„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 28. фебруар 2008.

Будалама се жури

Вилијам С. Линд, Antiwar.com
28. фебруар 2008.

Да постоји химна за Балкан, то би био хит из педесетих, "Будалама се жури где је анђеле страх." Најновије балканске будале су САД и ЕУ, које су пожуриле да признају оно што премијер Србије Војислав Коштуница с правом назива "лажна држава Косово." Зашто лажна? Зато што не постоје Косовари, већ само Срби и Албанци. И једни и други хоће да уједине Косово са својом земљом, историјском Србијом или Великом Албанијом. Самостално Косово има рок трајања под-атомске честице.

То што су САД и ЕУ отеле Србима историјску отаџбину је и злочин и грешка. Злочин, пре свега, зато што нико, чак ни УН, нема право да распарчава суверену државу, а друго, зато што је прича којом се правда то безакоње лаж. Званично оправдање је да су Срби, под Слободаном Милошевићем, етнички чистили Косово од Албанаца. Али, немачки судови су установили да није било етничког чишћења на Косову док НАТО није почео да бомбардује Србију. По почетку ничим изазваног напада НАТО на Србију (дивни мали рат госпође Олбрајт), Срби су Албанце оставили на прагу Алијансе као логистичко бреме. То није било баш сасвим лепо, али када сте мала земља која се бори против целе силе НАТО, довијате се како знате. Иронија је у томе да, после капитулације Србије када је Русија повукла своју подршку, НАТО није ни трепнуо док су Албанци етнички чистили Косово од две трећине тамошњих Срба.

У међународним односима, грешке су горе од злочина. Две од грешака садржаних у признању Косова ће вероватно имати последице. Прва је стварање иреденте, које гарантује нови рат на Балкану. Србија никад неће прихватити отимачину једне од својих покрајина. Као Француска после 1871, њена целокупна политика биће усмерена на враћање отетог у првом повољном тренутку.

Друга грешка је у даљем вређању Русије, преко којег овај пут Москва не може да пређе. Ако САД и ЕУ не виде дух 1914, Русија и Србија га итекако виде. Чињеница да је Русија тада кренула у рат да заштити Србију ствара притисак да то поново учини. У супротном ће Путинова власт да изгледа слаба и на домаћем и на иностраном пољу.

Мада Вашингтон и Брисел одбацују сваку помисао на то, Русија и Србија итекако имају војне опције. Герилски напади на европске и америчке трупе и полицију у српским деловима Косова вероватно ће почети самоиницијативно, ниског интензитета. Није тешко организовати снајперске заседе и импровизоване мине. Београд увек може да ескалира кријумчарењем противоклопних мина, двонаменских РПГ оруђа и снајперских пушака, као и специјалаца како би се то оружје ефикасно употребило. Ако Европа одговори економским мерама против Србије, Русија сада има довољно петро-долара да економски подржи Београд. Ако НАТО запрети новим бомбама, Русија може да одговори слањем противавионских јединица и опреме у Србију. Прошли пут када је НАТО бомбардовао Србију, Русија је била превише слаба да одговори. То сада није случај, нити је председник Путин на продају као што је Јелцин био.

Последња ствар која свету треба тренутно је нови рат на Балкану, где би НАТО и Русија били међусовно супротстављени. Има ли шансе да се на овог пса врати ланац? Мислим да има, ако би Вашингтон и Брисел повратили макар мало осећаја за реалност. Могли би да ураде оно што је Бизмарк урадио 1878 и сазову конференцију на којој би се договорило решење с којим би све стране могле да се сложе, чак и ако нико с њим није претерано задовољан. Једно од могућих решења би била подела Косова између Србије и Албаије, где би се Србији надокнадио губитак дела Косова српским територијама у БиХ. Чињеница да су и БиХ и Косово лажне државе би олакшала такав договор. Као што ЕУ већ зна, одржавање лажних држава много кошта и нема му краја.

