”Проблем је што комунизам на Балкану никад у ствари није ни укинут. Релативно мирно се пресвукао у социјал-демократију мало пред почетак ратова. Вањски елементи старог система су нестали, замењени исто толико површном одором национализма, али је принцип остао.
Иако су декларативно демократски, балкански режими су негде између социјализма и национал-социјализма. Темељ њихове политичке филозофије је да народ постоји да служи држави, и да су потребе државе увек јаче од појединца. Што је још горе, осим овога и не постоји неки сувисао скуп вредности и принципа на којима се ти режими заснивају, осим суровог макијавелијанског ”прагматизма.”
Ништа од тога неће нестати уласком ”Западног Балкана” у Унију Европских Социјалистичких Република (и квази-монархија), већ ће се само још више ушанчити. Ето зашто балкански политичари прижељкују ЕУ.”
Политика је на Балкану увек била ризичан посао. Ко успе да узме власт влада животом и смрћу и може да се силно напљачка, али кад-тад му дођу главе, дал’ буквално или фигуративно. Али кад би им неко јачи држао леђа, попут рецимо ЕУрократије у Бриселу - где и најгори шљам од пропалих политичара, попут Педија Ешдауна или Хавијера Солане, може да опстане - онда би им и маст и власт биле обезбеђене.
А шта је са обичним народом? Он у Европи види спасење од самог себе, односно од сопствених политичара (гле ироније). Као, ови наши не ваљају, а види како је добро овима у ”ЕУ Чланици Икс” (убаците земљу по жељи). Оно што не чују на ТВ дневнику и не виде у новинама су сумануте ствари које се продају за ”демократију” и ”људска права,” попут вербалног деликта, ”антирасизма” (који је у ствари расизам против домаћих народа), или ”права животиња.” Па кад забране ракију, кобасице, сир, свеже млеко, и шта је знам шта све не, а у име ”општег здравља” дабоме, касно ће да буде за кајање.
Један од коментара који сам недавно прочитао на НСПМ погађа у срж ”ЕУрозе” међу обичним народом, овог пута специфично у Србији (али мислим да скоро исто размишљање води ЕУнтузијасте у БиХ):
”... тако прижељкивани улазак у Европску Унију за становнике Србије не представља... суштинске промене у односу према држави, институцијама, другачију радну етику, спремност за упуштања у неминовна искушења на испиту дораслости европском тржишту. Пре ће бити да тежња европском чланству, када не значи само жељу за лакшим путовањем, представља заправо за велику већину овдашњих евроентузијаста махнито ширење ручица у потрази за брижним стареоцем, који ће нас, кад нас једном коначно усвоји и привије на своје монетарне груди, убудуће у редовним оброцима дојити слатким и калоричним донацијама, инвестицијама и кредитима.
Због тога окапавање за Европом понајвише за Србију значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да уна размишља уместо нас. Разочарани у сопствене елите, које су се показале немоћним да испуне постпетооктобарска очекивања, сва своја очекивања и надања пренели смо на европску инстанцу. Само, проблем је што овај Евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на Југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском ”земљом Дембелијом” у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас. Жудњу за временом када су нам и тромост и нефункционисање система, ма колико јадиковасмо због њих, ипак пријали, јер су нам дозвољавали да мање захтевамо и од себе самих.
И народ и политичари, дакле, чезну за Великим Братом: једни да би им овај штитио опљачкано, други да би их овај хранио, бранио, облачио и мислио за њих. У вечитом сукобу људске психе између слободе (што подразумева ризик) и безбедности, тренутно преовладава опсесија овим другим. Али како ономад рече Бенџамин Франклин, они који жртвују слободу за безбедност, изгубиће и једно и друго.
Нема коментара:
Постави коментар