНУ-шињела, чији је историјски часовник стао негде у доба династичких борби Карађорђевића и Обреновића око 1858 и повратка ових других у земљу.
Добар део српских историчара "патриотске" провенијенције, не гаји никакву свест о томе да посоји нешто што се зове динамика историјског процеса. Не може се двапут у исту реку, рече онај Грк пре 2500 година. И без те свести, "историја" коју они тумаче није ништа друго него хрпа збрканих и гломазних папира и бројки. Јалова и неупотребљива као и њихови досадни реферати.
"Држим да је то најмање што можемо и морамо. Хвала и на подацима којима располажете, а било би итекако важно актуелизовати и обнову споменика руским херојима који је Тито срушио 1948. За тај податак нисам ни знао, и не треба дозволити да се изгуби."
Г. Вронски (наши "псеудоними" су ваљда да се Власи не досете, ако не сад, бар не одмах ;-)), опет хвала на Вашем прилогу. Само да будем прецизан о податку о споменику, ако није срушен 1948, онда то беше око 1949. Као малишан сам живео на самом тргу (у Коларчевој 1, петоспратници са два кубета на врху, доле је тада била Народна банка, касније пошта), па сам с прозора радознало посматрао сва рана Браварова досадна јавна муцања (ама баш као полуписмен ђак кад гласно чита, "Дозвољите ми, другови и другар'це...", моји старији су га грдно исмејавали :-)) на трибинама прекопута, под кнез Михајловоим коњем. Тада је Трг републике изгледао већи, тј. отворенији, без силних тротоара и "паркинга". Одлично се сећам споменика, бео, усправан, испод два метра, са једноставним декорацијама. Рушење беше велика срамота. Одушевљен сам идејом његовог обнављања.
http://www.pobediteli.ru/
Још један вредан детаљ! Ето, све се надам да смо onto something, што би рекли. Надам се да ће колеге са других блогова помоћи ширењу овог предлога, па можда и неку петицију да саставимо (да ли само за БГ или и за друге градове наше земље; руси су гинули и за Ниш и Нови Сад, између осталог). Сигуран сам да ћете, дође ли до тога, помоћи са фактографијом коју одлично познајете.
Одличан линк, Јохане! (http://www.pobediteli.ru/)
Од првог до последњег дана, непроцењив извор, како за историчаре тако за лаике.
"ОРАО", молим да примите на знање да сам одлучио да не одобрим ваша два коментара. Иако се слажем са констатацијом да је уз ослобођење од Немаца дошла комунистичка окупација, немам никакво поштовање према нацистоидном речнику и фразама типа "јудео-бољшевизам".
На овим страницама сам небројено пута изложио свој став о комунизму, другој Југославији и потреби да се то наслеђе превазиђе и њиме изазване ране зацеле. Али исто као што данас одбијам лажни дуализам "НАТО или Слоба," одбијам и лажни дуализам "комунизам или Хитлер" који су током рата 1941-45 наметали што комунисти, што присталице окупатора попут Димитрија Љотића.
Да је којим случајем Црвена армија изгубила рат под Москвом 1941, ни мене ни вас не би било да данас о овоме расправљамо.
Одличан чланак. Потпуно се слажем и са мишљењем да нас данас не би било да Црвена армија није потукла Германе у Великом отаџбинском рату.
Међутим, наишао сам у чланку на једну занимљивост: говори се о заједничким акцијама четника и Црвене армије. Јако ме занима где се може више о томе прочитати. Тренутно, еуроатлантски пропагандисти форсирају неистините верзије по којима је Дражина мисија била - про-еуропска и про-западна Србија. Форсира се прича о Прањанима као доказ укорењеног пријатељства Срба и Американаца.
Ја сам из Тимочке Крајине где су славни Црвеноармејци најпре крочили на територију Југославије. Чуо сам доста прича о томе да су их, као савезнике, дочекивале управо четничке јединице као и да су коректно сарађивали.
Све у свему, занима ме, где се може нешто прочитати о сарадњи и зајдничким акцијама четника и црвеноармејаца?
Sasa,
izvinjenje, ne videh pitanje ranije.
Pa postoje slike oslobodjenja Krusevca, recimo, 1944. Keserovic sa Sovjetima i Amerikancima (toga ima na sajtu Pogleda prilicno, pogledajte njihove galerije). E sad, nazalost, cetnici su bili (mlitavom politikom izbeglicke Vlade), liseni zvanicnog kontakta sa SSSR (uostalom, i kontakt sa zapadnim saveznicima je bio sve slabiji, zbog manevara iste Vlade), i onda se dogodilo to da Tito (u to doba Staljinov ideoloski pulen) daje ultimatume i zahteva kod sovjetskih stabova da cetnike tretiraju kao - neprijatelje.
Slazem se da bi taj deo (kontakte i saradju cetnika i Sovjeta) valjalo istraziti; koliko znam, za sada nema naucnih monografija na tu temu. Postoje samo nagadjanja u javnosti i manipulacije. Premda meni ne deluje nemoguce ni teza da je Draza (kao nas vojni atase u Pragu tridesetih) bio u nekoj vrsti saradnje sa Sovjetima.
Ako imamo u vidu cinjenicu da je Draza pred rat bio jedan od ono malo zaista svesnih opasnosti koja preti od Hitlera (autor vojnicki odlicne strategije odbrane Jugoslavije 1940, koju nismo primenili 1941), sasvim je izvesno i da su Sovjeti znali o kakvom je coveku rec.
A oko zapadnih Saveznika, pazite, nije nista neuobicajeno u tome da im je Draza - kao demokrata i gradjanski nacionalista - davao ideolosku prednost u odnosu na komunisticku Rusiju (Draza jeste bio nacionalno rusofil, ali antikomunista, kao, uostalom, i mnogi Rusi koji su izabrali zapad u tom trenutku). Verovatno bismo u tom trenutku bolje i prosli da smo zavrsili u tom bloku zapadnom, koji je tada (Amerikanci najpre) imao razumevanja i za nase oslobodilacke teznje i za nacionalno pitanje (i to je, verovatno, posle 1918 bio poslednji istorijski trenutak da se te stvari rese u nasu korist na medjunarodnom planu... nasa istorijska neodgovornost je u tome sto smo procerdali istorijske prilike za kako-tako celokupno resenje drzavnog pitanja, i to kao pobednici u oba svetska rata). Sad, sto nasi danas neistorijski manipulisu, Vi ste potpuno u pravu sto to vidite kao neukusno. I meni se ta prica gadi. Prosto zato sto se mora napraviti razlika izmedju Ruzveltove Amerike (koja nam jeste bila iskren saveznik, Ruzvelt je, cak, bio najveci srbofil u velikoj trojci i to se danas zaboravlja) i Amerike Klintona i Bajdena, koja je na Balkanu, de fakto, pola veka kasnije iscrtala granice Hitlerovih okupacionih linija i podrzala svaki isfrustrirani nacionalizam koji se zakrvavio protiv Srba pola veka ranije, sluzeci fasistickoj osovini - od hrvatskog neoustastva HDZ 1991, do albanskog tribalnog projekta "Velike Albanije", u dlaku istog kao onaj koji je postojao 1941-45.
Za Sokola:
izbrisani komentar iznad prethodnog, je moj. Uklonio sam ga zbog gresaka u kucanju i editovao tako da bude razumljiv
Постави коментар