Будалама се жури, али су некад и будале довољно паметне да стану и учине корак назад. Ако ме чују у Берлину, нека размисле. Берлински Конгрес 2008. би могао да спречи рат у Европи баш као и његов претходник из 1878.

(превод: СивиСоко)

среда, 27. фебруар 2008.

Псеудограђански паразити

Већ неко време покушавам да смислим одговарајуће име за ону групу људи која нам годинама ради о глави, а све у име "светлије будућности."

Чуо сам да их неки зову "грађански талибани" и "мисионари"; не морају мисионари да буду лоша ствар, а ово са талибанима је асоцијативно. Треба нам нешто специфично. "Чедери" је одличан израз, али то је као кад зовемо политичаре курвама - увреда за курве, које су кудикамо поштеније. Мој земљак Кустурица их је на митингу прошлог четвртка назвао "мишевима"; можда би било боље "пацови"... Али опет, што да вређамо глодаре?

На енглеском се њихова сорта зове "наднародни напредњаци" (transnational progressivists), али на српском то слабо звучи. Нити су изнад било чега, нити су напредни. Иако се енглеска скраћеница те фразе, "Транзи," римује са "Нациста," на српском асоцира на транзисторе. Опет, значи, не ваља.

У помоћ пристиже Саша Гајић, који на НСПМ недавно овако описује "елиту" у Србији:

Ovdašnja pseudograđanska elita je nastala u vreme komunizma, zauzevši prostor starih građanskih staleža koji su mahom fizički likvidirani, da bi u socijalizmu izrasla u poluparazitske slojeve podatne ispunjavanju dnevnopolitičkih zadataka, crpeći iz svog privilegovanog položaja stalne beneficije. Raspadom starog sistema ovi su se krugovi samo preusmerili na infuzije stranih donacija.

Tokom više decenija, srpski pseudograđanski slojevi brojčano su ojačavani prilivom ambicioznih pridošlica iz provincije, mahom studenata, koji su svoj kompleks više vrednosti (koga prati skriveni kompleks niže vrednosti) i mržnju prema svojoj zavičajnoj palanci, kompenzovali izveštačenim upodobljavanjem i “upristojenjem” spram onog što se u tom trenutku smatralo “modernim” u urbanim centrima, a sve zarad fanatične želje da se nikada ne vrate u provinciju, već da “uspeju u gradu”.

Idealno opravdanje za svoje sujetne ambicije, neostvarive u zavičaju, nalazili su u gordim stavovima konstantinovićevske “filozofije palanke” nad kojom su težili da se uzvise. Ako su pri tom sujetnom “uzdizanju iz proseka” malo videli inostranstva, mahom uz jednu-dve letnje stipendijice u zapadnim zemljama, umislili su da su “popili svu pamet sveta” koja ih beskrajno izdvaja nad “neprosvećenim” masama.

Kao treće, pripadnici ovih struktura su ne samo neposobni za funkcionalne uloge klasičnih društvenih elita, već su idejno i intelektualno “zacementirani” u nekolicini floskula koje korespondiraju između njihovog današnjeg imidža i nekadašnjih ideoloških ubeđenja, ali mimo toga nisu u stanju čak ni da trezveno prate aktuelna kretanja u svetu niti da uoče tendencije tamošnjih procesa. Iako širokih očiju okrenuti ka “velikom svetu”, koga su videli ili turistički ili, u najboljem slučaju, kao stipendisti, domaći pseudograđanski slojevi baštine tone zastarelih predrasuda i zapravo ne znaju ništa o tome svetu u koga se kunu, niti bi bili u stanju da se u njemu egzistencijalno snađu, jer su duboko nesposobni da ulože bilo kakav napor da se menjaju i ozbiljno rade. Njihove nezaslužene privilegije i društveni status moguć je samo ovde, i to ne konstruktivnim društvenim aktivnostima, već isključivo na direktnom ili indirektnom podaničkom angažmanu u službi interesa sa strane.


Немам овоме шта да додам. Значи, "псеудограђани" или "лажнограђани," али у сваком случају паразити. А ако се на време не открију и не отклоне, паразити могу да буду смртоносни.

