„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 13. фебруар 2009.

”Да, али,” Бориса Тадића

Реакција Бориса Тадића (текст и видео) на изјаве ОВК терористе Хашима Тачија звучи као да ју је неко написао у намери да документарно докаже моју тезу о ”да, али” одбрани.

Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.

Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:

”Конструктивност за Србију значи... трагати за решењем које не угрожава процес интеграције читавог западног Балкана у ЕУ, јер тако у ЕУ поново можемо живети као обједињене нације и културе под једним кровом.”


Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?

Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?

Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).

Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.

Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.

Докле тако?

1 коментар:

Janko Boyich је рекао...

Како да кажем изузетно ми се свиђа оно Лажни цар Борис. У ствари мени је он некако више познат као Јељцинов имењак, Борис Јуниор. Али тоакве Јуниоре и лажне улепшава и онај пећински карактер. Не треба бити сумњичав. Многи су одавно много година уназад, прво били завршли неке необичне курсеве, као онај шлосерски рецимо, па без да би знали да читају генералштабне карте, постали чак и маршали. Пре тога су их само мало, да би се истренирали прогурали кроз тајне отворе Бихаћких печина, а после авионом их пребацилу у Ватикан. Моара на причест пре него се власт ухвати у руке. И онда са свим осталим пећинарима су дошли у Београд. Још нам нико није објаснио каква је прва вечера била у тих пећинара у Београду. По природи је била тајна. Али не змамо ко је био послужитељ медвед или мајмуница. Многи потомци, са те тајне вечере, управо данас по прилично личе на своје пртке. Пристигли су из пећине.