Миладинов милион

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време.

Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под.

Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.

И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.

Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!

Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?

Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда?

Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?

На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.

А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице.

Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.

Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.