уторак, 26. фебруар 2008.

Нека лажу они, не смемо ми

Овако вели Брана Црнчевић у Гласу Јавности, апропо ”невладиних собарица демократуре”:

Истина да победници пишу историју никад није оспорена. Али, нека је победници пишу сами. Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место.

... Тешко је бити Србин који истовремено верује у Бога и Америку. Америка није прва светска империја којој неће успети да замени Бога.


Не слажем се само у једном. На које ”победнике” мисли? Ови што су измислили ”републику Косова” и признали је, нису победници. Односно, победници су таман колико и Османско царство, Аустро-Угарска и Трећи Рајх, пређашњи спонзори албанске доминације на том простору. Сви су они хтели да затру Србе. А ето, Срби и даље постоје, а где су сада све те моћне и победоносне царевине?

петак, 22. фебруар 2008.

Амбасаде, и њихово спаљивање

Ево зашто не оправдавам уништавање имовине, чак и кад је државна, чак и кад припада држави која је починила агресију, окупирала и признала ”независност” једног дела друге државе: то је спуштање на њихов ниво.

Али да та држава може још и ниже, показује њена реакција. Стејт департмент је ”бесан” због штете на својој београдској тврђави. Шон Мекормак, портпарол америчке дипломатије (ха!) изјавио је за Глас Америке следеће:

Нас занима политички дијалог са владом Србије. ЕУ занима политички дијалог са владом Србије. Јасно је да постоје разлике око нашег деловања на признању Косова, и деловања других на признању Косова. О томе можемо да разговарамо. Али ништа од тога не може да оправда подстрекивање насиља.


Мало морген! Ни САД ни ЕУ никакав ”политички дијалог” не занима. Још колико јуче су говорили да је ”време за причу прошло,” кад су признавали Независну државу Косова (НДК). И о каквим је ”разликама” реч? О каквој ”расправи”?

Не знам шта су мислили младићи који су бацили молотовљев коктел на америчку амбасаду, али ми се све чини да је њихово деловање било облик политичког дијалога о разликама и неслагању са деловањем америчке владе, на начин који су управо од Американаца научили да је исправан. Јер, кад год Вашингтон има разлике и неслагања са другом државом, народу те државе не следују печени фазани, већ бомбе, блокаде и окупација.

САД посегне за насиљем, а онда се жали кад жртва узврати сличним методама?! Да поновим, паљење амбасаде је у принципу погрешан чин. Али шта онда рећи за овај протест Стејт департмента?

Зар немају баш нимало образа? Како их није срамота?

уторак, 19. фебруар 2008.

Храброст и мудрост

Као што се могло и очекивати, проглашење албанске државе "Косова" изазвало је праву буру међу Србима. Једни сежу за "кралско све оружје" па би у кумите, други би да буду "мудри" па не таласају. (Ови што честитају Хашиму и Агиму и нису Срби, па се на њих и не обазирем.)

Онда прочитам најновији текст Ђорђа Вукадиновића, "Дан после":

Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других "мудрости" којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали "изолацију" – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.

Шта хоћу да кажем? Само то да увек постоје неки избори и да су они често мучни и тешки. И да никада не можемо бити сасвим сигурни куда ће нас који пут одвести. И да оно што се чини(ло) као „прагматизам“ и „реализам“ 1389, 1804. 1914. или 2008. није и не мора бити увек најбоље решење.


Паметнима доста.

Ма какав крај

Што нам је усуд, па имамо занимљиву историју. Није нам ђаво дао мира после 1912, кад се после пет векова српска труба с Косова чула, већ очас ударише Бугари, па Аустрија, па онда краља Александра спопаде идеја ”Југославије” (што смо се с тим усрећили...). Ништа од те земље не би до јада и чемера; чак је и на јадан начин скончала, кад је Хитлер избрисао с мапе 1941. Е да би нам од 1945. надаље Титова СФРЈ било исто толико срећна и благородна. (Да не буде забуне, ово је најцрњи сарказам).

