Цензура или пристојност?

Чудна су нека времена наступила. Некада су се постдипломске студије звале „магистериј“, а данас их зову „мастер“. Некада су се сликари бавили лепотом света, а данас се утркују ко ће више да га нагрди. Поготово на „прогресивном“ западу, што грђе неко умијетничко дело, то га више хвале, славе и дотирају наприједни културолози.

Посебно је популарно антихришћанско богохуљење, које се правда наводним отпором религији уопште; притом никоме не пада на памет да вређа верска осећања, рецимо, индуса или будиста, а камоли муслимана. Ако то неки уметник макар и случајно уради, истога часа се на њега сручи лавина оптужби за „нетолеранцију“ и „говор мржње“. Све по лажној логици коћекогаизма.

Јуче је у Културном центру Новог Сада (КЦНС) абортирана студентска изложба. Академија уметности вели да је повукла целу изложбу јер им је „скидање једног рада нарушило концепцију“ (Фронтал). Намеће се медијска тема да је ово шокантан напад на слободу говора. А ево о каквом „уметничком раду“ је реч:

Директор КЦНС Андреј Фајгељ, одраније мета напада култур-комесара због употребе ћирилице (замислите, усуђује се да користи изворно, званично и уставом загарантовано писмо! Какве ли дрскости!) огласио се поводом одлуке да повуче увредљиви експонат. Преносимо овде његово објашњење, с дозволом, у интересу потпуног информисања јавности и заустављања још једне рунде медијског линча:

Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао.

Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.

Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом.

Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других.

Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра.

Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана.

На то имам коментар.

Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада.

Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње.

Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом.

Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру.

ПС: Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.

У овом данашњем свету, најлакше је бити вулгаран. Пажња се привлачи не врлином, него екстремним пороцима и ексцесима материјализма. То можда иде у прилог индустрији приземне забаве, али дугорочно упропаштава како „звезде“ таквих перформанса, тако и друштво уопште, разграђујући цивилизацију док не преостане само дивљаштво. 

Е сад, можда неки дивљаштво сматрају добрим и пожељним. На то имају право - мада онда не би требало да имају право да траже заштиту цивилизације када им то исто дивљаштво угрози животе и имовину. Било би лицемерно.

У сваком случају, логика налаже да онима који више цене дивљаштво од цивилизације свакако није место у домовима културе. У Новом Саду, или било где.