Црвјезици нашег доба

Много штошта може да се замери некадашњем министру иностраних дела Вуку Јеремићу, али је  праву је када у Толкиновој причи за децу недавно адаптираној за биоскопе види и српски усуд.

Прича која је почела неочекиваном авантуром хобита Билба Багинса, а прерасла у сагу о паду Господара Прстенова и збирку легенди из прошлих времена Средње Земље (Силмарилион) - коју је после Толкинове смрти завршио и објавио његов син Кристофер - представља јединствен феномен у 20. веку, у којем је еп прогнан из културе и стваралаштва као наводно анахрон и превазиђен. Лингвиста Толкин је заиста себе сматрао човеком ере која је нестала у кланици Великог рата. Његова митологија Средње Земље, иако инспирисана нордијским и античким еповима, заснива се на хришћанским вредностима и врлинама. А баш те вредности нашле су се на највећем удару идеологија и филозофија које су завладале светом после 1918.

То што данашња Атлантска Империја себе сматра племенитим Западом који пркоси Саурону и орцима (а пре личи на самог Саурона, или бар на Нуменор из доба Ар-Фаразона Златног) само значи да је снага митологије коју су покушали да прогнају толико јака, да се сада и они позивају на њу. Погрешно, дабоме, али шта друго да се очекује од моралних релативиста најгоре врсте?

То објашњава зашто многи писци већ деценијама неуспешно покушавају да имитирају Толкина, бавећи се формом његовог дела - орцима, вилењацима, патуљцима, итд. - док им притом измиче суштина. Чак и остварења попут „Песме леда и ватре“ Џорџа Мартина, због опесије „реализмом“ свог псеудо-средњевековног света неретко слизну у нихилизам. Што је најгоре, тај наводни реализам уопште није веродостојан.

Већ неко време пратим полемику око вредности савремене епске фантастике, у којој мала али упорна група „реакционара“ све успешније критикује испразност остварења данашње генерације пост-модерних, политички коректних аутора. „Напредни“ фантастичари се до те мере труде да не буду расисти, сексисти, или било шта што би некога могло да увреди, да вређају памет својих читалаца. У њиховим епским световима нема ни богова ни логике, али зато има нихилизма, насиља, силовања, презира и издаје напретек. Какво време, таква и литература, зар не?

Јер како вели један од реакционара, модерни фантазисти пате од „ретрофобије“ - страха од наводно мрачне и зломислима прожете прошлости. Један од читалаца расправе додао је следећи коментар:

„Бежећи од одговорности, Напредњаци одбацују сва тешко стечена историјска наравоученија цивилизације. И тако понављају не једну грешку из прошлости, већ све одједаред. Као деца, не разумеју однос правила и последица. Мисле да су правила извор последица грешака, а не рецепт како да се грешке избегну. Попут њихових живота, и њиховој књижевности недостаје водиља - зато што мисле да их она спутава.“

Притом нису свесни апсурда да ако историја заиста почиње од „просвећене“ данашњице, писање епова смештених у технолошку прошлост нема смисла. Осим ако није реч о свесном покушају - што је сасвим могуће - да се пројекцијом (не)моралне садашњости на технолошку прошлост међу читаоцима створи утисак да је управо та данашња „моралност“ вечна и исправна.

Зато још један од реакционара пореди данашње нихилистичке фантастичаре са Црвјезиком - ликом који ће бити познат читаоцима Господара Прстенова биће као слуга палог мудраца Сарумана, који по задатку „саветује“ роханског краља Теодена безнађем, трујући му тело и душу. Према овом писцу:

„Данашњи Црвјезици учинили су све у својој моћи да униште некада лепи свет фантастике који су окупирали, одбацивањем њима омражене прошлости и одрицањем од њима неразумљивих друштвених традиција. Тиме су себе органичили на скуцкавање несувислих и изведених дела, спутани сопственим вредностима које су их одсекле од извора истинске драме и историјских сукоба. И док су њихови претходници сликали палетом ширине и дубине људског искуства, они спајају тачкице оловкама за децу“.

Последица тог црвоточивог шкрабуцкања је да се литература на Западу претворила у порнографију. Најпродаванија књига данашњице је серија „50 нијанси“, док на полицама фантастике, научне или епске, доминира сличан жанр у виду „паранормалних романси“ са вампирима и вукодлацима.