Па кад је неко коначно устао против вишедеценијског физичког и менталног злостављања Срба - макар и из личних побуда - диже се толика дрека и галама, пуче Титославија по свим брижљиво нацртаним шавовима. И гле изненађења, сви који су нам икад радили о глави - Аустријанци, Турци, Немци, Усташе, Призренска лига, итд. - нађоше се на истој страни: против нас. Изненађење је представљала Америка, али кад се узме у обзир да су њени данас најпожртвованији савезници исто тако некада служили Хитлеру, и није чудо.

Пола Срба западно од Дрине нестаде. Оно што оста, живи под окупацијом. Косово заузеше Арнаути. Србија доби санкције и бомбардовање, па онда ”демократију.” И ето прекјуче, 17. фебруара, Арнаути прогласише ”републику Косова.”

Неки јадикују. Кажу крај, пропаст, слом. Ма какав крај? Чија пропаст? Који слом?!

Сад знамо на чему смо. Ко нам је пријатељ (Руси), а ко није (Словенци, САД, горе наведени Турци, Аустријанци, Немци, а додајемо још Енглезе и Французе). Пукле су и илузије о Бриселу, бар се надам; шта још треба да се деси па да људи схвате шта је и каква је ЕУ? Зна се ко су истински Срби, а ко су изроди (Наташа Кандић почасни гост Тачијеве државе, у ложи са све Вилом Вокером? Сјајно!). Камо среће да је до ових сазнања дошло много раније, али ето, некима је био потребан и овај спектакл да виде оно што је другима било јасно као крв на кошуљи.

Проглашењем и признањем ”Косове” је евроатлантска империја хтела да стави тачку на програм разбијања и затирања Срба (као ”реметилачког фактора”), који спроводи скоро двадесет година. У томе је замало и успела. Замало.

Само су се прерачунали. Ово није почетак краја, већ крај почетка.

недеља, 17. фебруар 2008.

Одлука

Толико о ”међународној заједници.” И европским вредностима, људским правима, владавини закона, принципима, повељама, резолуцијама... да не стављам сад наводнике, ништа се не би видело од њих.

Републике СФРЈ су 1991. тражиле од ЕУ-у-настајању да пресуди о њиховом међусобном сукобу. ЕУ је то и урадила, тако што је потпуно одбацила југословенске законе и међународно право и прихватила формулацију Бадентерове комисије по којој су републичке границе државне. Срби који су потом успели да опстану западно од Дрине мислили су да им права гарантује Дејтонски споразум; од 1995. до данас, тај споразум ”међународна заједница” крши малтене свакодневно, скоро искључиво на српску штету (ту и тамо и на хрватску). О операцији ”Савезничка сила” (која се код нас често погрешно назива ”Милосрдни анђео”) нема шта више да се каже: класична оружана агресија, заснована на лажима, правдана пропагандом. Кумановски уговор којим је склопљено примирје НАТО никад није испоштовао. Ни резолуцију 1244, која је требало да постави правни оквир за нешто што је само по себи супротно праву. Кроз све ово се провлачи једна те иста нит: закон сам по себи не значи ништа силницима. Они га само користе да оправдају насиље.

У свету ЕУ, НАТО и Америчке империје, границе Србије могу да се крше кад год, али границе Косова су светиња. Мисија ЕУ у окупираној покрајини је легална (каже ЕУ), али је опстанак институција српске државе у покрајини ”кршење закона”. Ма којег закона?!

Ово што се данас десило није независност. Шиптари ће и даље на грбачи да имају међународну бирократију и војску. Додуше, сами су је тражили, и без њих тешко да би икад могли да окупирају Косово и прогласе га својим. Ово што су урадили данас је класична примена аргумента силе. ”Ми смо већина (јер смо вас или побили или протерали), ми имамо контролу (јер је НАТО у наше име окупирао територију), и може нам се.” Можда вам се може - засад. Али данас, сутра, прекосутра, кад више не буде могло, кад сила више не буде на вашој страни, онда ће се моћи неком другом. А закон који сте тако подругљиво бацили у страну више неће бити ту да вас штити.

