Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.
Иако Данијел Гринфилд пише о односу Америке према џихадистима, тешко је отети се утиску да ова дијагноза савршено одговара нудигузима који тренутно за рачун Атлантске Империје управљају Србијом:
Гринфилд потом говори о две врсте закона међу људима: закону вере (тј. Божијем) и закону силе. Закон вере је кад нешто чините зато што мислите да је то исправно. А закон силе када нешто чините зато што вас је неко на то натерао. Па закључује:
Прво је ишла медијска сатанизација, па санкције, па усађивање „цивилног друштва“ у сваку пукотину. Онда шерпе и пиштаљке, па паљевина Скупштине, па „демократија“. А све са истом сврхом: да убије веру и наду народу који је наоружан њима пре сто година победио Турке и Аустрију, па се онда вратио из мртвих да победи и Немце и Бугаре; који је „мрачних деведесетих“ спео да се одбрани и западно од Дрине и јужно од Ибра, иако ослабљен деценијама југословенства и брозовштине. Зато су створили трулу „елиту“ па је онда купили за шаку сребрњака, док народ лишен вере и наде, демократизован и реформисан, ћути и гледа како га на комаде секу и семе му затиру.
Ова аутошовинистичка куга којом смо намерно заражени хара и друштвима наших непријатеља - шта мислите одакле им паде на памет да је искористе као оружје? - али то не би требало да нам буде утеха. Нас не би требало да занима да ли ће они успети да пронађу своју угашену или погрешно усмерену веру, већ хоћемо ли ми.
Лек је у оном Божијем закону; у вери у правду а не у силу; у нади за будућност а не безнађу вечите садашњости. Сила и нечаст могу да победе само ако им то дозволимо. За почетак је довољно само рећи „не“. Остало ће ићи само од себе. Само тако можемо једнога дана у (скоријој) будућности опет постати достојни. Што прадедова, што себе.
трагови му смрде нечовјештвом.
„Не боримо се против непријатеља, већ се надамо да ће се једнога дана непријатељ смиловати и престати да нас убија. Пошто се непријатељ бори да нас пороби, ми онда сами себе поробљавамо, у нади да ако нешто слободе препустимо непријатељу, он ће се тиме задовољити и престати да тражи још“.Зар ово савршено не описује „борбу“, што Жутих што Назадних, за кобајаги очување Косова и спасавање Србије? Парола: Предајом до поб(иј)еде!
Гринфилд потом говори о две врсте закона међу људима: закону вере (тј. Божијем) и закону силе. Закон вере је кад нешто чините зато што мислите да је то исправно. А закон силе када нешто чините зато што вас је неко на то натерао. Па закључује:
„Када се закон вере напусти у корист закона силе, онда престаје да постоји разлог за отпор сили. Без вере, сила се просто пушта да победи“.Трвд је орах воћка чудновата и свакакве зубе ломи, али ако иструне изнутра, онда га и безуби крцкају. Империја није освојила Србију војном силом; кад је својевремено пробала, није ишло. Али црвоточина је друга прича.
Прво је ишла медијска сатанизација, па санкције, па усађивање „цивилног друштва“ у сваку пукотину. Онда шерпе и пиштаљке, па паљевина Скупштине, па „демократија“. А све са истом сврхом: да убије веру и наду народу који је наоружан њима пре сто година победио Турке и Аустрију, па се онда вратио из мртвих да победи и Немце и Бугаре; који је „мрачних деведесетих“ спео да се одбрани и западно од Дрине и јужно од Ибра, иако ослабљен деценијама југословенства и брозовштине. Зато су створили трулу „елиту“ па је онда купили за шаку сребрњака, док народ лишен вере и наде, демократизован и реформисан, ћути и гледа како га на комаде секу и семе му затиру.
Ова аутошовинистичка куга којом смо намерно заражени хара и друштвима наших непријатеља - шта мислите одакле им паде на памет да је искористе као оружје? - али то не би требало да нам буде утеха. Нас не би требало да занима да ли ће они успети да пронађу своју угашену или погрешно усмерену веру, већ хоћемо ли ми.
Лек је у оном Божијем закону; у вери у правду а не у силу; у нади за будућност а не безнађу вечите садашњости. Сила и нечаст могу да победе само ако им то дозволимо. За почетак је довољно само рећи „не“. Остало ће ићи само од себе. Само тако можемо једнога дана у (скоријој) будућности опет постати достојни. Што прадедова, што себе.
1 коментар:
Мало Срба уопште разумије концепте чије схватање је предуслов било ког сљедећег схватања. Мало Срба разумије зашто треба да разумије.
Постави коментар