„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 21. јун 2014.

Србија, век касније

Драган Крсмановић повлачи поређење Србије из 1914. са Србијом данас.  Преносимо текст објављен 20. јуна, уз дозволу издавача. - Сиви Соко

1914-2014: Паралеле

Пише: Мр Драган Крсмановић

Разуме се да директног понављања историје нема. Свака нова историјска ситуација је јединствена и у историји не постоје експерименти у лабораторијским условима као у природним наукама. Европа се изменила политички, технолошки, демографски …

Ипак припадам онима који верују да у историјским процесима, посебно оним дугог трајања, постоје одређене аналогије, условно речено законитости које потврђују да одређени тип понашања резултира одређеним последицама. На крају крајева, историја се ради тога и проучава. Није то хоби доконих, већ сложена аналитичка активност која указује на који начин се, на основу искустава из прошлости, могу предвидети могући догађаји у будућности и  како их спремно дочекати. Један век је право време да се повуку одређене паралеле и по могућству извуку закључци.

Пре једног века у духу немачке политике продора на исток њена претходница Аустроугарска је извршила стратегијско окружење Србије. Србија се нашла у чврстом германском загрљају од обала Дунава и Саве, Дрине до Санџака. На румунском престолу се налазио један Хоенцолерн а у Бугарској Кобург. Овај челични загрљај у коме је Србији одређена улога жртве, наметао јој је избор, или борба за опстанак или нестанак. Као и на почетку прошлог века Русија се и на почетку овог налазила у инфериорном положају (тада због сукоба са Јапаном и заузетошћу својом политиком у Азији) и није могла пружити подршку Србији у супротстављању највећој сили (у то време то је била Немачка а данас САД). Век касније ситуација је слична. НАТО је на нашим границама покушавајући да угуши остатке националне независности. Поново се разматрају и граде коридори који би требало да заобиђу Србију.

Почетком прошлог века Србија се суочила са једностраним кршењем међународног права и међународних уговора које је починила Аустроугарска анектирајући Босну и Херцеговину. Био је то противправни губитак територије коју су сви сматрали неотуђиво српском и болно суочавање са чињеницом да силници имају начине да војном силом наметну решења по сопственој вољи. На прагу овог века светски моћници су од Србије отргли Косово и Метохију конструишући њену независност.

Почетак двадесетог века донео је снажан утицај државе на до тада углавном слободну размену добара на европским тржиштима. Немачка је прва покренула нов талас трговинских споразума који су водили државном интервенционизму и заштити властите производње. У неким случајевима се радило о отвореној царинској заштити а у неким случајевима се она камуфлирала „строгим“  здравственим критеријумима (пример услова да АУ ветеринари контролишу здравствено стање стоке на тлу Србије).

Данас се заштита властите производње врши нешто „суптилније“  мада и даље можемо видети примере попут кредитних преговора од пре једног века (као у познатом „топовском питању“), када су зајмодавци условљавали кредите набавкама у њиховој земљи. И данас стране дипломате лобирају за сопствене корпорације а кредитори постављају такве тендерске услове које само стране компаније могу да испуне.

Врло често се срећемо са тврдњама као Европска унија нема алтернативу и да је она наш главни спољнотрговински партнер. Тачно, али и пре једног века Аустроугарска је била наш главни спољнотрговински партнер, 1905. године чак 87% нашег извоза ишло је у Двојну монархију. Само две године касније у Аустроугарску је ишло мање од 17% извоза. Али Србија није пропала, отворила је нова, често уноснија, тржишта, проширила спектар производа и што је нарочито важно унапредила квалитет и стандарде сопствене производње.

Почетком двадесетог века Србија је, након мајског преврата, доспела у стање дипломатске изолације али и унутрашње нестабилности и борбе центара моћи. Завереници, двор и скупштина. Пролазећи кроз турбулентан период политичке нестабилности већ 1906. године ово превирање је завршено победом „парламентаризма“ и успостављањем респективног демократског система који је омогућио арикулисање различитих политичких концепција.

За разлику од Србије која је почетком прошлог века успешно превазишла проблем „ванпарламентарног“ утицаја на власт и изборила се да се најважније одлуке за развој државе доносе у скупштини а не у уским дворским кулоарима нити у круговима завереника, Србија са почетка овог века нема ту срећу. Били смо сведоци да се тежиште власти селило заједно са фотељом Слободана Милошевића од председника Србије па Југославије а онда назад, потпуно маргинализујући народну скупштину. Ништа боље није било ни након октобарских „промена“ да би парламентаризам достигао свој минимум за време председниковања Бориса Тадића, када су службеници његовог кабинета доносили одлуке од државног значаја у сенци безличног премијера Мирка Цветковића. Ни данас није боље. Парламент који би требало да буде заступник најширих интереса и место обједињавања тежњи целог народа само је сервис једног човека и његовог поимања државног интереса уз суфлирање тајкуна и страних амбасада.