Што се Срба тиче... Искрено се надам да ће ово бити аларм за буђење. Годинама нас толико лажу о свему, од узрока пропасти Југославије до повода за бомбардовање, да смо почели да лажемо и саме себе. Убедили смо себе да је црно бело, да је рат мир, ропство слобода, незнање снага. Пружили смо поверење лоповској банди политичара, продали душу за шаку пиринча, а достојанство за лаж о бољој будућности у некој митској утопији (чија реалност се данас манифестује баш на Косову). Деценијама већ живимо са наметнутом, фиктивном кривицом за све недаће Балкана, па смо се ваљда навикли, пуштамо да нас бије ко стигне и сагињемо се сваким даном све више. Не пада нам на памет да је кривица и измишљена управо с тим разлогом.

Од данас, нема више изговора. ”Европа” је скинула и последње маске. Лажима је дошао крај. Истина нас гледа у очи: лажна шиптарска држава проглашена на окупираном Косову, лицемерни западни свет који је ту државу породио, издајници међу нама који за страни грош или сопствено убеђење сматрају то доброчинством.

Пред нама је избор - стварни избор, а не председничка лаж - који ће да одлучи судбину нашег народа. Хоћемо ли да се боримо за оно што је наше, за слободу, истину и правду оног истог Бога коме се обраћамо химном? Или ћемо душу да продамо, а земљу предамо туђинима, и тако постанемо ”Европејци.”

Ја знам ко сам и шта сам. А ви?

петак, 15. фебруар 2008.

Зар вам није Албанија доста?

Несаломиви грчки коментатор Таки Теодоракопулос је у свом најновијем чланку само овлаш поменуо Косово, али како! Вели Таки:

”По питању Косова, ствари су још горе. Уз пар часних изузетака, НАТО, ЕУ, САД и УН сви подржавају брзо признање отпадничке државе коју предводе наркотерористи и милитантни исламисти. Шта се ког ђавола овде дешава? Зашто нам треба још једна исламска држава? Зар им није Албанија доста?”


Онима који виде ”Косова” као прво корак у анексији делова Црне Горе, Македоније, Грчке и још Србије свакако не мисле да је доста. Уосталом, зашто и на томе да стану? Ако су стварно убеђени у аустро-угарску измишљотину о илирском пореклу Албанаца, сутра ће неки ”стручњак” сутра ’ладно да каже како Албанија има право на цели Балкан. А онда долазимо до Албанаца који живе у Швајцарској, Британији, Америци...

”Зар вам није Албанија доста?” би била добра парола у протесту против наступајуће отимачине. Али чини се да је Србија у ситуацији где пароле више не помажу. Људи који је деле у чехословачком стилу изгледа признају само силу. Када се човек суочава са овако безочном агресијом, то је већ тачка на којој ни пристојност ни логика више не дају никакве резултате. Можда је онда време за силу.

уторак, 5. фебруар 2008.

По заслузи

Србија се поклони пред одром лажног бога, и доби заслужену награду.

Давно беху ове речи написане, али их се не сетисмо, недостојни:

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш.
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу символ земног величаства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

- Петар II Петровић Његош

субота, 2. фебруар 2008.

Дијагноза: ЕУроза

Једна моја колумна из маја 2003. се звала ”Европа као заблуда” (The Folly That is Europe) и тада сам писао да ми се чини да су најгорљивији ”европејци” на Балкану управо некадашњи партијски кадрови, који на ЕУ гледају као на васкрсење социјалистичког сна:

”Проблем је што комунизам на Балкану никад у ствари није ни укинут. Релативно мирно се пресвукао у социјал-демократију мало пред почетак ратова. Вањски елементи старог система су нестали, замењени исто толико површном одором национализма, али је принцип остао.

