Од сопствених утисака о учинку „напредно-социјалистичке“ владе после 100 дана, немам много шта да додам поређењу са трагичним данским краљевићем. Остајем и при ставовима које сам изнео у преписци са Жељком Цвијановићем од пре пар месеци: да нови председник мора да докаже своје родољубље, и има на уму да треба више да страхује од одмазде изданог народа, него од гнева незадовољне Империје.
И најнаивнијем лаику било је јасно да одбрана српске државности не може да иде заједно са поклоњењем ЕУропској унији. Наиме, чак и да Брисел не тражи признање НДК - а тражи - интеграција у ЕУ подразумева губитак државности. А одрицање од себе у замену за обећање непостојећег благостања било би врхунац глупости чак и да ЕУ није већ 4 године у економској, политичкој и идентитетској кризи, која се притом сваким даном погоршава.
Знало се да садашњи властодршци (не нови, пошто је Дачић био кључни саучесних у стварању жутократије, а Динкић има континуитет још од октобарског пуча) лажу, али било је неких недоумица тачно о чему. Дакле, да ли је искрена била њихова апсолутна посвећеност ЕУропском путу, или одбрани Србије? Обоје није могло. Али иако то нису заслужили минулим радом, било је фер да им се пружи шанса да се покажу.
По свему судећи - и уз обавезну напомену да је немогуће бити 100% сигуран у вести које стижу из Србије, будући да су скоро сви канали загађени квислиншким отпадом - изгледа да је победила њихова посвећеност ЕУропству, тј. служењу Империји. После посете „Хилари и Кети“ нико више не може да се претвара да је другачије.
„Само је Никсон могао у Кину,“ говорили су својевремено Американци, коментаришући чињеницу да је управо тај председник, осведочени антикомуниста, нормализовао односе са комунистичким Пекингом.
Зар није онда могуће, чак и вероватно, да су исти ти Американци
одлучили да би издају Србије (јер предајом Космета се издаје Србија у
целости) боље могао да изврши управљаним утисцима у родољуба произведени Николић, од већ потрошеног отвореног квислинга Тадића?
Квислиншки култ је за ових 13 година до те мере обесмислио језик и логику, да се скоро нико више не осврће на оптужбе за издају, као да је то постало нормално. А није, и не сме да буде. Можда баш то објашњава у великој мери зашто изостају рационалне реакције на издајничко понашање власти, већ се чују само изливи беса и личне, партијашке нетрпељивости.
Зато мислим да је изузетан најновији есеј који је написао колега Србо (гост на Соколу у два наврата), а може да се прочита на његовом блогу, Камен земље Србије. Не бих да га цитирам, јер вреди да се прочита у целости. А да се потом нађе начина да се власт упозори да одустане од издаје коју је, како се чини, намерила да спроведе.
Да будем неуобичајено директан: чак и да неким случајем Империја успе да затре Србе као нацију - физичким истребљењем или преумљавањем, свеједно - мало је вероватно да ће њени домаћи помагачи то живи дочекати. Лако је било Империји да ономад сипа бомбе са пет хиљада метара. Ови су далеко ближе, надохват пушке, куке и мотике. А нека је само један одсто Срба спремно да их се лати, и то ће бити доста.
Ово није претња, само добронамерна дијагноза чињеничног стања. Тек да се зна.
И најнаивнијем лаику било је јасно да одбрана српске државности не може да иде заједно са поклоњењем ЕУропској унији. Наиме, чак и да Брисел не тражи признање НДК - а тражи - интеграција у ЕУ подразумева губитак државности. А одрицање од себе у замену за обећање непостојећег благостања било би врхунац глупости чак и да ЕУ није већ 4 године у економској, политичкој и идентитетској кризи, која се притом сваким даном погоршава.
Знало се да садашњи властодршци (не нови, пошто је Дачић био кључни саучесних у стварању жутократије, а Динкић има континуитет још од октобарског пуча) лажу, али било је неких недоумица тачно о чему. Дакле, да ли је искрена била њихова апсолутна посвећеност ЕУропском путу, или одбрани Србије? Обоје није могло. Али иако то нису заслужили минулим радом, било је фер да им се пружи шанса да се покажу.
По свему судећи - и уз обавезну напомену да је немогуће бити 100% сигуран у вести које стижу из Србије, будући да су скоро сви канали загађени квислиншким отпадом - изгледа да је победила њихова посвећеност ЕУропству, тј. служењу Империји. После посете „Хилари и Кети“ нико више не може да се претвара да је другачије.
 |
| Ивица се смешка, али није смешно... (фото: ФоНет) |
Квислиншки култ је за ових 13 година до те мере обесмислио језик и логику, да се скоро нико више не осврће на оптужбе за издају, као да је то постало нормално. А није, и не сме да буде. Можда баш то објашњава у великој мери зашто изостају рационалне реакције на издајничко понашање власти, већ се чују само изливи беса и личне, партијашке нетрпељивости.
Зато мислим да је изузетан најновији есеј који је написао колега Србо (гост на Соколу у два наврата), а може да се прочита на његовом блогу, Камен земље Србије. Не бих да га цитирам, јер вреди да се прочита у целости. А да се потом нађе начина да се власт упозори да одустане од издаје коју је, како се чини, намерила да спроведе.
Да будем неуобичајено директан: чак и да неким случајем Империја успе да затре Србе као нацију - физичким истребљењем или преумљавањем, свеједно - мало је вероватно да ће њени домаћи помагачи то живи дочекати. Лако је било Империји да ономад сипа бомбе са пет хиљада метара. Ови су далеко ближе, надохват пушке, куке и мотике. А нека је само један одсто Срба спремно да их се лати, и то ће бити доста.
Ово није претња, само добронамерна дијагноза чињеничног стања. Тек да се зна.
1 коментар:
Какво је то решење које спомиње наш врли премијер ?
Наш народ на Космету је већ сит и пресит решења која није видео али их осећа на својим леђима.
У Бриселу се одржавају вечеринке а на менију је Космет. Саопштења су смешна, као Боркова, резултати ће сигурно бити као и Боркови.
Председник и Премијер су решили да прате Борисов и Борков траг, жури им се уместо да успоре процес преговарања максимално.
Жури им се зарад приступних преговора пропалој ЕУ, шта им је обећано, чиме су уцењени (која је опција у питању ) или је на делу издаја или само потврда већ одрађене издаје.
Господа ћуте и терају своје, свака им част на храбрости.
Или на лудости ?
Постави коментар