Грдно судилиште

„О кукавно Српство угашено, 

зла надживјех твоја сваколика, 

а с најгорим хоћу да се борим!“

Реците шта хоћете о Ивици Дачићу, он је доследан.

Његова полиција тукла је 2010. по Београду да заштити параду срама, стране намеснике, белосветске педофиле и плакат „Смрт држави“. Његова жандармерија је фебруара ове године напала Србе који су херојски држали барикаду на Јарињу, а за рачун окупаторског КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и „независне државе Косова“. А данас та иста  жандармерија штити грађевинаре који између српске земље праве границу и царину - иако се својевремено клела у Косово.

Ивицу, дакле, разумем. Мењао је партнере, али не и господара. У жандармерију сам разочаран. Зар се тако чува мајка, порекло, преци и историја? Није ми јасан Томислав Николић, који је требало да зна истинском домаћину шака власти не може и не сме да буде преча од образа и части. Вреди ли председничка фотеља толико да заузврат Србија мора да нестане?

Али се највише чудим сопственом народу, што прихвата подаништво као судбину а издајнике као државнике. Ако не памти своје прадедове, који су пре тачно сто година крвљу ослобађали ово исто Косово које сада Ивица, Тома и остали следбеници ЕУропског „безалтернативног пута“ без грама стида предају; ако га није брига за Лазара и Милоша, јер су му они ликови из митологије у коју више не верује; зар може да погледа у очи оним Србима што још живе на Косову, што голоруки пркосе немачкој чизми, америчком куршуму, шиптарским скалпелима и бриселским лажима, бранећи не само себе већ и васцелу Србију?

У Прешеву поставише споменик терористима. У древној престоници Душановој Шиптари врло намерно организују главну прославу своје стогодишњице. А ЕУропски Срби према оним истинским на Јарињу граде границу.

Зар од народа који је сломио толике освајаче ништа није остало?