Иако су декларативно демократски, балкански режими су негде између социјализма и национал-социјализма. Темељ њихове политичке филозофије је да народ постоји да служи држави, и да су потребе државе увек јаче од појединца. Што је још горе, осим овога и не постоји неки сувисао скуп вредности и принципа на којима се ти режими заснивају, осим суровог макијавелијанског ”прагматизма.”

Ништа од тога неће нестати уласком ”Западног Балкана” у Унију Европских Социјалистичких Република (и квази-монархија), већ ће се само још више ушанчити. Ето зашто балкански политичари прижељкују ЕУ.”


Политика је на Балкану увек била ризичан посао. Ко успе да узме власт влада животом и смрћу и може да се силно напљачка, али кад-тад му дођу главе, дал’ буквално или фигуративно. Али кад би им неко јачи држао леђа, попут рецимо ЕУрократије у Бриселу - где и најгори шљам од пропалих политичара, попут Педија Ешдауна или Хавијера Солане, може да опстане - онда би им и маст и власт биле обезбеђене.

А шта је са обичним народом? Он у Европи види спасење од самог себе, односно од сопствених политичара (гле ироније). Као, ови наши не ваљају, а види како је добро овима у ”ЕУ Чланици Икс” (убаците земљу по жељи). Оно што не чују на ТВ дневнику и не виде у новинама су сумануте ствари које се продају за ”демократију” и ”људска права,” попут вербалног деликта, ”антирасизма” (који је у ствари расизам против домаћих народа), или ”права животиња.” Па кад забране ракију, кобасице, сир, свеже млеко, и шта је знам шта све не, а у име ”општег здравља” дабоме, касно ће да буде за кајање.

Један од коментара који сам недавно прочитао на НСПМ погађа у срж ”ЕУрозе” међу обичним народом, овог пута специфично у Србији (али мислим да скоро исто размишљање води ЕУнтузијасте у БиХ):

”... тако прижељкивани улазак у Европску Унију за становнике Србије не представља... суштинске промене у односу према држави, институцијама, другачију радну етику, спремност за упуштања у неминовна искушења на испиту дораслости европском тржишту. Пре ће бити да тежња европском чланству, када не значи само жељу за лакшим путовањем, представља заправо за велику већину овдашњих евроентузијаста махнито ширење ручица у потрази за брижним стареоцем, који ће нас, кад нас једном коначно усвоји и привије на своје монетарне груди, убудуће у редовним оброцима дојити слатким и калоричним донацијама, инвестицијама и кредитима.

Због тога окапавање за Европом понајвише за Србију значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да уна размишља уместо нас. Разочарани у сопствене елите, које су се показале немоћним да испуне постпетооктобарска очекивања, сва своја очекивања и надања пренели смо на европску инстанцу. Само, проблем је што овај Евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на Југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском ”земљом Дембелијом” у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас. Жудњу за временом када су нам и тромост и нефункционисање система, ма колико јадиковасмо због њих, ипак пријали, јер су нам дозвољавали да мање захтевамо и од себе самих.


И народ и политичари, дакле, чезну за Великим Братом: једни да би им овај штитио опљачкано, други да би их овај хранио, бранио, облачио и мислио за њих. У вечитом сукобу људске психе између слободе (што подразумева ризик) и безбедности, тренутно преовладава опсесија овим другим. Али како ономад рече Бенџамин Франклин, они који жртвују слободу за безбедност, изгубиће и једно и друго.

петак, 1. фебруар 2008.

Понижења, претње и "пријатељство"

Ројтерс: ЕУ фаворизује Тадића због Косова

"Про-западни председник Србије Борис Тадић у недељу се суочава са националистичкиим ривалом Томиславом Николићем, на изборима који ће одлучити политику Србије према Западу после предстојећег губитка побуњене покрајине Косово."


Овако Ели Цорци ( Ellie Tzortzi) из Ројтерса почиње извештај о другом кругу председничких избора, насловљен "Гласање у сенци Косова." (оригинал овде) Цорци наставља:

"Европска унија... жели Тадићеву победу. Иако се Тадић, као и Николић, противи независности Косова, он ће покушати да заустави повратак у пркосни национализам деведесетих након што се покрајина отцепи, уз подршку Запада, у следећих неколико недеља."