Када говоримо о лошем међународном „имиџу Србије“ не треба да заборавимо да је он и пре једног века био на ниском нивоу (због краљеубиства маја 1903. године) и да смо и тада сматрани земљом разбојника и нецивилизованих рушитеља. Британија је са нама прекинула дипломатске односе. И тада су за Србе, попут Хашког трибунала, организовани монтирани судски процеси ван наших граница. Хабзбуршка монархија је Србију стално сумњичила за подбуњивање њених поданика па је организовала намештене судске процесе. Познати су велеиздајнички процеси или посебан скандал са неспретно организованим „Фридјунговим“ процесом који се због коришћења фалсификованих доказа вратио као бумеранг његовим организарорима.

Наша представа о Србији од пре једног века је да је то била сиромашна и заостала аграрна земља. Ипак та земља је свој буџет у времену од 1904 до 1914. године увећала за два и по пута (са 89 на 214 милиона динара) а у целом периоду буџет је био избалансиран или са малим суфицитом. У царински рат Србија је ушла са 7,5 милона а у балканске ратове са 40 милиона динара резерве (при конвертибилном динару који је одговарао једном франку). У истом периоду број индустријских предузећа се увећао за четири и по а број радника за три и по пута (са 4.623 на 16.095). Све је то било недовољно, али се тренд убрзаног раста недвосмислено могао уочити. Србија је била земља са изразитим демографским потенцијалом, а по прирасту становништва била је међу водећим у Европи.

Данас је Србија презадужена земља са константним дефицитом буџета. Стање запослености није потребно ни описивати. Демографски смо на издисају. Између два пописа Србија је изгубила 400 хиљада грађана. Путем абортуса у Србији се ускрати право на живот већем број грађана него што су били наши ратни губици.

Ослободивши се економских, истовремено је раскинула и политричке окове. Али, ослобођење није дошло само по себи, држава је овако коренит заокрет реализовала уз подршку низа осмишљених мера, отварањем мреже трговинских представника, кредитирањем производње, строгом санитарном контролом….

У међународним односима није се много тога променило. Промене, уколико их уопште има видљивије су у форми више него у садржини. Колонизација се више не врши  само грубом силом. Најпре се хегемонија остварује дипломатским, политичким и економским мерама. Оружана сила се примењује тек као крајње средство а и то у „увијеној форми“. Тако се данас уместо термина окупација користи термин „међународно присуство“ умести агресија „хуманитарна интервенција“, уместо „недужна жртва“ – „колатерална штета“.
Свет је и надаље остао свет нација и националних држава. Без обзира на све приче, као и на почетку 20 века и данас је јасно да је постојање националне државе предуслов за економски, култури и духовни развој друштва.

Век касније озбиљни научници су сагласни да је Први светски рат био планирана операција Немачке и њених савезница којим су покушали да изазивајући рат остваре своје империјалне планове. Данас се то зове управљање кризама, при чему су место Немачке преузеле САД као планетарни изазивач криза под различитим изговорима и настављач британске политике „обуздавања“ Русије.

Чујемо на неким скуповима у поводу стогодишњице Великог рата да не треба тражити кривца за његов почетак. Ја управо сматрам да подсећање на немачку кривицу мора бити почетна тачка сваког подсећања. Немачки цар и уски круг милитаната око њега донели су одлуку да рат отпочне реализујући велику заверу против светског мира. Исте ствари се раде и данас. У нечијем овалном кабинетима се доносе пресуде малим земљама и одлучује шта је праведно а шта не ко може бити слободан а коме је намењена судбина робља.

Како је Србија одговорила на изазове од пре једног века:
  • Учинила је мере да ојача властиту државу у политичком и економском смислу (парламентарна демократија и подстицање националном предузетништву)
  • Успоставила је широку сарадњу са другим државама на равноправним основама
  • Ојачала сопствену војску као гаранта независности
  • Ослонила се на Русију као традиционалног и поузданог савезника
Шта Србија чини данас:
  • Одустајања од подршке националној држави и жртвовање суверенитета
  • Подређује своје економске и политичке интересе једној наддржавној бирократској структури као што је Европска унија
  • Протежира неолиберални концепт економског развоја, који се до сада показао погубним по српске привредне интересе
  • Урушавање сопствене одбрамбене способности
  • Одрицање од традиционалних савезника
Пре једног века Србија је прихватила наметнути рат јер је веровала да је национална независност предуслов слободног и динамичног економског и свеукупног духовног развоја. Вођена том идејом Србија је остварила потпуно национално, политичко и економско ослобођење, ослободила и ујединила не само своје саплеменике већ и Хрвате и Словенце, територијално проширила државу и створила предуслове за динамичан развој друштва. Услед последица погубног југословенског па онда комунистичког експеримента често нисмо у стању да сагледамо да би без величанствених дела тог покољења Србија као политички чинилац потпуно нестала а Срби као народ данас делили судбину Курда.

Нажалост, данас – век касније, они који управљају Србијом као да нису научили историјске лекције. Економски развој у складу са властитим интересима, развој институција државе, ослонац на традиционалне савезнике, изградња духовног јединства и јачање одбрамбене моћи темељи су без којих нема ни слободе, ни развоја ни духовног напретка земље и народа.

1 коментар:

Бојан је рекао...

Квалитетно написано.