У питању је, значи, само реакција Србије - потмуљено прихватање наметнуте отимачине, или "пркосни национализам," каквим се на Западу описује одбрана земље, идентитета, права, итд. За Ројтерс је независност Косова неизбежна и неминовна:

"Ако Николић победи, политички извори кажу да ће (косовски Албанци) прогласити независност већ идућег викенда. Ако Тадић победи, сачекаће неколико недеља у складу са жељама ЕУ."


Избор дакле није између независности и останка Косова, већ између отцепљења одмах и отцепљења мало касније. Овде недоумица нема: ЕУ подржава прво и пре свега шиптарске сепаратисте, а Тадића само утолико колико хоће и може да обузда Србе да не реагују на отимачину Косова.

ЕУ прети Србима, не очекује отпор

Бивша аустријска министарка Бенита Фереро-Валднер, сада комесар ЕУ за спољне послове, изјавила је у четвртак да "не предвиђа насиље или екстремне акте (са српске стране) јер је министар вањских послова Србије јасно искључио употребу силе."

Истовремено, Фереро-Валднер је запретила косовским Србима:

"Све заједнице на Косову, укључујући и српску мањину, имају виталан интерес у мисији ОЕБС-а за заштиту, изградљу институција и поверења.... Свака претња присуству ОЕБС-а биће на штету најрањивијег сегмента косовског друштва - етничких мањина. Зато добро размислите пре него што донесете било какве одлуке..."


Повод за овакву претњу? Најава из Москве да ће, у случају отцепљења Косова и признања таквог чина на Западу, Русија спречити наставак мисије ОЕБС-а у окупираној покрајини.

Није јасно како ОЕБС штити Србе "изградњом институција" Косова, које стопостотно служе интересима шиптарских сепаратиста. Или како "гради поверење" између Срба и Шиптара; ваљда се то поверење очитује кроз "толеранцију" попут погрома из 2004. Колико ми је познато, Србе на Косову штити НАТО (КФОР) а не ОЕБС - а та заштита не би ни била потребна да НАТО није окупирао Косово 1999. у име шиптарских сепаратиста...

По свему судећи, Фереро-Валднер покушава да унапред оправда очекивано етничко чишћење Срба са Косова под плаштом ЕУ, НАТО и ОЕБС-а, кривећи за то Србе и Русију. Зашто да не? Тадић и Јеремић су "искључили употребу силе," тако да ЕУ зна да Срби неће да се бране. Нити могу, кад је КФОР разоружао све Србе у покрајини (остављајући до зуба наоружану "ОВК," дабоме).

Ни Косово, ни ЕУ

Много пре председничких избора се причало да је на Србији да се определи између Косова и Европе. Коштуница, Илић, Николић, али и многи други веле, "Косово, онда." Тадић, Чеда, Динкић и њима склони кажу, "Ма Европа, какво Косово!" (али у јавности - осим Чеде - иду са паролом "И Косово и Европа," да се народ не досети).

Међутим, из Брисела стиже јасна порука да Србија има да остане без Косова, а о уласку у Европу могло би теоретски да се преговара у неко неодређено, будуће време. Подсетимо се, иако је ЕУ понудила Србији Споразум о стабилизацији и придруживању ("ССП"), овог месеца се предомислила и понудила само "прелазни пакт" о трговини и визним олакшицама. Велики је јаз између понуде да се преговара о нешто краћем чекању на визе специјалним класама становништва (о визама за обичне грађане нема ни говора!) и стварног приступања ЕУ. Али чак и да је Брисел понудио Београду пуноправно чланство у Унији - а није, и неће још дуго, ако икад и буде - опет инсистира да је цена даљег "пријатељства" неморално, криминално и насилно отимање српске територије.

Са таквим пријатељима, коме су потребни непријатељи?